Пише: Даница Илић
Када су премијери Шкотске, Велса и Северне Ирске недавно потписали споразум у Кардифу и обзнанили да је “Вестминстеру дошао крај”, питање самоопредељења у оквиру Уједињеног Краљевства које потенцијално може да води отцепљењу, није још увек изазвало панику. Најједноставнији одговор је што од Вестминстера зависи готово све, па и расписивање референдума за евентуално стицање независности неке од трију нација
Националистички лидери Шин Фејна, Шкотске националне партије (СНП) и Плаид Камрија први пут су, истовремено, и премијери Северне Ирске, Шкотске и Велса. Сестринске партије које чине својеврсни Келтски савез искористиле су тренутак у којем имају већину у сва три парламента како би Лондону послале можда не тако ургентну, али битну поруку. У главном граду Велса, Кардифу, троје националистичких лидера потписало је споразум у којем поручују да “ниједна влада у Вестминстеру нема право да блокира демократију”. Демократија у овом случају значи право на самоопредељење. Истина је, међутим, да Вестминстер има сва уставна права да блокира расписивање референдума и евентуално отцепљење Шкотске, Велса и Северне Ирске.
И док су шкотски премијер Џон Свини и северноирска премијерка Мишел О’Нил затражили референдум о независности, велшки Рин ап Јорверт одбио је да одреди редослед корака који би евентуално водили одвајању. Оно што је заједничко за све три нације јесте да одбијају право влади у Лондону, британској влади са седиштем у Енглеској, да одређује да ли и када Велс, Шкотска и Северна Ирска могу да искористе своје право на самоопредељење.
Џон Берн-Мердоч: Француска и Британија у пензионерском стиску
Но, сваки од лидера ових трију нација окупљених у Келтски савез жели различите ствари. Шкотски СНП хоће независност коју су безуспешно покушали да добију на референдуму 2014. године. Велшка националистичка партија која је победила на изборима за покрајински парламент у мају, жели већу аутономију у оквиру Уједињеног Краљевства, док се северноирски Шин Фејн, чија је савремена верзија настала као политичко крило Ирске републиканске армије (ИРА), све време залаже за уједињење са Републиком Ирском. “За људе који посматрају шта се догађа на овим нашим острвима – за људе који догађања прате широм света – не може бити јаснијег знака да се доба Вестминстера примиче крају”, поручили су први министри из Кардифа.
Тежину поруке можда умањује чињеница да су лидери Шкотске, Северне Ирске и Велса на самиту у Кардифу наступили у функцијама председника својих партија, а не као премијери. Споразум из Кардифа није званични документ и нема правно обавезујући карактер, нити снагу да покрене конститутивне промене унутар Уједињеног Краљевства. Ипак, како примећује колумниста “Гардијана” Сајмон Џенкинс, “ово је нешто налик тихом земљотресу, јер три нације желе да се ослободе енглеске доминације”.
РАСПОЛОЖЕЊЕ НАРОДА
Године 2014. био је можда најизгледнији тренутак за цепање уније која се Великом Британијом назива када се мисли на острво на којем се налазе Енглеска, Велс и Шкотска, док се Уједињеним Краљевством сматра када је у њу укључена и Северна Ирска. Две године пре него што ће Британци танком већином изгласати излазак из Европске уније, шкотски грађани имали су шансу да одговоре на референдумско питање “Да ли Шкотска треба да буде независна држава?” Позитиван одговор дало је 45 одсто грађана, али је 55 одсто ипак желело да остане у Великој Британији. Према неким истраживањима, превага гласова за останак у Британији догодила се у последњим недељама кампање када је Вестминстер обећавао да ће Шкотима дозволити “дево-макс”, односно максималну фискалну аутономију и већа овлашћења за управљање државним новцем. Шкотска национална партија никада није одустала од питања шкотске независности, нарочито након Брегзита. Шкотска је већински гласала за останак у Европској унији и у неколико наврата су шкотски лидери, који су углавном из редова СНП-а, најављивали да ће наћи начин да се у Европу врате.
ИЗЛАЗ ИЗ УЈЕДИЊЕНОГ КРАЉЕВСТВА, ПОВРАТАК У ЕВРОПУ
Питање Европске уније, заправо, провејава као дух над споразумом из Кардифа као што је питање шкотске независности актуелно и данас. Најновија истраживања јавног мњења указују на то да би 47 одсто шкотских бирача гласало за независност на референдуму који би се одржао сутра, као и да би 36 одсто бирача у Северној Ирској и 32 одсто у Велсу учинило исто. Подршка независности у Шкотској креће се између 45 и 50 одсто још од референдума 2014. године. Међутим, они Шкоти који су за останак у заједници често указују на фискални дефицит Шкотске од 25 милијарди фунти који, пак, покрива британско Министарство финансија са седиштем у Лондону и којим се одржава шкотски здравствени систем који је, баш као и енглески, суочен са озбиљним тешкоћама.
Питање је колико би накнадно придруживање или неки облик заједнице са земљама Европске уније, а након што су заједно као Уједињено Краљевство из ње изашли, допринело побољшању квалитета живота становника. У британском медијима и расправама о томе да ли би и колико било боље да су остали у Европи, често се као пример узима “Келтски тигар”, то јест Ирска која је почетком двадесетих година прошлог века била међу најсиромашнијим европским државама. Њена економска самоодрживост дуго је деловала готово немогуће, а онда ју је чланство у Европској унији и увођење изразито аутономне фискалне политике потпуно трансформисало. Даблин се развијао муњевитом брзином и због тога што је омогућио многим великим технолошким компанијама попут Амазона и Епла да имају своја европска седишта управо у Ирској и искористе њену пореску политику готово безначајног опорезивања.
Много пре Брегзита, Северна Ирска, тачније њен католички део становништва, тежила је уједињену са Ирском. Последњи попис становништва и демографска кретања у Северној Ирској показују да је све мање протестаната, док су и Брегзит и излазак Уједињеног Краљевства из Европске уније интензивирали питање потенцијалног уједињења Северне Ирске са Републиком Ирском. И Северна Ирска је, баш као и Шкотска, на референдуму већински гласала за останак у ЕУ. Али да би хипотетички референдум у Северној Ирској био одржан, дозвола мора да дође из Лондона и то тако што министар за Северну Ирску процени да ли је вероватно да већинско становништво жели уједињење са Ирском, односно излазак из уније са Енглеском, Шкотском и Велсом.
Кад је реч о Велсу, тамошњи национализам се у великој мери заснивао на језику и култури и очувању специфичних идентитетских карактеристика тог народа. Тренутно, велшки премијер Ап Јорверт пре свега има задатак да створи компетентну администрацију и добије већа овлашћења за управљање Велсом.
“ПОСЛЕДЊИ ПРЕМИЈЕР ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ”
У коментару на састанак премијера Велса, Северне Ирске и Шкотске у Кардифу, шкотски лист “Morning star” оценио га је као историјски тренутак који је разоткрио пукотине унутар Уједињеног Краљевства. Уједно је разоткрио и рањивост британске владе на чије је чело тек недавно дошао Енди Барнам, бивши градоначелник Манчестера, који се одмах по усељењу у Даунинг стрит 10 изјаснио као велики присталица децентрализације. Ипак, изазов конститутивних питања као да га у овом тренутку надилази.
Економист: Британија предводи свет у новом глобалном бизнису – криминалу
Барнам, којег понекад зову “Краљ Севера”, што наглашава порекло и искуство које је имао управљајући мимо центра оличеног у Вестминстеру, тренутно нема већи утицај изван Енглеске. Нису ни националистички лидери Велса, Шкотске и Северне Ирске неприкосновене вође нација које представљају. Штавише, суочавају се са бунтом незадовољних и све више осиромашених грађана код куће.
“Али то не значи да је Барнамово краљевство уједињено или да њиме влада без проблема. Шкоти су тврдоглав народ; многи можда нису убеђени да је независност прави пут, али се противе томе да им се ускраћује право да о томе сами одлуче”, написао је колумниста “Morning star-a”.
Актуелна Барнамова влада, баш као и оне претходне оличене у честим променама премијера, инсистира на томе да приоритет за Уједињено Краљевство морају бити макроекономски раст и опоравак јавних служби, док референдуме о независности сматра нежељеним одвраћањем пажње од тих питања. Међутим, с обзиром на то да националистички савез који повезује Единбург, Кардиф и Белфаст активно усклађује своје стратегије, питање дугорочне будућности Уније поново је актуелно у мери у којој није било већ читаву једну генерацију.
Барнам би такође требало да схвати да, иако су резултати испитивања јавног мњења тесни, а могућност скорог референдума или независности за сада хипотетичка, најаве одлучног остваривања права на самоопредељење у будућности могу да донесу потешкоће и да представљају ризик по опстанак заједнице народа у оквиру Уједињеног Краљевства.
Извор: Време
