Ако епископ СПЦ задужен за парохије у Њемачкој Григорије јавно стане уз Вучићеву опозицију, а епископ бачки Иринеј честита Вучићу на побједи „отаџбинске политичке опције“ и још га похвали за „несебично давање себе“ у цијелој причи, онда ваљда имамо на дјелу демократију у самом врху СПЦ.
У њој свако има право на своје мишљење, а та мишљења неометано коегзистирају, јер ‒ политика и није главни разлог постојања Цркве ни њихове службе?
Или је на дјелу нешто сасвим друго?
Наиме, Григорије је, са оваквим ставом „сирак тужни без иђе икога“; он је архијереј који је благо прогнан са своје херцеговачке катедре, и у више наврата опоменут од Синода СПЦ како не иде у добром смјеру. Док је Иринеј сива еминенција свега онога што у посљедње вријеме (не) ради српски патријарх и врх патријаршије: услужна дјелатност Пинк идеологије СНС.
Није православној Цркви страно да се стави на страну неке одређене земаљске политике, и да подржи неког одређеног владара.
Тога је било толико у историји СПЦ.
Могли бисмо говорити и о доказима како је (преживјели) остатак врха Цркве био благонаклон према комунистичком режиму.
Али, то је била тиранија оивичена претходним ликвидацијама попова од стране партизана и УДБЕ.
Прије тога имали смо некакве монархије и природне симбиозе земаљских и црквених тронова.
Али шта сад значи ово, у вишестраначкој демократији, у секуларној држави, у мору вучићевско-несторовићевских бедастоћа, када духовно вођство Цркве подржава неког на начин потпуне искључивости за свако друго мишљење, које ето, не би било „отаџбинско“?
Филип Драговић
