Ђорђе Петровић звани Црни и Милош Обилић су због идеала слободе остали без главе, а наши Ђорђе и Милош су због дјечачких снова постали предмет спрдње. Фотографије Дританових премијера у униформама са црногорском заставом су изашле у вријеме када је објављено да су се два црногорска плаћеника борила на страни Украјине.

Један је погинуо на ратишту првих дана, а други се вјероварно убио од срамоте кад је видио два подгоричка тинејџера како храбро у панцирима и са државним барјаком на рамену пркосе руским агресорима који се налазе на 500 километара од њих. Има смисла таман колико би тај маскенбал имао смисла у Подгорици, да се борбена линија налази рецимо у Загребу. Али ми смо свакако преврнули све наопако. Тако униформе носе зелени цивили, а начелник војске се шминка за пријем у The Амбасади у Ноћи вјештица, не би ли од старатељке Црне Горе добио шаку бомбона.
The Ритан је бар скроман. Од позиције премијера је хтио само да буде у могућности да испуни дјечачке снове. Да оде на трку Формуле 1, гледа репрезентацију с другарима и почисти мало улцињске плаже. Kао и сасваким лидером који је добар и скроман, проблем су они око њега. Посебно они који су у себи патили док су јавно заговарали оданост зеленим политикама мира и љубави свијету, зеленим енергијама, зеленим кршима и драчама и на концу зеленим заставама. Мука је била залагати се са гандијевске идеале док дубоко у теби ври немирна крв предака.
Срећом се појавила Украјина, па сад има гдје да прокључа та дуго сузбијана ратничка енергија. Много фотографија је виђено из несрећне Украјине, али заставе трећих држава на раменима сам видио само на албанским полицајцима у пратњи ујка Раме и на униформама разних бонвивана, који су ријешили да своје досадне свакодневнице прекину пуцајући у оне страшне Русе којих се плаше читав живот. Зато је милитаризована слика двојице црногорских пацифиста гротеска вриједна хиљадугодишњег памћења.
А са лажним Милошем и црним Ђорђем смо могли послати и помоћ у правом војном материјалу. Могли су њих двојица да дојезде у Kијев на Машану, понос бјелопољских аутомеханичара, борбеном возилу нулте генерације, за које извјесни Бошковић још није одговарао пред Специјалним државним тужилаштвом. Могли су, али Дритан је рекао да би било превише циркуса чак и за тип земље каква је Црна Гора. Умјесто Машана, Дритан је одлучио да разрушеној Украјини поклони зграду.
Kаква ће то зграда бити бајо мој, не смијем ни помислити. Прво ћемо наћи локацију тако да заклања неки истојски важан објекат, па ћемо је направити на туђем плацу, рецимом на мјесту холандске зграде. Онда ће наш извођач изаћи из габарита, па ће се доградити још два спрата за предузимача. Житно поље око насеља ће се бетонирати и на крају ће се на фасаду окачити највећа црногорска застава коју је украјински свет видио.
Уз још неке грађевинске интервенције својствене подгоричко-будванској школи архитектуре, црногорска кућа ће до свечаног усељења красити (црвенити -рус.) тај обновљени украјински град све до усељења. На свечаном усељењу ће доћи до проблема када домаћини примјете да су станове добили махом људи са црногорским презименима познати Агенцији за спречавање корупције, а Дритан ће слијегати раменима говорећи да је то била одлука Владине комисије на коју он нема утицаја.
И тада ће, први пут после рата, новиукрајински предсједник прогутати понос, назвати Москву преко црвеног телефона и кратко рећи: „Владимире, пиши координате“.
Небојша Бабовић
