Пише: Мирољуб Стојановић
Претходни филм култног грчког редитеља Јоргоса Лантимоса, Јадна створења, врхунац је његове каријере. И публика и критика примили су га с неподељеним усхићењем. Још се хвалоспеви том филму нису стишали, а Лантимос већ има нови филм, Сва лица доброте. Овим је остварењем Лантимос, најблаже речено, поделио и једне и друге. Поново је ту Ема Стоун која бриљира, поново је Лантимос непредвидиви ексцес мајстор и опет имамо филм који интригира и поседује знатну дозу провокативности. Али, разлика између ова два филма је уочљива.
Јадна створења је био тријумф барокног гомилања, сочан, пун живота и једне врсте надреалистичког хумора који до те мере плени да у савременом светском филму једва да има пандан. Сва лица доброте је, посве супротно, ригидан, херметичан, на моменте потпуно церебралан (посебно у трећем делу триптиха). Далеко од тога да Сва лица доброте не поседује квалитет добре забаве. Врста забаве у Лантимосовом случају је веома дискутабилан појам, а тим више је од значаја што још од времена филма из грчке фазе, Очњак, и касније копродукције Јастог, његово забављање изазива знатну дозу неугодности. Лантимосова филмска визија почива на једној апсурдистичкој, извитопереној слици света који он, приметно је, обожава да раскринкава. Да ли то ради на начин једног Луиса Буњуела, а рекло би се да да, или преузима аутентично поље нихилизма једног Бекета (оног из Годоа), посве је небитно. Чак је, за гледање и разумевање Лантимосових филмова, овај референцијални оквир потпуно неважан. Далеко од тога да Сва лица доброте није комплексан и мултидимензионалан филм. Магија ни овога пута не изостаје и то управо она која нас враћа на Очњака и Јастога који су много више за поређење но ма који други Лантимосови филмови. У сва три филма приметна је знатна доза морбидног, аутодеструктивног и шизофреног, и сва три филма завршавају у потпуној гротесци. У Очњаку и Јастогу је Лантимос патентирао једну шок естетику чија привлачност почива на ексцесу, што је у филму Сва лица доброте апсолутни случај. И сва три филма поседују знатну дозу субверзивности а његово дискредитовање грађанског поимања регуларности понекад изазива језу.
Сва лица доброте није, сходно његовој структури-подели на три „приче“, омнибус филм у уобичајеном значењу те речи. Англосаксонска критика, која му је веома наклоњена, користи израз триптих и чини се да он најбоље пристаје Лантимосовој формалној замисли. Сва лица доброте су упркос сепаратном току трију конститутивних делова веома монолитан и понајпре концептни тип филма, а то што у сва три дела играју исти глумци није једини репер. Први део триптиха је можда најпрозирнији и упркос веома бруталном крају, најбенигнији и најдуховитији. На ироничан начин једног мајстора, Лантимос изврће уобичајени етички поредак и говори нам да је окрутност постала улазница за ма које интегрисање уместо доброте. Односно, долази до апсурдног поистовећивања окрутности и доброте.
У другом делу, можда најбољем у филму, полицајац придоноси некој врсти самоубиства сопствене жене, сумњајући да се она лажно издаје након што се спасла утапања. Сјајна варијација на тему да човек убија оно што највише воли. Трећи, најкомплекснији, најтеже одгонетљив и суштински, најфилозофичнији део филма је јунакињина потрага за духовним вођством, што је ставља у позицију злог манипулатора.
Сва лица доброте није опуштен и лежеран филм на начин на који су то била Јадна створења. У њему весеље не тријумфује као у поменутом филму, али, унаточ свим призорима, изостаје и свака жалост. Рећи да нас овај филм суочава сРадаа собом најпре подразумева да нас приказује огуглале на све девијације, на одсуство ма које емпатије, на етичку бескрупулозност… У Лантимосовом филму крв лије у потоцима, а у нама то изазива тек једва приметан смешак.
Извор: Радар
