Пише: Дејан Илић
Каже ми пријатељ, није ово кампања за тебе. Ниси ти репрезентативан за циљну групу, то јест за адресате порука студената и друге опозиције. Звучи ми пријатељ као да зна шта говори. Јер, ја, рецимо, немам појма. И као такав, незналица дакле, мислим да је свака медијска кампања, па тако и ова што је гледамо из дана у дан на медијима, готово па чисти вишак. Што се мене тиче, важно је само обилазити места и јављати се људима (јесте, управо оно шта раде студенти), показати им да сте ту и да могу да рачунају на вас.
Јер, размишљам ја, ко је до сад остао уз Вучића, биће такав и 25. октобра. Ко одавно или однедавно не гласа за њега или никада уопште није ни био његов присталица, сигурно се сад неће предомислити. Нема се шта ново рећи ни показати, а да буде битно. Важно је само ослободити се криминалног режима на челу с Вучићем. Програми, кандидати… све је то небитно. Ко се од кандидата са опозиционих листа појави на медијима треба да понавља само једно – 25. октобра гласајте за слободу, а то значи против Вучића.
Тако је једноставно, барем мени, можда и зато што ја ништа не знам. А имао сам прилику да учим. И веровао сам да сам научио. У изборној кампањи не јуре се нове присталице. У изборној кампањи није фокус на присталицама противника (у нашем случају: непријатеља); ако се тако ради, само се узалудно троше оскудни и зато драгоцени ресурси. У изборној кампањи, као и на сам дан избора, треба идентификовати наше присталице и мотивисати их да изађу и гласају, односно извести их да гласају. Само је то важно.
На дан избора ниједан наш глас не сме остати код куће. Сви, али баш сви што би гласали за нас морају изаћи на своја изборна места и гласати. А наши су сви који су против овог режима. Њих треба регистровати и на дан избора се потрудити да свако од њих понаособ да свој глас за заједничку ствар, то јест за своје ослобођење и за ослобођење Србије. Тако је, патетично звучи, али на то смо спали. Све друге опције, мимо патетике, одавно смо потрошили. Сад нам је остало да апелујемо на слободарство и голи инстинкт за преживљавање.
Али, шта ја знам, је л да – зато ме пријатељ и опомиње и каже да се ја не рачунам. Јер, ја ћу сигурно изаћи на изборе и гласати против. Као што и хоћу. Пун наде, питам га, добро, ко се онда рачуна. Размишљам, можда су ме погрешно учили: ми што знамо шта ћемо на дан избора престали смо да будемо важни, други се сад броје. Па, дакле, пун ишчекивања, питам – ко су ти други? Каже ми – знаш, има људи који још нису одлучили, има их и који се плаше. А има и склоних да се предомисле, разочараних присталица режима. Као и оних који нису гласали, а сада можда би.
Погледај, уосталом, кампању режима. Они се обраћају искључиво тим људима – хоће да их заплаше и да их обесхрабре, у мери да 25. октобра остану код куће. Кажем му, добро, разумем, има смисла. И сад је с наше стране главна ствар у кампању да те људе охрабримо, да им дамо наду, да им кажемо да изађу и гласају против 25. октобра. Тако је, каже пријатељ, видиш да разумеш кад ти се лепо објасни. Ја му кажем шта су ме учили једном давно, а он каже, не, не, то сад не важи, ово су другачије околности.
Ја заустим да му кажем да су и мене учили онда када прилике нису биле баш обичне, да не кажем редовне, јер је ситуација као и данас и тада била изванредна. Али, уместо да то кажем, питам га – значи, креатори кампање рачунају на један број сигурних гласова и сад циљају ове што се премишљају и плаше, не би ли навукли број потребан за победу. Тако је, одговара сигуран у себе пријатељ. Добро, кажем му ја, а колико онда има тих сигурних гласова и за колико се још гласова води борба.
Гледа ме пријатељ, бело – тако се то ваљда каже – и ћути. Добро, правим се да га разумем, то је тајна, ко би још пред изборе излазио с тачним бројевима и реалним проценама. Он клима главом. А да ли барем знаш ко је те људе пребројао, коме то верујемо? Опет ћути. Тајна, опет помислим. Добро, кажем, а је л се зна нешто о ти жељеним гласовима за које се сад боримо: ко су ти људи, каквог су материјалног стања, где их има највише, како су образовани, шта су им најважније бриге, које су им омиљене политичке опције, да не кажем идеологије?
Пријатељ ме гледа, ћути, али сад ме већ гледа као да нисам нормалан. Па како то да знам, пита ме на крају. Ја му кажем, не мораш ти да знаш. То морају знати они што креирају кампању. Стекао сам утисак да им ти верујеш, па покушавам да схватим зашто им верујеш. Чиме су те то уверили? Није пријатељ од јуче, зна све што и ја знам. Каже ми, у Србији на изборима гласа, када је излазност велика, између четири и четири и по милиона људи. Ако се хоће победа, мораш да добациш до 2 милиона.
При том, мораш да рачунаш да ће део од тих четири и нешто милиона гласова отићи на странке мањина, па онда странкама власти, јер излазе у три колоне, па онда за странке које неће прећи цензус. То би значило да главна „странка“ режима с Вучићем на челу не би смела да пређе неких милион и по гласова, да би за читаву опозицију остало тих 2 милиона. Да, да, кажем му ја, много смо пута причали о томе. Је л ти то сад хоћеш да кажеш да се морају откидати бирачи од режимског гласачког тела, питам га.
Каже он, па тако некако. То ти је слаба рачуница, кажем му. Јер, ако се на тај начин обраћамо њима, они могу само помислити да смо исувише слаби, што значи да их тако практично гурамо назад у загрљај/стисак режима. Јер, зашто би гласали за нас ако им нудимо исто што и режим? Сећаш се, настављам, давно смо то рачунали, у Србији се бирачко тело некако увек дели на пола. При том, подела не прати некакву идеолошку линију; испоставило се да се два велика бирачка блока формирају око странака старог режим (деведесете) и нових власти (двехиљадите).
А изборе је губио онај блок чије присталице у већем броју не изађу на изборе. Дакле, нису побеђивали они који би привукли нове или туђе гласаче, него они који би јаче мотивисали своје присталице. (Нисмо овде кренули у 2012. и Тадићево занемаривање једног броја присталица блока у чије је име он наступао. То је дуга и болна прича, о којој се данас испредају углавном нетачни митови, а под заједничким насловом – бели листови). Ту ме пријатељ прекине – не, не, ту сам те чекао, сад је све другачије.
Вук Бачановић: Добро дошли у Републику Српску, осим ако сте студент
Погледам га, с изразом лица у облику питања. Сад је другачије, студенти су нови актери, зато они могу да рачунају на много већи „базен“ гласова. У том „базену“ се потенцијално налазе присталице с обе стране поделе, као и они који до сада нису гласали. Знаш или претпостављаш, питам га. Ћути. Добро, претпостављаш значи, кажем. Нека буде да си у праву. Али и ако си у прави, стоји да студенти и даље рачунају на оне антирежимске гласаче, противнике старог режима. И не само да рачунају на њих, него их у ствари рачунају као сигурне гласове, је л да.
Пријатељ први пут каже да не зна, али да верује да је тако. Добро, ако је тако, зашто се онда с ниподаштавањем односе према странкама које баштине ту политичку традицију у Србији? Јер, ако ниподаштавају њих, тако једним делом ниподаштавају и своје потенцијалне бираче, зар не. Па вероватно је тако, каже пријатељ. Али, како другачије да дођу до ових других, пита. Разумем ја тебе, али види, испада да су драгоценији дојучерашњи колаборанти режима од дугогодишњих, а заправо вишедеценијских противника режима.
То је помало чудна порука пред изборе, зар не, питам га. Ћути. Изгледа као да није на то тако гледао. Добро, кажем му ја, јасно је да не мора да буде тако. Зашто, рецимо, не оставе странке из опозиције, које ипак излазе на изборе, да воде кампању у миру и покупе све своје потенцијалне бираче, које ће студенти одгурнути у јурњави за овим другим бирачима. Пријатељ слегне раменима, и њему би то било логично, изгледа као да тако мисли, али не каже ништа. Не секирај се, кажем му.
То су ти све редом стари, прекаљени бирачи: гласаће они за студенте, ако не буде друге опције да се буде против, гласаће упркос свему, таква је ситуација и њима је то јасније него било коме другом. Али биће срећнији и орнији да изађу да гласају и да после бране свој глас ако га дају ономе коме би га најрадије дали. То разумеш, је л да? Јер, све време причамо о мотивацији, кажем му. Ниједан глас против не сме остати код куће, понављам. Зато је најбоље кренути по градовима и местима и регистровати гласаче против.
И на дан избора свакога од њих понаособ извести да гласа, ако то сам већ није урадио. То би морао бити фокус. Све остало су кулисе. Али, каже пријатељ, не можеш доћи баш до свакога, је л да. Зато онда и медији. Тако је, повлађујем му. Али, има нешто боље од медија, додајем. Ако људи неће да гласају зато што се плаше или зато што не верују у победу, како да их убедиш да ипак вреди гласати, питам га. Гледа ме и ћути. Добро, кажем, шта је уверљивије од слике на екрану? Насмеје се, слика из суседства, наравно.
Дакле, сви ми који смо против, на улицу, то хоћу да кажем. Јер, није само до странака и студената. Умногоме је и до нас. Ако долазе студенти, на улицу да их дочекамо и да им кличемо. Ако долазе странке опозиције, учеснице на изборима, на улицу да их дочекамо (добро, не морамо им и клицати). И то не због студената и тих странака, него због наших суседа. Да виде да нас има и да побеђујемо.
Извор: Пешчаник
