Piše: Davor Džalto
Bizarni i autoritarni režim Aleksandra Vučića je izgubio legitimitet. To je pokazao protest građana 22. decembra, na beogradskom trgu Slavija, na kome se, prema kredibilnim procenama, okupilo oko 100,000 ljudi.
Autokrata je uplašen i besan. Pozicija i opozicija merkaju kako da profitiraju iz čitave situacije, politički lešinari se sakupljaju… Nemojte imati nikakve iluzije – svi mainstram akteri su spremni da prodaju i sopstvenu zadnjicu zarad nekog deal-a. Na braniku demokratije i slobode su samo studenti i građani koji ih podržavaju.
Skup na Slaviji je nastavak protesta koje su inicirali studenti srpskih univerziteta. Treba reći glasno i jasno: studentski protesti – kojima su se u međuvremenu priključili i učenici mnogih srednjih škola, poljoprivrednici i drugi radnici – predstavljaju autentičan izraz demokratske svesti, pravdoljubivosti i odgovornosti, nešto što se u tom obliku retko viđa ne samo u Srbiji nego i bilo gde drugo.
Svi građani koji drže do slobode, demokratije, pravde i opšteg dobra ne mogu a da ne podrže mirne, dostojanstvene i nestranačke proteste.
Povodi za proteste su bili pad nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu, što je prouzrokovalo smrt 15 ljudi, kao i način na koji je režim reagovao na ovu tragediju. Međutim, razlozi protesta su dublji; oni su izraz bunta ne samo protiv jednog štetočinskog režima, već i protiv čitavog jednog sistema satkanog od nekompetentnosti, nasilja, manipulacija, korupcije, ucena…
Veličina i značaj protesta leže u izuzetnoj političkoj svesti koju su studenti pokazali. Protesti jesu protiv aktuelnog režima, ali su studenti pokazali da su svesni i svih nedostataka mnogih na (formalno) opozicionoj sceni, kao i opasnosti da nesposobne i korumpirane ”opozicione” strukture ”preuzmu” proteste i time ih vrlo brzo obesmisle i ugase.
Zato je bilo veoma mudro ne dozvoliti ”infiltriranje” kako pozicionih tako i opozicionih aktivista, koji bi se nametnuli kao ”lideri”. Za razliku od mnogih drugih, studentske proteste karakteriše svest o javnom interesu i odbijanje (bar za sad) da se potpadne pod jeftine i predvidljive manipulacije i pokušaje ”bušenja” iznutra.
Izuzetan značaj, u tom smislu, ima samoupravni način organizovanja studentskih ”plenuma”, što je zapravo anarho-sindikalistički princip funkcionisanja.
Ovo omogućava direktno demokratsko izjašnjavanje, čime se, istovremeno, sprečava kompromitacija protesta, toliko česta kada postoji manja grupa ”lidera” koji, suočeni sa zastrašivanjima, potkupljivanjima i ucenama, lako ”ugase” celu stvar i ”utale” se sa nekom od postojećih struktura moći.
Posebnu podršku zaslužuju studenti Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, koji su u naročito komplikovanoj situaciji. Slobodnom, anarho-sindikalističkom organizacijom (koja je, ako mene pitate, najbliža duhu pravoslavlja), studenti PBFa su se pridružili svojim kolegama sa drugih fakulteta. Uprkos pokušajima manipulacija, omalovažavanja, diskreditacije pa i ismevanja njihovog organizovanja, studenti teologije su odluke o protestima doneli skoro pa jednoglasno.
Istovremeno, oni nisu naseli na pokušaje jeftinih manipulacija kako bi se njihova privrženost pravdi i ciljevima protestima iskoristila za neke druge bitke, za tuđe račune.
Studenti su se jasno ogradili od ”analitičara” koji, zarad sopstvene promocije preko tabloidnih medija i društvenih mreža, manipulišu i iznose neistine, ne obazirući se na štetu koju time prave, pre svega studentima i njihovim ciljevima.
Oni su demonstrirali zrelost, i kao građani i kao (budući) teolozi i sveštenici, prepoznajući kako represiju koja dolazi od strane režima i njemu naklonjenih krugova (uključujući i one crkvene), tako i manipulativnost i odsustvo bazične časti i poštenja od strane onih koji se predstavljaju kao borci za slobodu, dok se u stvari bave intelektualnom prostitucijom, kao poslušnici raznih sistema moći, kojima služe svojim ispraznim i patetičnim dosetkama, dok god im isti omogućavaju neki profit, dok od njih izvlače neku (koliko god mizernu) funkciju i uticaj.
Studentima PBFa je stalo kako do slobodnog i pravednog društva, tako i do vere. Oni znaju da je izbor ”ili-ili” lažan; odbijaju da budu poslušni autoritarnim sistemima (bilo državnim bilo crkvenim) kao što odbijaju da prodaju svoju veru (bilo za sendvič bilo za ekskluzivnu večeru).
Nema tu kukavičkog pokoravanja, primitivnog pomodarstva niti prostačkog ”fenseraja”. Ali zato ima dostojanstva.
Kao i njihove kolege sa drugih fakulteta, i studenti PBFa su svesni da moraju da prokrče neki ”treći put” kako ne bi upali u zamku manipulacija koje dolaze od strane poludelog režima i režimskih poltrona (u i izvan Crkve), niti opet u zamku služenja ”opozicionim” agendama koje, zarad sopstvenih interesa, unižavaju kredibilitet i vrednost onoga što čine studenti, tražeći način da se ”utale” sa režimom i korporativnim strukturama.
Vredi se u ovom kontekstu podsetiti da su mnogi pravoslavni laici, sveštenici i episkopi mnogo puta kroz istoriju izražavali svoju podršku različitim političkim protestima, a neke su čak i predvodili. To je bio slučaj u carskoj Rusiji, kada je sankt-peterburška Duhovna akademija, kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog veka, bila jedan od centara mnogih progresivnih pa i revolucionarnih ideja.
Patrijarh Pavle je u više navrata podržavao studentske proteste, kao i episkop Atanasije Jevtić i mitropolit Amfilohije Radović. Patrijarh Pavle je, tokom demonstracija 1996/97. godine čak stao ispred studenata, sprečivši verovatan obračun policije sa studentima. Poznate su i njegove reči (koje ovde citiram po sećanju) upućene učesnicima anti-Miloševićevih protesta (pre svega studentima): ”borite se za pravednu stvar, i Crkva naša pravoslavna to pozdravlja i blagosilja”. Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije je 2020. predvodio proteste u Crnoj Gori, koji su rezultirali padom autokratskog režima Mila Đukanovića.
Izboriti se za neki ”treći put”, protiv represivnog režima, lažne opozicije i pripadajućih (političkih, korporativnih, medijskih i crkvenih) struktura moći, je najteži zadatak koji stoji pred ovim protestima.
Čini se da, za razliku od političara i mnogih ”analitičara”, studenti ovo jako dobro shvataju i čine sve što je moguće da se izbore sa svim izazovima. U tome ih treba bezrezervno podržati, jer prava iskušenja tek predstoje.
Izvor: Autograf
