Пише: Дејан Ђорић
Стојан Ћелић (Босански Нови, 1925 – Београд, 1992) био је и остао прослављени српски сликар, професор, академик и писац о уметности.
Овим текстом обележавамо 100 година од његовог рођења. У време када су многи опуси обезвређени и аутори пали у заборав, његова ликовна дела и реч чврсто стоје. Не треба, међутим, имати илузију да Ћелића нису оспоравали. За њега се говорило да је шеф босанског лобија на београдској Ликовној академији (уз Раденка Мишевића, Емира Драгуља и друге). Драгош Калајић (а он је био веома моћан) сматрао је Ћелићево сликарство „апстрактним кичем“ али и модернизму толико наклоњени сликар Радован Хиршл отишавши да живи у Цирих приметио је „да су музеји пуни Ћелића“, у смислу да има много слика сличних његовим. Писац овог текста је уочио да неке слике славног академика доста личе на поједине Анри Матиса, о чему је нашао потврду касније и у главном тексту Станислава Стаже Живковића у каталогу највеће Ћелићеве ретроспективне изложбе у Галерији САНУ 1990. године.
Ткаља над безданом: Нацрт за космологију женског искуства у поетици Милице Краљ
С друге стране, том виду стваралаштва крајње ненаклоњени чувар Медиалине харизме Михајло Ђоковић Тикало изузетно цени текстове Стојана Ћелића, а они се не могу сасвим одвојити од његове уметности. Сликари често нису поуздани проценитељи вредности дела других стваралаца, у комисијама и жиријима су неупоредиво објективнији и неутралнији историчари уметности и ликовни критичари.
Ћелићев опус је самосвојан и поред свих референци на друге модернисте, познато је да слика настаје из слике а текст из текста, нема девичанске, чисте уметности или, како сликар Милун Митровић каже: „У уметности нема невиних“. Јохан Волфганг фон Гете је рекао да када би од његовог дела одузели све оно што дугује претходницима, ништа не би остало.
Стојан Ћелић се као писац о ликовној уметности, као беседник у интервјуима и као интелектуалац винуо до таквих висина да и студије о његовом сликарству наших најбољих старијих историчара модерне уметности какав је Станислав Сташа Живковић делују помало наивно, а сличног узлета је и његово сликарство. Умео је да буде и сјајан педагог. Као сликару и критичару били су му крајње страни сви видови реализма, метафизике или фанастике, међутим, управо је он као професор препознао такву сликарску звезду у успону, какав је био Милан Милетић. Усмерио га је саветима, ликовним примерима и отворено подржао, када су многи сликари те врсте били већ на почетку онемогућени. Ћелић се бавио графиком, цртежом, пастелом, акварелом, таписеријом, мозаиком, сценографијом и илустрацијом књига.
Ликовна култура у Србији нема свог Кандинског, Клеа, Мондријана, Ротка и Горког али има Ћелића, Возаревића, Томашевића, надасве Табаковића и друге ликовно не мање вредне модерне мајсторе какав је Иљовски. Због својих унутрашњих, чисто ликовних квалитета, дело Стојана Ћелића је толико било цењено у свом времену и биће исто тако и у будућем.
Извор: Новости
