Дечје играчке спадају у ретке археолошке налазе који сведоче о одрастању деце у праисторији. Како су могле бити направљене од различитих трошних материјала, попут дрвета, прућа и тканина, до данас су остале сачуване само керамичке.
Посебну групу налаза на локалитетима винчанске културе у Србији представљају минијатурне керамичке посуде које се сматрају дечјим играчкама. Ова група налаза драгоцено је сведочанство о развијеном односу и сарадњи деце и одраслих чланова друштва у првом модерном добу.
„Већ сада имамо довољно доказа да деца уче и реплицирају све културне обрасце од веома малих ногу. Истраживањима колега из Музеја Војводине видело се да мале фигурине и посудице реплицирају праве фигурине и праве посуде великих димензија, а правили су их дечји прсти, што је јако битно јер то указује на учење кроз игру. Са антрополошке стране то учење је веома значајан елемент у схватању реплицирања културе, односно, указује на то да деца од најмањег узраста не уче само сет прихватљивих одредница, или миметичких јединица које чине једну културу, већ да се оне кроз понављање и репетицију заправо уче, доводе до нивоа спознаје и развоја“, наводи археолог др Мирослав Кочић, извршни менаџер пројекта „Реконструкција, ревитализација и презентација археолошког локалитета Бело брдо у Винчи“.
Поред побеђивања досаде, дечја игра у неолиту вероватно је имала практичну, али и васпитну функцију. Етноархеолошка истраживања показују да су деца током неолита била укључена у свакодневне послове, као и да је изучавање различитих заната почињало у веома раном узрасту. Родитељи су децу припремали за живот, а како је винчанско друштво живело од производње керамике, логично је било да их одмалена укључују у тај процес, уче заједништву и упознају с локалном традицијом и културом.
Дечје играчке спадају у ретке археолошке налазе који сведоче о одрастању деце у праисторији. Како су могле бити направљене од различитих трошних материјала, попут дрвета, прућа и тканина, до данас су остале сачуване само керамичке.
„Кроз то учење и игру долази до измена, крупнијих и ситнијих иновација које дају тој култури и неопходну живост. Играње културним обрасцима и комуникацијом унутар винчанске културе у којој ипак постоји један огроман простор на коме људи очигледно могу да комуницирају, где локалитети у Румунији имају скоро идентичне визуелне обрасце и обрасце живљења, а постоје такође и веома велике разлике између регионалних група, сведочи да они и даље културно могу да се разумеју“, додаје Кочић.
Играчке из неолита имитирају предмете које су користили одрасли, што потврђује да је опонашање активности старијих, баш као и данас, било омиљена дечја игра.
Извор: Лидија Јакшић/rts.rs
