Пише: Милован Урван
Данас увелико можемо говорити о слому традиционалних институција. Једва да икакав ауторитет данас имају академије наука, универзитети, школе, судство, тужилаштва… Чак и државе губе своју традиционалну функцију и значење. За дјецу Метаверзума све те инстанце друштвено-политичког живота још постоје на нивоу музејског експоната.
Међутим, то је мањи проблем, јер потреба за институционалним животом тиме не престаје, осим ако се нећемо вратити култури чопора (а хоћемо, бар привремено, у једном савременом смислу)!
Продубљивање кризе у Србији одвија се, дакле, у таквој сигнатури.
С једне стране, референти старог свијета још држе у својим рукама полуге моћи, првенствено државни капитал, док с друге стране имамо нараштај људи одњегованих на ванинституционалним ауторитетима и култури, а која је потпуно непозната, рецимо, овим ђутурумима шта трабуњају понедељком код Миломира Марића, вјерујући да њихова памет још нешто значи у овом новом цивилизацијском моду. Слушам, тако, овог параисторичара Шарића како предлаже да би власт у Србији требало да затвори, привремено укине Филозофски факултет! Па замислите тај ниво лудости и по критеријумима старог, и по критеријумима новог свијета.
Марићеви референти за пропаганду још не капирају откуда наједном пропаст ауторитета традиционалних института и институција, мислећи да је побуна ствар некакве образовне доктрине. Не схватају да је пропаст институција стигла управо кроз вишак политичке контроле. То не схватају ни многи професори, иначе, самоувјерени и убијеђени да су они држали наставу најбоље што се може на свијету, него, ето, та омладина незаинтересована и глупа.
Разумије се, концепт Метаверзума ником није донио слободу, аутономију и сличне вриједности за којима човјек од постања жуди. То, право говорећи, није ништа друго него Платонова пећина у дигиталном издању. Али Метаверзума је, бар за сада, и пећина од предаха, некакво склониште од буке аналогних интелектуалаца и политичких тираносауруса.
