У хришћанском подвижништву су се осим свештеника и монаха истакли и многи мирјани, породични људи. И то до врло високог степена. Њихов подвиг је био посебно тежак зато што су беспрекорно извршавали заповијести, па чак и оне које за њихов статус нијесу биле предвиђене усљед породице са много дјеце, неразумијевања свјетских људи и околине, гдје често владају потпуно нехришћански односи. Један од таквих подвижника је и Румун Георгије Лазар, кога су услед његове духовне мудрости, топлине, а и година звали Деда Георгије Лазар.
Деда Георгије Лазар живио је крајем деветнаестог и почетком двадесетог вијека у данашњој Румунији. Млад се оженио и добио петоро дјеце. Трговао је стоком, али усљед његове доброте, посао му је врло лоше ишао. Ако би неким сиромасима било потребно, поклањао би стоку без икакве надокнаде, а и сам је био сиромашан. На срећу имао је и супругу сличних настројења, без обзира што му је некад благо приговарала због његовог милосрђа. Стално се молио, посебно је волио Псалтир, кога је најчешће читао. У својем мјесту је и био познат по сталном изговарању псалама, чиме би понекад на улици створио позитивну атмосферу, коју су вољели и локални Јевреји, јер су псалми заједничке молитве хришћана и јевреја.
У једном моменту свог живота, кад су му дјеца поодрасла, отишао је на хаџилук у Јерусалим. У то вријеме је било врло компликовано путовати тако далеко, посебно за просте и сиромашне људе. Пут је дуго трајао и било је на њему обично доста искушења. Kад је стигао, обилазио је светиње, тако и Цркву Гроба Господњега. Можда је баш овдје срео прозорљивог монаха, који га је духовно савјетовао да монашки пут није за њега. У Јерусалиму је остао годинама.
Током боравка имао је бројне демонске нападе. Један од карактеристичних је и да се приликом његовог молитвеног подвизавања у пустињи, док је био задубљен у тиховање, десио невероватан напад ваши и буба, у толикој мјери да је сав био прекривен њима. Али није убио ниједну, молио се, и после неког времена ваши су нестале. Овим је Сатана хтио да га отјера из пустиње, али није успио.
По повратку у Румунију толико је био запуштен, да се његова кћерка која је том приликом била сама у кући, кад га је угледала, уплашила и побјегла из ње. Дозвала је своју мајку, казавши јој да се у кући налази неки чудни човјек. Он их је брзо умирио, представши се ко је. Након што је сазнало о доласку Деде Георгија Лазара читаво село је дошло да га посјети. Постављали су му бројна питања у вези хаџилука. Он им је стрпљиво одговарао, али је морао да се склони, пошто му је сва та гужва ометала молитвену пажњу. Ишао је стално бос. Жена му је дала пристанак да настави са својим подвигом. Имао је толико велико духовно искуство, да је саветовао и многе монахе. О његовом животу је писао познати румунски духовник архимандрит Јоаникије Балан.
Свети Деда Георгије Лазаре, моли Бога за нас.
Милош Лалатовић
