Пише: Димитрије Милић
„Претходна влада је плански спроводила експеримент једне нације са отвореним границама. Она је намерно либерализовала политику миграције и током 2023. скоро милион људи више је ушло у Британију него што је из ње отишло“, рекао је један од западних државника. Ово може звучати као реторика Доналда Трампа, Ђорђе Мелони или неког другог лидера са изразите деснице. Ипак, реч је ни мање ни више него о актуелном премијеру Велике Британије, лабуристи Киру Стармеру. Иако споменути лидер долази са левог спектра и први је премијер са ове идеолошке позиције на челу Уједињеног Краљевства од 2010, реторика око миграције не звучи тако. Сличне реторске ескападе око намерног и планског усељавања људи и замене домицилних становника мигрантима пре око 10 година биле су карактеристичне за екстремно десничарски и конспиративни део интернета. Међутим, сада се могу чути од представника политичког естаблишмента и пример Стармера није једини.
У слично време када је Кир Стармер говорио о смањењу имиграције и претходну владу кривио за неконтролисани прилив људи, канадски премијер Џастин Трудо такође је најавио сличан заокрет. Иако је реч о леволибералном лидеру који је био лице канадског космополитског духа за свет и домаће јавно мњење, у свом говору са краја новембра обавестио је јавност да ће се број миграната смањивати. Трудо је рекао да је савезна влада морала брже да реагује како би обуздала имиграционе програме, након што је окривила неодговорне појединце за изигравање система ради остајања у земљи. Премијер је то рекао седмоминутном видеу на Јутјубу, у којем говорио о недавном смањењу броја сталних становника који су примљени у Канаду и променама у програму за привремене стране раднике. У наредне две године, број људи са сталним боравком ће се смањити за око 20 одсто на 365.000 до 2027, са циљем да се и број становника ове државе смањи кроз смањење броја придошлица.
Елис Бекташ: Федерација БиХ и њена Цивилна заштита као лош примјер
Затварање најотворенијих држава
У том смислу, делује да су и две државе које су биле међу најотворенијима према имиграцији и једне од ретких са властима на левом делу политичког спектра, такође забележиле заокрет према трамповској политици. Док је сам републикански лидер значајан део кампање посветио реторици против имиграције и најављивао депортације милиона америчких становника са нелегалним боравком, делује да се ова реторика репликовала и на друге државе. Ово такође делује као благо закаснели тренд, јер се у континенталној Европи такав заокрет већ десио од 2014. до 2018. са мигрантском кризом. Број ваневропских миграната који је дошао у датом периоду на европско тло је био неупоредиво нижи од броја нелегалних и легалних мигранта који су дошли у Велику Британију, Канаду или САД у претходним годинама. По подацима УНХЦР-а из датих година, реч је о броју од тек нешто више од два милиона придошлих људи у ЕУ, која је без Британије тада бројала нешто изнад 400 милиона људи. Као последица овог тренда готово цео европски континент је скренуо удесно, а чак и мигрантски најотвореније европске државе скренуле су ка антимигрантској политици и реторици.
Најбољи пример је традиционално промигрантска Шведска. У овој држави је социјалдемократска левица традиционално позната по свом прогресивном ставу о имиграцији и политици отворених врата, а то се значајно променило последњих година. У последњим годинама власти ова партија је усвајала строжа правила и реторику која је историјски повезана са десничарским партијама. Ова трансформација одражавала је растућу забринутост јавности због изазова интеграције, притисака на системе социјалног старања и растуће стопе криминала у појединим урбаним зонама, који све више доминирају политичким дискурсом као теме. Да би повратили поверење бирача и супротставили се налету популистичких десничарских партија, попут Шведских демократа, мејнстрим левичарске странке као што су Социјалдемократе прихватиле су строжу контролу имиграције, укључујући: строже прописе о азилу, депортацији имиграната без докумената и позиве на агресивније интеграционе мере. У другим државама, попут Шпаније или Португала, су опскурне десничарске партије са претходно мање од једног процента подршке на мигрантском питању постале релевантне парламентарне странке са двоцифреним уделом гласова. У Немачкој је по први пут од 1945. екстремна десница добила парламентарно представљање 2017. баш као последица тадашње мигрантске кризе.
Укупно гледано, делује да је ово питање од доста маргиналног 1980-их успело да се попне на листи приоритета и постане главна политичка тема у западном свету. Иако су економски проблеми и теме увек интересантна област за гласаче, културолошки утицај мигрантског питања попео се на листи приоритета доста високо и данас готово да нема релевантне партије у западном свету која је мека у овој области. Када се погледају анкете које се тичу овог питања, бирачи различито категоризују мигранте и самим тим и варира подршка за њихов долазак. Гласачи немају проблем у случају доласка висококвалификованих мигранта, радника у дефицитарним професијама (медицински радници, неговатељи, конобари итд.) или страних студената, али тај скептицизам расте када се говори о илегалним мигрантима, азилантима или људима који долазе на основу породичних квота. Добар показатељ су анкете америчког Gallupa или Pew Research Center који су у више држава наишли на овај тренд у истраживањима јавног мњења.
Семјуел Черап/Сергеј Радченко: Разговори који су могли да окончају рат у Украјини (Четврти дио)
Без контроле над процесом
У том смислу, делује да просечан бирач може да прихвати мигранте, ако види од њих конкретну корист, али се и ту често поставља питање њихових бројева и култура из којих долазе. Дуго времена су естаблишмент партије успевале да позитивно представе мигранте различитим деловима друштва кроз трансакционе и вредносне аргументе. Левом делу гласача често је долазак миграната представљан као вид емпатије према угроженим људима и њиховим породицама, пут ка толерантном мултикултуралном друштву, као и полагање на осећај кривице који значајан број западних грађана има због историје колонијализма. Са друге стране, умерено десном делу политичког спектра мигранти су представљани као прилика да домаћи бизниси успешније раде са јефтинијом радном снагом и тако буду конкурентнији. Међутим, незадовољство је с временом расло и сада су и левичарске странке принуђене да мењају своју реторику у овој области, па чак и доста нагло као у случају Канаде или Уједињеног Краљевства.
Ипак, делује да у великој мери западно бирачко тело није скренуло ка „фашизму“ како се често представља у веома левим публикацијама, већ вероватно нема осећај контроле над процесом. Целокупна мигрантска политика западних држава делује хаотично, неорганизовано и са великим бројем људи који је злоупотребљавају, а мало јасних корака и систематичног приступа. Да би мигранти престали да буду тема (и мета) сваке изборне кампање, ад хоц рестриктивне мере за мигранте неће бити довољне. Западна друштва би морала да пронађу начин да ефикасније интегришу нове становнике и јасније категоризују легалне и нелегалне мигранте, јер ће у супротном и једни и други бити предмет сатанизације.
О томе да друштва нису интристично затворена према новим становницима на основу расних и националних линија говори и податак да Доналд Трамп са својом екстремном антимигрантском реториком је освојио рекордан проценат хиспано, азијских и афроамеричких гласача за једног републиканског кандидата. Иста важи и за солидан број европских десничарских партија у којима има истакнутих представника који су људи страног порекла или су сами некада били мигранти. У овом тренутку делује да значајан број западних друштава још није до краја процесуирао целокупни мигрантски талас који се десио у кратком року и у великим бројевима од почетка 2000-их до данас. Вероватно успостављање контроле над целим процесом може да утиче да се о овом питању у будућности разговара доста конструктивније. Докле год процес делује хаотично и неконтролисано од стране власти у западним државама, до тада ће ово питање бити резервоар популизма и неконструктивног приступа проблему како је то данас.
Аутор је програмски директор у организацији Нови трећи пут
Извор: Нови Магазин
