Пише: Милија Тодоровић
У вечери прославе изборне побједе послије завршених предсједничких избора десио се необичан догађај у ком је један монах манастира Стањевића звонио мртвачким звоном на име одлазећег предсједника и његове политике.
Тај чин је осуђен од великог дијела јавности, али и од саме Митрополије Црногорско-приморске као непримјерена употреба црквених звона. Иако, није да нема симболике у таквом испраћају једне свађалачке политике….
Међутим, у цијелом коментару овог контраверзног догађаја из Стањевића, промакло нам је нешто занимљиво. Нешто што се десило прије годину и по. Нешто што опет повезује Ђукановића са црквеним звонима. (Гледати од 2:02)
Коментаришући устоличење митрополита Јоаникија које није успио да спријечи својим агресивним тероризмом на цетињској магистрали, Ђукановић је, ни мање ни више, звона са Цетињског манастира, која су звонила у част новог владике, упоредио са мртвачким звонима. Коме? Па мисији СПЦ у Црној Гори. Да, баш тим ријечима се користио предсједник секуларне државе како би додатно омаловажио један вјерски скуп.
Наравно, његова процјена је била погрешна. Мисија СПЦ и на Цетињу и у ЦГ је успјешно настављена, а мисија његове политике се – од тада, до данас- стропоштала и на Цетињу и у ЦГ. О томе непобитно свједоче резултати избора који ће потом услиједити.
Међутим, оно што је Ђукановић том приликом рекао о црквеним звонима, осим што је непримјерено и увредљиво за толике грађане, претворило се у својеврсни бумеранг који му се вратио у лице 02. априла увече, када су звона на Стањевићима, једнако непримјерено, али овог пута тачно и прецизно, означила крај једне промашене политике.
