“Оче ђаконе, последња су времена! Не говорим ти то само због земљотреса, ратова, поплава и осталих знамења која нам долазе из цијелог свијета. Осјећам то у својим костима, баш као и у дубини свог унутарњег бића”!
Док слушам његов моћни, дубоки бас – баритон којим ми приповиједа своју сагу о скором крају свијета, размишљам о његовој сугестивности, те како мора бити да људи који га често слушају, временом и повјерују у макар дио његове приче. У питању је повисоки, сувоњави човјек у раним педесетим годинама, упалих образа и необично дугих руку и прстију на њима. Када, говорећи у заносу, подигне у правцу неба свој кажипрст, то у комбинацији са његовим моћним гласом на сваког слушаоца оставља необично снажан утисак. Томе доприноси и потпуно црна одјећа коју носи на себи : кошуља, панталоне, вунени прслук и сандале. Једино што је свијетло на њему је плетена блиједо жута торба, са украсним шарама црвене и плаве боје, коју носи објешену на свом лијевом рамену. У Црну Гору је дошао са екскурзијом која је пошла на поклоничко путовање у Острог и друге светиње прије неких пар седмица. Убрзо је схватио да овдје људи, како каже, јако мало знају о последњим временима, па је одлучио да остане како би их ” просвијетлио”. Обилази куће, ресторане и радње ,гдје у замјену за нешто хране и преноћиште, ” благовијести” својим домаћинима своја сазнања о “врло скором” крају свијета.
“Све су то велики старци и испосници већ предвидјели. Најприје ће са лица земље нестати седам великих метропола! И то тек тако једноставно нестати, са све и својим милионским становништвом! На њиховим мјестима неће остати ни трага ни свједочанства да се ту некада живот одвијао. А потом ће се појавити многа знамења на небу”.
На моју опаску да су сви “старци – пророци” које ми је набројао одавно изопштени из Православне цркве, дијелом и због лажног пророковања и ширења панике, само је одмахнуо руком. У току нашег разговора сам примијетио да када год успијем да га наведем да причамо о другим темама, његов лик се у потпуности промијени. Поглед му постаје празан и одсутан, а на свако питање одговара успореним говором, понекад и са читавим минутом закашњења у односу на моменат у којем му је постављено. Када се врати на тему о последњим данима, необично живне и опет му се врати онај жар у очима. Рекох му да не знам да ли су ово последња времена, нити нам је дато да знамо времена и рокове (1.Сол,5,1), међутим, оно што свакако знам је да свако вријеме има своје бреме. Тако су се у наше доба намножиле многе неурозе код људи, којих раније није били у том броју. У њих свакако и депресија спада. Рекох му да је за њега добро и благословено да потражи стручну помоћ, те да временом, са молитвом у срцу, побиједи велику тугу која је очито оковала његово срце, а која се крије иза његове приче о скорој пропасти свега. На то ми је одговорио следеће:
“Већ су мене чланови породице водили код разних доктора и свештеника. Није ми требало много да схватим да они ништа не знају. Брзо сам након тога прихватио своје позвање и кренуо да проповиједам. Од тада ми је знатно боље. Има већ, можда, и три године како обилазим предјеле, села и градове.
Проповиједам људима истину коју не могу чути на телевизији. Са многих сам очију за све ово вријеме скинуо копрену незнања, многе душе привео на пут истине”. Рекох му да је православље вјера у којој људи налазе утјеху и радост, а не немир и страх. У двадесетој глави Јовановог јеванђеља читамо како је васкрсли Господ више пута својим ученицима упутио ријечи “Мир вам”. Тај мир и радост се најбоље осјећају ових дана и то на службама везаним за празник Васкрса. На те ријечи је опет само одмахнуо руком. Потом је из плетене торбе, препуне пластифицираних иконица, крстића, миришљавих уља и плочица од тисовине, извадио чутурицу са ракијом, прекрстио се и попио неколико гутљаја, вративши након тога чутуру у торбу. Затим је устао, дубоко се поклонивши у мом правцу, окренуо се и лаганим, спорим кораком кренуо у наставак своје “мисије” …
Ђакон Павле Љешковић
Извор: Митрополија црногорско-приморска
