Пише: Крис Хеџис
Већ више од двије деценије, ја и неколицина других — Шелдон Волин, Ноам Чомски, Чалмерс Џонсон, Барбара Еренрајх и Ралф Нејдер — упозоравали смо да ће растућа друштвена неједнакост и постепено урушавање наших демократских институција, укључујући медије, Конгрес, синдикате, академске установе и судове, неизбјежно довести до ауторитарне или хришћанско-фашистичке државе.
Моје књиге — Амерички фашисти: Хришћанска десница и рат против Америке (2007), Империја илузије: Крај писмености и тријумф спектакла (2009), Смрт либералне класе (2010), Дани разарања, дани побуне (2012), написана са Џоом Саком, Плата побуне (2015) и Америка: Оproštajna turneja (2018) — биле су низ страсних апела да се озбиљно схвати овај распад. Немам никакву утјеху у томе што сам био у праву.
„Бијес оних које је економија напустила, страхови и бриге обесправљене и несигурне средње класе, као и отупљујућа изолација која долази с губитком заједнице, били би окидач за опасан масовни покрет,“ написао сам у Америчким фашистима 2007. године.
„Ако ти обесправљени не буду поново интегрисани у главне токове друштва, ако на крају изгубе сваку наду да ће наћи добре, стабилне послове и прилике за себе и своју дјецу — укратко, обећање свјетлије будућности — призрак америчког фашизма ће обузети нацију. Очај, губитак наде, негирање будућности, одвешће очајнике у наручје оних који обећавају чуда и снове апокалиптичне славе.“
Изабрани предсједник Доналд Трамп не најављује долазак фашизма. Он најављује крах мембране која је прикривала корупцију владајуће класе и њихово претварање да су демократе. Он је симптом, а не болест.
Губитак основних демократских норми почео је много прије Трампа, чиме је утрт пут ка америчком тоталитаризму.
Деиндустријализација, дерегулација, мјере штедње, неконтролисане предаторске корпорације, укључујући фармацеутску индустрију, масовно надзирање сваког Американца, друштвена неједнакост, изборни систем који је заражен легализованим подмићивањем, бескрајни и узалудни ратови, највећа затворска популација на свијету, али изнад свега осјећаји издаје, стагнације и очаја представљају токсични коктел који кулминира неартикулисаном мржњом према владајућој класи и институцијама које су изопачили да служе искључиво богатима и моћнима.
Демократе су једнако криве као и Републиканци.
„Трамп и његова свита милијардера, генерала, полусвијета, хришћанских фашиста, криминалаца, расиста и моралних девијаната играју улогу породице Сноупс у неким романима Вилијама Фокнера,“ написао сам у Америка: Опроштајна турнеја.
„Сноупсови су попунили вакуум моћи пропалог југа и немилосрдно преузели контролу од дегенерисане, бивше аристократске елите робовласника. Флем Сноупс и његова проширена породица — у коју спадају убица, педофил, бигамиста, пироман, ментално заостали човјек који општи с кравом, и рођак који продаје улазнице за свједочење те бестијалности — представљају фиктивни приказ олоша који је сада уздигнут на највиши ниво федералне власти. Они оличавају моралну трулеж коју је ослободио неконтролисани капитализам.“
„Уобичајено помињање ‘аморалности’, иако тачно, није довољно специфично и само по себи нам не омогућава да их смјестимо, како би требало, у историјски тренутак,“ написао је критичар Ирвинг Хау о Сноупсовима. „Можда је најважније рећи да су они оно што долази послије: створења која израњају из пустоши, са слином која им je још увијек на уснама.“
„Нека свијет пропадне, на југу или у Русији, и појављују се фигуре грубих амбиција које се пробијају с друштвеног дна, људи којима морални захтјеви нису толико апсурдни колико неразумљиви, синови разбојника или мужика који се појављују ниоткуда и преузимају власт чистом дрскошћу своје монолитне снаге,“ написао је Хау.
„Они постају предсједници локалних банака и предсједавајући регионалних комитета партије, а касније, мало углађенији, пробијају се до Конгреса или Политбироа. Лешинари без инхибиција, они не морају вјеровати у распадајући званични кодекс свог друштва; довољно је да науче да имитирају његове импулс.“
Политички филозоф Шелдон Волин назвао је наш систем управљања „инвертованим тоталитаризмом“, системом који је задржао стару иконографију, симболе и језик, али је предао власт корпорацијама и олигарсима.
Сада прелазимо на препознатљивији облик тоталитаризма, облик којим доминира демагог и идеологија заснована на демонизацији „другог“, хипермаскулинитету и магијском размишљању.
Фашизам је увијек копиле банкротираног либерализма.
„Живимо у правном систему с два нивоа, једном гдје се сиромашни људи прогањају, хапсе и затварају због апсурдних прекршаја, као што је продаја појединачних цигарета — што је 2014. довело до тога да је Ерик Гарнер задављен до смрти од стране њујоршке полиције — док се злочини застрашујућих размјера које чине олигарси и корпорације, од изливања нафте до банкарских превара у износу од стотина милијарди долара, које су избрисале 40 одсто свјетског богатства, рјешавају млаким административним контролама, симболичним казнама и цивилним мјерама које овим богатим починиоцима обезбјеђују имунитет од кривичног гоњења,“ написао сам у Америци: Опроштајна турнеја.
Утопијска идеологија неолиберализма и глобалног капитализма је огромна превара. Глобално богатство, умјесто да буде равноправно распоређено, као што су обећавали заговорници неолиберализма, усмјерено је навише у руке похлепне, олигархијске елите, подстичући најгору економску неједнакост од доба феудалних пљачкаша.
Радничка сиротиња, којој су одузети синдикати и права, а чије су плате стагнирале или опале у протеклих 40 година, гурнута је у хронично сиромаштво и незапосленост.
Њихови животи, како је Барбара Еренрајх описала у књизи Nickel and Dimed, представљају једно дуго, стресом испуњено, ванредно стање. Средња класа нестаје. Градови који су некада производили робу и нудили фабричке послове постали су напуштене пустоши. Затвори су препуни. Корпорације су испланирале уништавање трговинских баријера, што им је омогућило да сакрију 1,42 трилиона долара профита у иностранству како би избјегле плаћање пореза.
Неолиберализам, упркос обећању да ће изградити и ширити демократију, брзо је уништио регулативе и испразнио демократске системе, претварајући их у корпоративне левијатане.
Ознаке „либерално“ и „конзервативно“ бесмислене су у неолибералном поретку, што доказује демократски предсједнички кандидат који се хвалио подршком Дика Чејнија, ратног злочинца који је напустио функцију с 13 одсто подршке јавности.
Трамопова привлачност лежи у томе што он, иако одвратани кловн, исмијава банкротство политичке фарсе.
„Перманентна лаж је апотеоза тоталитаризма,“ написао сам у Америци: Опроштајна турнеја:
„Више није важно шта је истина. Важно је само оно што је ‘исправно’. Федерални судови се пуне идиотским и неспособним судијама који служе ‘исправној’ идеологији корпоратизма и крутом друштвеном моралу хришћанске деснице.
Они презиру стварност, укључујући науку и владавину права. Тежe да протјерају оне који живе у стварносном свијету дефинисаном интелектуалном и моралном аутономијом. Тоталитарна власт увијек уздиже бруталност и глупост. Ови владајући идиоти немају истинску политичку филозофију нити циљеве.
Користе клишее и слогане, већином апсурдне и контрадикторне, да оправдају своју похлепу и жудњу за моћи. Ово је једнако истинито за хришћанску десницу као и за корпоратисте који проповиједају слободно тржиште и глобализацију. Спој корпоратиста с хришћанском десницом је као да сте удружили Годзилу и Франкенштајна.“
Илузије које нам се пласирају на екранима — укључујући измишљену личност створену за Трампа у емисији The Apprentice — замијениле су стварност.
Политика је бурлеска, што је кампања Камале Харис, испуњена празнином и славним личностима, јасно показала. То је дим и огледала која ствара армија агената, публициста, маркетиншких одјела, промотера, сценариста, телевизијских и филмских продуцената, видео-техничара, фотографа, тјелохранитеља, савјетника за гардеробу, тренера за фитнес, истраживача јавног мњења, водитеља и новинара.
Ми смо култура преплављена лажима.
„Култ је изнутра издоминиран нашим културним пејзажем,“ написао сам у књизи Империја илузије:
„Овај култ садржи класичне особине психопата: површни шарм, грандиозност и самозаљубљеност; потребу за константном стимулацијом, склоност лагању, обмани и манипулацији, као и неспособност да се осјети кајање или кривица.
Ово је, наравно, етика коју корпорације промовишу. То је етика неконтролисаног капитализма. То је погрешно увјерење да су лични стил и лични напредак, који се погрешно схватају као индивидуализам, исто што и демократска равноправност.
У стварности, лични стил, дефинисан робом коју купујемо или конзумирамо, постао је компензација за губитак демократске равноправности. У култу себе, имамо право да добијемо све што желимо.
Можемо учинити било шта, чак и понижавати и уништавати оне око нас, укључујући пријатеље, како бисмо зарадили новац, били срећни и постали познати. Једном када се постигну слава и богатство, они постају сами себи оправдање, своја властита моралност. Како се до њих стигло, постаје ирелевантно. Једном када сте тамо, та питања се више не постављају.“
Моја књига Империја илузије почиње у Медисон Сквер Гардену на турнеји World Wrestling Entertainment. Разумио сам да је професионално рвање матрица за наш друштвени и политички живот, али нисам знао да ће произвести предсједника.
„Мечеви су стилизовани ритуали,“ написао сам, у опису који би се лако могао односити на Трампов митинг:
„Они су јавни изрази бола и жарка чежња за осветом. Сензационалне и детаљне приче иза сваког меча, више него сами мечеви, доводе публику до стања екстазе.
Ове ритуализоване битке пружају онима који су нагурани у аренама привремено, опојно ослобађање од обичних живота. Терет стварних проблема претвара се у гориво за високоенергетску пантомиму.“
Неће бити боље. Алатке за гушење неслагања су учвршћене. Наша демократија је пропала прије много година. Налазимо се у канџама онога што је Серен Кјеркегор назвао „смртоносном болешћу“ — обамрлости душе изазване очајањем које води ка моралном и физичком пропадању. Све што Трамп треба да уради да успостави отворену полицијску државу јесте да притисне дугме. И он ће то учинити.
„Што стварност постаје гора, то мање једна опкољена популација жели да чује о томе,“ написао сам на крају Империје илузије, „и то се више омета бедним псеудодогађајима попут нервних сломова славних, трачева и тривијалности. То су распусне светковине једне умируће цивилизације.“
Крис Хеџис је добитник Пулицерове награде и новинар који је 15 година био страни дописник The New York Times-а, гдје је служио као шеф бироа за Блиски исток и Балкан. Претходно је радио у иностранству за The Dallas Morning News, The Christian Science Monitor и NPR. Он је водитељ емисије The Chris Hedges Report.
Извор: ScheerPost
