Пише: Борис Делић
Демократија тражи врлине код народа. Нису то епске врлине јунаштва и чојства већ обичан културни и цивилизацијски етос као што је толеранција, солидарност, одговорност, разумност или слобода као начин живота. Без изграђеног демократског етоса нема ни уређеног и слободног друштва. Демократија је тешко замислива у друштвима која почивају на племенској лојалности, религијској догми или култу вође. Заправо је култ вође био основни негативни повод за рађање идеје демократије.
Одантичке Грчке, кроз ренесансу и просветитељство па све до данас идеја демократије је идеја сузбијања сваке апсолутне власти. Јер је историјски потврђено да моћ без контроле квари и оне најбоље. Покретачки смисао демократије је да спријечи да неко — било краљ, лидер или вођа — постане мјерило истине и правде у неком друштву. Као што се сад догађа у Србији. Гдје владар режира све а његови поданици играју позоришну представу на тему демократије док већина публике спава или смркнуто чека крај представе. За овакву свевласт Александра Вучића скројене су бројне теоретске дефиниције а ми би понудили нови термин „пародија-демократија“ који сликовито одговара садашњем политичком факцититету. Да образложимо ову теоријску инвентивност уз помоћ нашег алгоритамског саговорника.
Никола Јовић: Зашто су дешавања у Србији супротна од Мајдана у Украјини 2014.
БО – Свих ових година представници Европске Комисије као да нису примјећивали да у Србији један човјек о свему одлучује и има апсолутну власт. Узроци ове европске незаинтересованости за стање демократије у Србији су доминантно геополитички, јер је ЕУ заокупљена ратним играма па је демократске теме ставила у други план. За то вријеме власт у Србији се добро сналазила балансирајући између реалног и записаног у резолуцијама и препорукама.
ЏИ – Ако погледамо искуство последњих година, видимо да се формална демократија у Србији свела на празну форму – институције постоје, али њихова суштина је избрисана. Европска унија је, истина, касно реаговала. Годинама је толерисала ерозију институција јер јој је геополитичка стабилност била важнија од демократских стандарда.
БО – Покушајмо заобићи данашњи геополитички кошмар и држимо се теме демократије која је у основи настајања здружене Европе. Као теоријски алиби за прећутну подршку апсолутистичкој власти у Србији навешћемо тезу да је у Европској Унији превладао концепт процедуралне демократије а да је њен вриједносни концепт донекле занемарен. Па кад званичници ЕУ посјете Србију углавном се баве законима који се не спроводе, анализирају документа која су испразан папир, проучавају слаткорјечиве стратешке планове и углавном причају о кластерима И попратним процедурама И новим законима. Провођење постојећих закона није битно али је доношење нових важно. За почетак да, ипак, разјаснимо разлику између процедуралне и вриједносне демократије.
ЏИ – Теоријска дилема између процедуралне и супстативне демократије је тема расправе водећих теоретичара данашњице, На једној страни је Дал и Хабермас на другој Ролс и Сен. У пракси Европске Уније сада доминира процедурална демократија јер је ближа модерном либерализму. Она ставља нагласак на правила игре и сматра да је демократија скуп процедура који могу спречити концентрацију моћи и осигурати демократију. Дакле: демократија као механизам. С друге стране је супстантивна демократија која не пита само како се одлучује, него и у чије име и с којим циљем. Дакле: демократија као морални и политички садржај.
БО – Не би се сложио око Хабермаса јер је његова делиберативна теорија демократије сама по себи вриједносна. Вратимо се у полотоичку праксу Србије гдје се демократија очито не може вредновати по процедурама јер се политички живот одвија мимо институција и правила. Инсистирање на процедурама не додирује демократску збиљу и стварно стање ствари. У Србији се тренутно демократија ваља по улицама, прогнана је, изложена насиљу и од стране институција стављена ван закона. Власт оптужује студенте, који траже легалне И демократске захтјеве, да су страни плаћеници.
А посебно су љути што студенти уредно не пријављују своје протеста. По њима протести против апсолутисичке власти се воде строго по правилима тако да стојите на црвеном семафору и ходате искључиво по тротоару. Међутим, прича о легалности протеста је само параван за кориштење пендрека јер је та иста власт потпуно незаконито и под заштитом полиције подигла дивље шаторско насеље са криминалцима и полусвијетом у центру града. Све ово и сувише боде очи па су коначно овај шаторски циркус примјетили и представници Европске Уније и упутили озбиљније критичке тонове према властима Србије.
ЏИ – Да, и то прилично касно. Реаговали су тек када је постало очигледно да у Србији није реч о уобичајеној генерацијској побуни нити о пролазном студентском бунту какви се јављају свуда у свијету, већ о борби за елементарне демократске претпоставке: за истину уместо пропаганде, за институције уместо самовоље, за слободу уместо страха. Тај ниво јасноће и моралне усправности није се могао игнорисати ни у Бриселу. Тек када су видели студентско достојанство наспрам шаторског варварства режима, европски званичници су морали признати да је демократска фасада Србије напукла до непрепознатљивости.
БО – Процедурална или вриједносна демократија нису само магловити теоретски појмови, покушаћемо их спустити на земљу па и сликовито објаснити њихову разлику. Рецимо, милијуни евра су потрошени на стотине семинара, округлих столова, конференција И пројеката (у некима је и овај аутор судјеловао) на тему толеранције и национално вјерског разумјевања али се показало да нису вриједни истрошене патике групе младих из Новог Пазара који су пјешачили до Новог Сада стварајући са сваким кораком пријатељства и емпатију између народа. Међутим ови млади нису добили подршку ни финанцијску помоћ помоћ из Европске Уније. Нису се уклопили у процедуре.
ЏИ – Претрпани протоколима и декларацијама чиновници ЕУ нису ни препознали вриједност ове симболичне шетње. Емпатија, сузе, загрљаји, осмјеси и пријатељства су постали неразумљиви појмови за европску бирократију. Не уклапају се у геополитичку сцену и данашње говоре пуне мржње, страха, наоружања и рата.
БО– Најдубљи значај студентских протеста је што су покренули врлине у народу и демократски етос. Народ је препознао и усвојио емпатију, праведност, храброст и памет. Као и онај фини осјећај заједништва којег неки називају јединством неки слогом или саборности а ми би је назвали демократијом. Демократија је управо сложена и крхка пракса доброг живота којег наговијештава ова млада генерација. Која има већу цијену ако се на овакав мукотрпан начин добије. Реално је очекивати да ће кад побједе на изборима студенти високо подигнути љествицу демократских врлина и поставити трајне границе свакој власти у располагању са државном моћи.
ЏИ – Студенти враћају изворни систем демократије. У савременим ауторитарним режимима студенти и млади људи често постају симболи отпора јер представљају оно што режим не може контролисати: критичко мишљење, моралну свежину и наду у промјену. Када институције заказују, тај етос прелази у руке младих — они преузимају улогу савјести друштва. У том смислу, студенти су етос демократије.
БО – Проблем је у томе што је режим годинама градио не само послушност, већ и цинизам, па људи науче да не вјерују ни у истину ни у промену. А цинизам је постао глобална идеологија без идеологије — стање духа у којем моћници манипулишу, а грађани, иако све виде, ћуте јер не вјерују да се ишта може променити.
ЏИ – Да, тај парадокс је срж данашњег друштвеног стања. Цинизам је постао владајућа мисао — и у власти и међу грађанима. Власт отворено вријеђа разум, а народ то посматра са мјешавином ироније и резигнације. Као да сви знају да је систем лажан, али учествују у његовом одржавању јер „тако то иде“. То је оно што филозоф Петер Слотердијк зове просветљени цинизам.
БО – Дакле, “циници” су значајна подршка овом режиму. Ударна песница су они су они који творе тај режим, па они који имају корист од режима, па онда слиједе бизнисмени, некад бивши гологузани, предсједници нечега који сричу слова, купци академских диплома, власници више партијских књижица, олош међу криминалцима, бивши удбашки пионири, баке које љубе телевизор са сликом Вучића, испијачи пива испред продавница али и да не заборавимо и добар дио ухљебљених интелектуалаца. Списак ових група је дугачак а списак њихових врлина веома кратак. Уз тенденцију да су сви они који су били склони тупавости сада потпуно отупјели. Да парафразирамо колегу, овај режим је највећу продуктивност показао у произвођењу будала.
ЏИ – Та констатација, колико год звучала оштро, има и теоријско упориште. Свака аутократија опстаје на систематском срозавању критичког мишљења. Демократија у Србији имала је некад блиставе тренутке и тешке падове али ниједна власт као ова није доследно угушила све добре врлине народа како би без већег отпора наметнула апсолутну власт. Када се знање, образовање и јавна расправа замене пропагандом и страхом, народ се претвара у публику која само реагује, али више не мисли. Студенти су барем покренули размишљање.
