Пише: Драган Узелац
Неуништиви камелеонски дух седамдесетих
Прича о Дејвиду Боувију, једној од најинтригантнијих и најкомплекснијих личности рокенрола, почиње 8. јануара 1947. године, у Лондону. Рано напустивши школу и бавећи се разним пословима (дизајнер, пантомимичар, саксофониста), Дејвид Боуви постепено почиње да улази у немирне воде шоу бизниса. Радећи привремено са масом лондонских бендова и мењајући стално стилове он се временом окреће ка себи самом и оном што ће га током седамдесетих година учинити једном од најбитнијих фигура модерне музике – Дејвид Боуви постаје симболом храброг експериментатора у вечној потрази за новим начинима изражавања и стилском презентацијом у оквирима рокенрола, постаје иконом неуништивог, метаморфозирајућег, прилагодљивог, а истовремено храброг и бескомпромисног духа рокенрола, оног најлепшег, најкреативнијег у човеку што оправдава само постојање и уметност као одраз у божанском огледалу креације и надахнућа, спектра чудесне емотивне светлости и начина постојања који не познаје шаблоне.
Морао сам, пре више година, да се помирим са чињеницом да нисам нарочито речит када би требало да објасним како се осећам. Али музика то ради уместо мене. У акордима и мелодијама, налази се све што хоћу да кажем. Речи су само пратња.
Први наговештај његовог великог успеха и бројних камелеонских промена био је култни сингл (с истоименог албума) Спејс Одити, 1969. године. Инспирација за Свемирску Одисеју, насталу под утицајем психоделије и Флауер-пауер покрета с краја шездесетих, био је монументални филмски еп легендарног режисера Стенлија Кјубрика – 2001: Одисеја у свемиру. Необично аранжирана и стилски презентована, песма је привукла довољно пажње за Боувијев дефинитивни пробој, доносећи његов премијерни алтер – его: био је то Мајор Том, џанки, изгубљен у свемирској капсули без контроле. Наредне године појављује се један од пресудних албума његове каријере – један од бројних бисера рокенрола који вас дефинитивно опредељују; био је то албум The Man Who Sold the World (1970.). Насловна тема посвећена је Боувијевом старијем брату Терију. Наиме, Тери је још као младић смештен у душевну болницу – Боуви, који га је редовно посећивао развио је теорију да се друштво на тај начин обрачунава с онима који су допрли до истине. Мислио сам да си умро усамљен, пре много, много времена-певао је тада Боуви. О не, ја никада нисам изгубио контролу-следио је искрени вапај очајника Терија. Пар година касније Тери ће трагично окончати живот, покушавши немогуће – бекство из кавеза којим нас друштво окива уколико смо на било који начин другачији, своји, самосвесни, просто жељни слободе, не желећи да продамо све(т) за обичну вечеру.
Пауци с Марса
Почетак седамдесетих био је период нових стремљења – како стилских, тако и друштвено-политичких. Наиме, свет је након болног искушења и слома борбеног духа шездесетих лагано али сигурно улазио у много мирнију, статус кво фазу, тежећи много више ескапизму и хедонизму, остављајући за собом бурну, револуционарну декаду шездесетих. Што се рокенрола тиче ситуација је била готово идентична – лагано излазећи из лудила и борбеног духа шездесетих, напуштајући хаос flower power-a и психоделије, рок музика настоји да надомести празнину која је настала смрћу и нестанком њених дотадашњих хероја. Креацију и авангардно – борбени дух једног Хендрикса, Моррисона, Ленона или Брајана Џоунса заменили су ескапистичко-хедонистички трендови типа глам рок или глитер рок: испрљане и окрвављене ведре боје шездесетих, цвет слободе натопљен крвљу на реверу прошлости, прекривени су временом шљокицама и мноштвом шљаштећих тонова, као својеврстан позив на уживање и аполитичност. Нови ветрови почели су да дувају сценом која се радикално трансформисала након очајничког крика The Rolling Stones у нумери Gimme Shelter, трагедије на њиховом концерту у Алтамонту, као и силаска са сцене једне неприлагођене генерације, тзв. Woodstock хипи племена, њихове идеологије мира и љубави која се у међувремену загубила унутар бројних психоделичних трипова, трулих компромиса са влашћу и руку окрвављених унутар бројних антиратних и антивладиних демонстрација, грађанских протеста или просто једноставног бунта уличних бораца против система који им ништа није пружао осим демагогије и трулих компромиса. Радикални бунт се временом претворио у трули компромис, лош трип, сопствену комерцијализовану пародију – симпатија према ђаволу узела је свој данак, још једна неуспела револуција појела је своју најбољу децу, док је есенција бића много пре избледела, него је сагорела(оно што није на време, својевољно избледело, на демократски је начин просто уклоњено). Ново време донело је нове промене, оличене у духу уметника попут јунака ове приче, Дејвида Боувија.
Нисам знао колико је сати и светла су била пригушена
Наслонио сам се на мој радио
Један кицош пуштао је рок ‘н’ рол и соул,
рекао је
Тада је гласан звук утихнуо
Вратио се спорим гласом на таласној дужини
То нису били Д.Ј.-ви био је то нејасан космички звук
Звездани човек чека тамо на небу
Хтео би да сиђе и упозна нас
Али мисли да би нам задивио умове
Звездани човек чека тамо на небу
Рекао нам је да га не одувамо
Јер он зна да ће се то исплатити
Рекао ми је:
Нека га деца изгубе
Нека га деца троше
Нека сва деца плешу
Морао сам неком да телефонирам па сам изабрао тебе
Хеј, то је тако феноменално чујеш га и ти!
Укључи ТВ
можда га нађемо на каналу два
Погледај кроз прозор видим његову светлост
Да можемо да засјајимо можда би се приземљио вечерас
Немој рећи своме тати или ће нас затворити од страха
Било је то право време и више него добар повод за Боувијеву нову трансформацију и један у низу обрта у његовој пребогатој каријери – полазишна тачка за креирање новог стила и алтер ега. Нови лик звао се Зиги Стардаст– невероватна метаморфоза и оличење једног тотално другачијег времена. Идеја водиља за нову Боувијеву фазу била је следећа: представити Дејвида као Зигија, највећу од свих рокенрол звезда, рок стара у луксузном миљеу, до којег није нимало лако доћи. Пошто је Боуви у то време био тек релативно познат, најшира публика имала је утисак као да је буквално стигао са неке друге планете.
Зоран Пауновић: Поетика одметништва Боба Дилана: Хиљаду маски Роберта Зимермана
Стари, сасвим обични Дејвид Боуви из шездесетих је нестајао, демонстрирајући на фасцинантан начин моћ медијске манипулације, којој у историји пропаганде има веома мало равних. Музичка сарадња са Марком Боланом,Миком Ронсоном,Џоном Кембриџом и Џоном Висконтијем, који су наступали под именом Хајп, била је темељ Боувијевог сталног пратећег бенда. Са овом поставом он издаје свој трећи албум The Man Who Sold the World (1970), који је на одређени начин први у низу његових великих, пробојних остварења. Реч је о првом концептуалном Боувијевом албуму, који потпуно одступа од акустичног фолк звука, а као тежиште има тежак гитарски звук сродан тада актуелним почецима хеви рока.
Зиги је свирао гитару,забављао се добро са Вирдом и Гилијем,
Пауцима са марса.
Свирао је левом руком,али далеко је догурао
Постао је посебан човек,тада смо били Зигијев бенд.
Зиги је стварно певао,упропастио је очи и упропастио фризуру
Као једна мачка из Јапана,могао је да их лизне самим осмехом
Он би их оставио да висе
Вратио се као богат човек,добро стојећи и снежно белог тена.
Па где су били пауци док је мува хтела да нам разбије гениталије
Само светлост пива да нас води,
Зато смо извређали његове обожаватеље а да ли смо требали да му сломимо слатке руке?
Зиги је одуговлачио,замајавао нас причом да смо зачарани
Дечко је био тако сиров,био је лик
Са задњицом датом од Бога
Далеко је догурао али да ли је знао да свира гитару.
Водећи љубав са својим егом Зиги је усисан у свој ум
Као Лепрозни месија
Када су клинци убили човека морао сам да растурим бенд
Након још једног сјајног албума – Hunky dory, 1971. године, уследио је култни The Rise and Fall of Zigi Stardast and the Spiders from Mars, 1972. године. Општа еуфорија и презентација која је пратила излазак овог невероватног албума досегла је свој спектакуларни врхунац на тријумфалном концерту одржаном 19. августа 1972. године у лондонском Rainbow Therapy.
Уз пратећи бенд The Spiders from Mars, којег су чинили: Мик Ронсон-гитара, Тревор Болдер-бас и Вуди Вудменси-бубњеви, Боуви је успео да пробије све дотад познате лимите. Оно што су пионири андерграунда Иги Поп са the Stooges и Лој Рид са The Velvet Underground радили током шездесетих далеко од очију најшире јавности, таворећи годинама непознати у катакомбама андерграунда, непризнати, подцењени и углавном презрени од масе и водећих трендова и струјања унутар рокенрол мејнстрима Боуви је изнео на светлост позорнице и добио невероватну подршку широког аудиторијума.
Хеј човече, остави ме на миру знаш
Хеј човече, ох Хенри, скидај се са телефона, морам
Хеј човече, морам исправити своје лице
Ова сочна, утегнута риба
Искривила ми је кичму
Хеј човече, моји луди школски дани
Хеј човече, мој посао је у септичкој јами
Хеј човече, па, она тотална је риба ипо
Рекла је мора да стегне али она… онда је…
Ох не ослањај се на мене човече
Јер не можеш платити карту
Ја идем назад у град поборница женског права
Ох не ослањај се на мене човече
Јер немаш времена да провераваш
Знаш мој град поборница женског права
Ван вида… у праву је
Хеј човече, ох Хенри, не буди нељубазан, одлази
Хеј човече, не могу те узети овај пут, никако
Хеј човече, овде је крај
Места има само за једну и ево је иде
Ево је иде
Град поборница женског права, Град поборница женског права
Идем назад у Град поборница женског права
Град поборница женског права
Оххх, ох да хвала мадам!
Сам албум, конципиран као сторија о Зигију-рок звезди, уједињује мистерију с обиљем емотивних, сјајно аранжираних поп мелодија и текстова. А како се заправо дошло до овог чудесног лика, алтер ега Дејвида Боувија? Боуви је учио с уметницом (плесачицом и пантомимичарком) Линдзи Кемп и био је вешт у игрању улога. Осетио је потребу да напише позоришни комад и у почетку је тежио писању мјузикла. Међутим, није сматрао да има потребне вештине, па је уместо тога створио лик као средишњу фигуру за албум. Боуви је почео развијати лик Зигија Стардаста који се делимично темељио на култној фигури кантри-вестерна, легендарном Stardust Cowboy-у, музичару аутсајдеру који је био на истој музичкој етикети као и Боуви. Још један утицај био је Винце Тејлор за којег је још један рок светионик, Џо Струјмер из The Clash–a, приметио: Винс Тејлор је био почетак британског рок’н’рола. Пре њега није постојало ништа. Након великог успеха у претходној деценији, средином шездесетих Тејлор се одао тешким дрогама и касније је објавио да је нови Исус. Боуви је упознао губавог(лепрозног) месију 1966. године, до када је Тејлор већ био уроњен у алтернативну стварност. Постоји још један могући утицај на лик Зигија Стардаста: Иги Поп. Са својим бендом The Stooges, Игијево дивље, нечувено и понекад самодеструктивно понашање (No Fun, I Wanna Be Your Dog…)било је једнако снажно као и прото-панк звук The Stooges–a. Због свестраног неуредног понашања, The Stooges су избачени из своје издавачке куће и Боуви је довео Игија у Лондон, помогао му да склопи уговор за Колумбија Рекордс, а затим је продуцирао нову плочу Stooges-а, По Пауер.
Неколико недеља након завршетка албума Ханки Дори, случајно сам налетио на Дејвида Боувија у ходнику Тридента. У неком тренутку разговора успутно је споменуо: снимићу нови албум. Шалиш се, зар не? Ханки Дори још није ни изашла, одговорио сам. Дејвид ми је рекао да је идеја његовог менаџмента да се направи још један албум, али је злослутно додао: Мислим да ти се овај неће свидети. Много је више рок ’н’ рол. Више као… Не сећам се је ли употребио Велвет Андерграунд или Иги and the Stooges као референцу за оно што је намеравао, али будући да нисам чуо ни за једно ни за друго име у то време, није било велике разлике. Па, видећемо, опрезно сам му рекао, присећа се тадашњег сусрета са Боувијем чувени енглески продуцент плоча Кен Скот.
Од свемирских референци до маштовитих, чак и чудних текстова, прича о Зигију Стардасту, бисексуалном ванземаљском рокеру, била је изванредан начин Дејвида Боувија да стекне име. Зиги Стардаст постао је сексуално знатижељна ванземаљска рок суперзвезда. Иако је Боуви рекао да албум није изворно замишљен као целовита концептуална плоча или рок опера, у суштини се претворио у једну такву. Албум, дакле, прича причу о свемирцу и то је наратив који је од тада пратио Боувија док је помагао у обликовању лика, дословно и фигуративно. Док су многе песме на плочи у међувремену постале класици, од Мунеџ Дејдрим до Старман, њени текстови наглашавају проблеме које је Боуви имао са светом, својим светом на Земљи. Од политике до дроге, секса, посла и славе, албум пружа поглед из птичје перспективе на време када је написан. Како је свака велика уметност огледало стварности, ова је мало више личила на телескоп. Што се самог уметничког концепта албума тиче био је то производ најразнороднијих немузичких утицаја и извора – од поп арт иконе Ендија Ворхола, преко култних СФ филмова Метрополис(Фриц Ланг) и 2001: Одисеја у свемиру(Стенли Кјубрик), до дистопијског романа Клокверк Оренџ (Паклена поморанџа Ентонија Барџиса) и јапанског кабуки позоришта.
Боувијева заљубљеност у Игија Попа имала је везе с Боувијевом жељом да се укључи у рок ’н’ рол стварност коју је Иги живио, а коју Боуви никада није могао живети јер је био слабашни мали студент уметности у јужном Лондону, а Иги је био детроитска врећа за смеће. Дејвид Боуви је знао да никада не може постићи стварност у којој је Иги рођен. Па је мислио да ће га купити.
Нумере попут Зиги Стардаст, Старман, рокенрол суисајд и Suffragette City суштинска су потврда чистокрвног рокенрола као најважнијег мита друге половине 20. века. Биле су то више но енергичне и мелодичне нумере, сама бит рокенрол магије која плени својим плесним корацима на бини живота, позорници као енергетском попришту за истеривање духова који вас опседају и терају на стални, креативни покрет и својом харизмом ослобађају масе нагомиланог стреса и гомиле фрустрација које друштво намеће неприлагођеном појединцу, антикомформисти, какви су углавном били готово сви предводници унутар по систем опасног рокенрол племена, кроз целокупну његову историју.
Албум The Rise end Fall of Ziggy Stardust… дефинитивни је део прото-панка, пре свега својим бунтовним ставом и агресивним приступом, као и заједљивом, заразном и очаравајућом музиком (изузетно софистициране продукције). Једанаест песама на албуму заједно причају причу о Зигију Стардасту, гласнику који говори о ванземаљцима спаситељима који долазе на Земљу којој је преостало још пет година пре него сав живот на њој мора доћи крају. Покушава спасити Земљу у лику андрогине, бисексуалне рок звезде, али његова ароганција, ексцеси и декадентни стил живота на крају га униште. Пауци с Марса (као пратећи бенд) били су гитариста Мик Ронсон, басиста Тревор Болдер и бубњар Мајкл Вуди Вудменс-у. Уводна песма Фајв Јирс преноси теме апокалиптичне деструкције и безнађа кроз глатке удараљке, деликатне клавирске акорде (маестро Рик Вејкмен својим клавирским деоницама додатно је украсио овај ванвремени албум) и Боувијев заштитни знак – вокал натприродне тескобе, чудесног немира који долази из дубина сензибилне уметничке душе. Његова је мелодија изванредно суздржана и афективна, као и његове комплементарне хармоније. Песма Соул Лове (једна од оних које је Боуви написао знатно пре почетка снимања албума) снимљена је у једном кадру, с посебно јединственом бубњарском деоницом Вудменсија. Песма на болан начин проговара о темама љубави и вере, тачније одсуства истих. Мунеџ Дејдрим, Ханг On to Yourself и It Ain’t Easy су окрепљујући рокерски комади истакнути Ронсоновим наелектрисаним тоновима, док се Соул Лове, Леди Стардаст (посвета легендарном Марси Болану, једној од трагичних звезда тог времена) и Старман више фокусирају на интроспекцију и коментар. Старман нуди посебан космички угођај (инспирисана класиком Џуди Гарланд – Over the Rainbow), заразну мелодичност и магијску привлачност, божанствену гитарску деоницу и све лепоте узбудљивог вокала Дејвида Боувија који унутрашњом лепотом боји албум. Најпознатије песме с албума, Зиги Стардаст (назив Зиги дошао је од извесне кројачке радње крај које је Боуви прошао, а Стардаст од надимка певача Нормана Карла Одама – Леџендери Стардаст Каубој) и Suffragette City, још увек изазивају бескрајну зависност и угодно су заразне. Обе су песме изграђене на архетипским гитарским рифовима, а њихов начин на који мешају допадљивост с окрепљујућим инструментима и изврсном динамиком је изванредан. Прва је и даље суштинска биографска песма (динамична, мелодична, надахнута), док је друга, са својим разузданим рефреном, декларативним трубама и познатим прекидом Вем, бам, тенк ју ма’ам, још увек једна од најбољих химничних песама икада направљених. Коначно, Рок & Рол Суасајд закључује Зиги Стардаст на рефлексивну, туробну ноту (страдање месије од обожаваоца). Гради се од акустичне баладе до раскошно продуцираног опроштаја, а Боуви је ретко када звучао ургентније и емоционалније исцрпљено. Лако је схватити колико је Зиги Стардаст био револуционарна плоча 1972., а и данас је једнако живахан, значајан и угодан албум.
Мислим да сам свирао изван граница онога што се сматра подручјем рок ’н’ рола. Нешто од тога била је ароганција, нешто несвесно, али, неизбежно, наставио сам ићи напред. Зиги је, посебно, настао из одређене ароганције. Али, сетите се, тада сам био млад и био сам пун живота, и то се чинило као врло позитивна уметничка изјава. Мислио сам да је то предивно уметничко дело, стварно јесам.
Што се самог омота плоче тиче (ништа мање упечатљивог, дојмљивог од саме музике) прича је следећа: фотографију је снимио фотограф Брајан Wард, а пребојао је уметник Тери Пастор. Њих су двојица претходно радили с Боувијем на омоту албума за ЛП из 1971., Ханки Дори. Оно што је чудно код омота плоче је да би већина обожаваоца очекивала велику фотографију Боувија у крупном плану са његовом упечатљивом шминком Зигија Стардаста, с муњом која му удара преко лица. Али уместо тога, Боуви је окружен градским пејзажом, зградама од цигле, картонским кутијама и аутомобилима. Тешко је разазнати, али Дејвид Боуви држи гитару, Гибсон Лес Паул коју користи један од музичара који је свирао на плочи. Права фотографија снимљена је 13. јануара 1972. у Лондону код Регент Стрит-а. Боуви, који је имао грипу, напустио је студио у којем су он и његов бенд, Спајдерс, радили како би снимио неколико снимака пре него што природно светло нестане. Почели су снимати фотографију баш кад је почела падати киша…
Сви су ме уверавали да сам месија… безнадежно сам се изгубио у фантазији.
Дејвид Боуви о Зигију Стардасту
Боувијев концепт није био отворено ратоборан и политичан, али је био довољно другачији, смео, контраверзан и авангардан да привуче пажњу маса и извуче из рокенрола оно најбоље, сублимирајући у себи све оно најлепше што су изнедриле претходне две деценије овог радикалног покрета који је мењао све(т). У мелодијама Дејвида Боувија могли сте пронаћи утицаје и The Stooges, The Velvet Udergraund или пак бриљантних поп мелодија шездесетих – пре свих Битлси и Кинкси, као и моћни, борбени и бескомпромисни дух ритам ен блуз звукова радикалних The Doors или пак опаких The Rolling Stones. Боуви је на неки себи својствен начин сублимирао све те разнородне, суштинске утицаје, преузео дух рокенрола и обележио га властитим, моћним печатом, прославивши га као јединствену, камелеонску метаморфозу седамдесетих – у распону од бриљантних The Man Who Sold the Worldи Старман, па до ултимативних класика типа Heroes и Sound end Vision,или пак мрачног ремек дела Варшава (која ће изродити низ ултимативних следбеника нове алтернативне музичке сцене – почевши од култних Џој Дивижн). Успех албума употпунили су милионски тиражи, распродати концерти широм Европе и Америке, а потом и рад Дејвида Боувија као продуцента на чувеном соло албуму Лој Рида Трансформери сјајном омаж-синглу The Jean Genie, посвећеном славном Иги Попу.
Оно што смо, на пример, Рокси Мјузик и ја покушавали учинити је проширити вокабулар рока. Покушавали смо укључити одређене визуелне аспекте у нашу музику, израслу из ликовних уметности и правих позоришних и филмских склоности – укратко, све што је било на спољашности рока. Што се мене тиче, унео сам елементе даде (дадаизма, авангардног уметничког покрета с почетка 20. века), те огромну количину елемената посуђених из јапанске културе. Мислим да смо себе сматрали истраживачима авангарде, представницима ембрионалног облика постмодернизма. Друга врста глам рока директно је посуђена из рок традиције, чудна одећа и све то. Да будем сасвим искрен, мислим да смо били врло елитистички. Не могу говорити у име Рокси Мјузик, али што се мене тиче, био сам прави сноб.
У том периоду Боуви је дубоко потонуо у свет секса, дроге и алкохола (са којима је експериментисао и на самим почецима свог пробоја на несигурном путу ка звезданом небу рокенрола, током друге половине шездесетих), поготово након што се преселио у Америку. У најтежој фази зависности узимао је седам грама кокаина дневно и спао на само 43 килограма. На једној забави наводно је остао будан 84 сата, уверен да га је запосео ђаво. За длаку је избегао смрт од предозирања када га је неко спасио ставивши га у каду с топлом водом. Оно што га је посебно фасцинирало био је нацистички покрет. Умео је у кокаинском трансу сатима гледати филмове о нацистима. У рок емисији The Old Grey Whistle Test 1972. године водитељ га је представио овако: Ово је лице које данас жели јавност, бивши студент сликарства из Брикстона који се претворио у бизарног самоконструисаног чудака.
Време узима цигарету, ставља у твоја уста
Извлачиш прст, па други, а онда и цигарету
То је рутина, онда заборављаш
охх како како како ти си рокенрол самоубиство
Престар си да изгубиш, премлад да одабереш
Сат тако стрпљиво чека твоју песму
Пролазиш поред кафића али не једеш када живиш предуго
Ох не не не ти си рокенрол самоубиство
Кочнице завијају док се спотичеш на путу
Али дан пролази тако да ти журиш кући
Немој дозволити Сунцу да пробије твоје сенке
Не дозволи да ти се мисли упетљају
Тако природне – религијски нељубазне
Ох не љубави ниси сам
Гледаш себе али није фер
Твоја коса је замршена али ако могу само
Да учиним да бринеш
Ох не љубави ниси сама
Није битно шта или ко си била
Није битно када или где си видела
Сви ножеви су изгледа раздрали мозак
Мој је удео, помоћи ћу ти да бол нестане
Ниси сама
Укључи ме и ниси сама
Хајде укључи ме и ниси сама (савршено)
Укључи ме и не буди сама (савршено)
Дај ми твоје руке јер си савршена (савршено)
Дај ми твоје руке јер си савршена (савршено)
Дај ми твоје руке
Првенац Зигија Стардаста, The Stooges-а, Лој Рида и Рокси Мјузик-а наговестио је крај шездесетих и хипи покрета те означио музички и стилски прелаз у глам рок и панк. Али, баш као и Флауер Пауер, и Зигију је морао доћи крај. Након завршног наступа бенда на турнеји у лондонском Хамерсмит Одеону 3. јула 1973., на ужас публике и његовог бенда, Боуви, односно Зиги, објавио је да је то последњи наступ који ће икада извести.
Дејвид Боуви је са Зигијем Стардастом успео популарну уметничку форму, поп музику, претворити у уметност високог перформанса. Живио је и дисао карактер властите конструкције све док га није готово прогутала. Морао је повући тај лик и распустити бенд због властитог ума и здравог разума. Међутим, Боуви је и даље одбијао изложити своје право ја својим обожаваоцима, већ је уместо тога, као маестро умећа и трансформације (Changes), створио други лик, Аладина Шејна, којег је описао као Ziggy goes to America. Зиги Стардаст нестао је пут Марса заједно са својом гитаром и предивним месијанским мелодијама једног необичног поете, креативног камелеона са безброј лица. Будући да се повезао с онима на маргинама друштва и помогао у јачању поп институције уметности перформанса и играња улога, Зигијев се одјек и данас осећа у целој музици и поп култури. Иако је Боуви убио свог ванземаљца рокера путем рокенрол самоубиства, Зиги Стардаст живи у срцима друштвених отпадника подстичући их да марширају уз звук властитог бубња.
Наредне године излази Боувијев албум обрада Пин Упс(1973.), а потом и Дајмонд Догс (1974.) осмишљен као логичан наставак Зигија Звездане прашине, где до изражаја долазе гитарски рифови и лирске баладе. Било је време за нову метаморфозу, неки нови алтернативни лик којим ће Боуви обележити више од пола века пребогате историје рокенрола.
Извор: Феномени
