Пише: Вељко Ђуровић
Српска влада је 4. октобра 1912. (девет дана после Црне Горе) у 5 сати поподне наредила депешом посланику Србије у Цариграду да саопшти Порти да Србија објављује рат Турској. Истог дана то су урадиле и Бугарска и Грчка. При врховној команди Србије почео је са радом ратни Пресбиро на чијем је челу био члан Српске академије наука Слободан Јовановић.
Сматра се да је пруски канцелар Ото фон Бизмарк (1815–1898) пред крај живота рекао да ће следећи европски рат бити изазван ,,некаквом лудошћу на Балкану“. Да ли из лудости или не, али следећи европски рат јесте избио на Балкану. Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска, које су се (под патронатом Русије) удружиле у Балкански савез, у јесен 1912. године повеле су рат против Турске. Циљ је био да се ослободе територије Балкана које су биле под турском влашћу. Потом би чланице Балканског савеза међусобно поделиле ослобођене територије, чему ће се вероватно противити велике силе, пре свих Аустроугарска, али о томе ће се после размишљати.
Већ у пролеће те године било је извесно да ће на Балкану јесен бити врућа. Сталне пограничне чарке и провокације најављивале су немире већих размера. Српска штампа је сваком инциденту посвећивала доста простора. Извештаји су се углавном сводили на то да Турци „праве белај“ дуж границе са Србијом и нападају Србе, који се онда јуначки бране.
Циљ чланица Балканског савеза био је да се Турци представе као варварски народ, како би се и својој и, нарочито, међународној јавности указало на неопходност рата. Тај концепт је подржао и српски дневник Политика, који је имао тираж од 12.000 примерака и био врло утицајан.
У Сјеници извршен страховит покољ над тамошњим Србима. Берански кајмакам Илија Поповић такође је убијен и измрцварен у том покољу. Народ у очајању. Сви виђенији наши људи и сви свештеници побегли. Метеж највећи.
Око педесет батаљона турске војске концентрише се око црногорске границе.
Овде (Јавор) стигло двадесет и седам сељака који траже оружје да се бране. Очекује се још доста бегунаца. У Бијелом Пољу још је горе. У Новом Пазару тако исто.Турци, кивни на Црногорце, напали на наше људе.
Политика 11. августа 1912.
Предвиђајући интересовање стране штампе за балкански рат, српски војни министар, пуковник Радивоје Бојовић, обратио се министру иностраних дела:
Господине Министре,
Начелник Главног Генералштаба чини следећу представку: Да би Врховна команда могла определити које ће стране војне кореспонденте примити потребно је да сви они прођу кроз Министарство иностраних дела и да од њега добију препоруку. Њихов број треба да је што ограниченији и само од представника великих јевропских листова и агенција: Хавасове, Ројтерове и Руске телеграфске агенције. Извештаче осталих листова малих не треба примати. Број немачких, италијанских а нарочито аустријских коресподената треба строго ограничити. Оне који говоре српски, нарочито из Аустро-Угарске, требало би одбијати под ма каквим узроком… Са редакцијама оних листова који имају кореспонденте код турске војске да ступе у везу и да све важније извештаје телеграфом шаљу.
24.сеп.1912. у Београду. Министар војни пук. Бојовић
Од балканских савезника Турској је прва рат објавила Црна Гора. Краљ Никола је 25. септембра 1912. године1 са балкона свога двора прочитао „ратну прокламацију против Турске“. На Цетињу, али и у Београду, настала је еуфорија када су се поподне појавила ванредна издања новина са вестима о почетку „светог рата балканских народа“.
Фото: Радар/архива
Српска влада је 4. октобра 1912. године (девет дана после Црне Горе) у 5 сати поподне наредила депешом посланику Србије у Цариграду да саопшти Порти да Србија објављује рат Турској. Истог дана то су урадиле и Бугарска и Грчка. При врховној команди Србије почео је са радом ратни Пресбиро у Београду, на чијем је челу током оба Балканска рата (и Првог светског рата) био професор Правног факултета и члан Српске академије наука Слободан Јовановић. Свим домаћим редакцијама послат је допис са упозорењем и упутством:
Пресбиро има част молити сва уредништва листова да га помогну у сузбијању тенденциозних вести које страни агенти протурају и узбуђују свет најневероватнијим вестима. Да не би и наши листови случајно доносили ствари које би могле бити од штете по успех нашег оружја, а нарочито да не би дали материјала страним агентима да обавештавају противника о ономе што он не треба да зна, Пресбиро је израдио једно упутство које има част послати уредништвима наших листова, уверен да ће се она по њему владати.
Шеф Пресбироа, 8. октобар 1912. Београд
УПУТСТВО ЗА СВЕ ПУБЛИКАЦИЈЕ ТОКОМ РАТА
- О ратним операцијама може се публиковати само оно што саопштава
Врховна Команда преко Пресбироа.
- Не треба публиковати:
1) Изопачене званичне извештаје.
2) Обавештења која се односе на мобилизацију, на кретање војске и на превоз трупа, на организацију војске, њено наоружавање, снабдевање, здравствено стање, број трупа и имена команданата.
3) Саопштења о приспевању материјала нарученог на страни.
4) Саопштења о броју и саставу јединица војних.
5) Број мртвих и рањених док се званично не саопшти.
6) Чланке којима би се тражио прекид рата или оцењивала штета од рата.
7) Објављивање пораза војске или повлачење трупа, губитке позиција, застава итд. Док се званично не саопшти.
8) Објављивање евентуалних несрећних случајева иза војне линије, као експлозије војних магацина, катастрофе железничке итд.
Мада у овом допису нису прецизиране мере за случај да се уредништва домаћих листова не владају по упутству, било је јасно шта то подразумева. Српска полиција више пута је интервенисала забрањујући продају новина због објављивања незваничних или нецензурисаних информација. Издавачи би обично наставили да излазе под новим именом.
У хотелу „Москва” одсео је и Лав Давидович Бронштајн, познатији као Лав Троцки. Истакнути руски марксиста, револуционар и близак Лењинов сарадник у то време, био је дописник листа Кијевска мисао. Из Србије је извештавао и у време анексионе кризе 1908. године
Ратни Пресбиро је био надлежан и за стране дописнике, који су, како је српски министар војни и предвидео, почели да пристижу у Србију. На сам дан објаве рата у Београд је возом “Orient Express” допутовао Анри Барби, дописник француског дневног листа Le Journal. У свом првом извештају Барби је цитирао Драгомира Стевановића из српског Пресбироа који му је тада рекао: – Ми не тражимо никакву наклоност… Ми ћемо тражити само да кажете истину. Под тим условом ћете бити слободни да пишете све што будете видели.
Фото: Радар/архива
Да ли због тога или зато што је показао наклоност према српској страни, тек Барби ће заиста имати велику слободу извештавања. Кретање страним дописницима је иначе било ограничено осим уз допуштење Генералштаба. Били су потпуно упућени на Пресбиро, који им је повремено организовао посете борбеној зони, обично на приличној удаљености. Српска страна се у ствари трудила да 45 акредитованих страних дописника што дуже држи, прво у Београду, а онда и у Нишу, подаље од фронта. Њихово извештавање контролисала је цензура у Србији, али и српска посланства по Европи. Читали су објављене текстове по новинама и пратили шта је цензури промакло. У складу са тим, српски Пресбиро (односно Обавештајно одељење) предузимао је мере, које су укључивале и протеривање дописника за које се процени да су непожељни. О томе су, као опомена осталим и без улажења у детаље, писале и домаће новине:
Политика 7. октобра: – Протеран коресподент.
Дописник страних листова, Повољни, који је пре неколико дана дошао у Београд, протеран је јуче из Београда и из Србије уопште.
Већина страних дописника у Београду одседала је у хотелу „Москва” на Теразијама. Дописник немачког листа Berliner Tageblatt, очигледно задовољан смештајем, у свом првом извештају, који је средином октобра пренела Политика (аутор није потписан), поред осталог пише:
Хотел Москва, где сам одсео на широким Теразијама, недалеко од двора, јесте седмоспратна модерна грађевина која би и у Берлину врло добро изгледала. Кафана је великоварошка, собе су простране, видне, са електричним осветљењем и централним грејањем, једном речју, без замерке. … Послуга је особито предусретљива. Српски карактер је уопште познат као предусретљив.
У хотелу „Москва” одсео је и Лав Давидович Бронштајн, познатији као Лав Троцки. Истакнути руски марксиста, револуционар и близак Лењинов сарадник у то време, био је дописник листа Кијевска мисао. Из Србије је извештавао и у време анексионе кризе 1908. године. У Београд је поново дошао почетком октобра 1912. године, из Будимпеште возом до Земуна, одакле је прешао Дунав парним бродом. Овако је описао атмосферу у главном граду:
Улице су пуне мобилисаних људи и оних који треба да буду мобилисани. Радње су празне… Индустрија стоји, осим огранка који служи потребама мобилизације и предстојећег рата… Железнички саобраћај у Србији прекинут је већ десет дана; возови превозе само војску и ратни материјал.
Троцки је за Кијевску мисао и још неколико руских листова покривао оба Балканска рата 1912–1913. године, укључујући и бугарску страну. О балканским приликама послао је више од седамдесет извештаја, који су касније објављени у књизи Балкански ратови 1912–13 у оквиру његових сабраних дела. Запазио је да је и у Србији и у Бугарској штампа била „један од кључних чинилаца у стварању психолошких предуслова за рат”, при чему је у Србији „једна и јединствена политичка парола независне, политички усмерене штампе била агитација за рат, нема везе против кога, Аустрије, Бугарске, Турске или чак читаве европске заједнице“. Такође је запазио да се у Србији и за време рата са Турском надвија сенка могућег рата са Аустријом, као и да је политички утицај Николе Пашића неприкосновен. У тексту објављеном у Кијевској мисли у децембру 1912. године Троцки пише:
Да ли ће бити рата са Аустријом? – Нико не зна. Питајте Николу Пашића. Он зна. Ако треба, Пашић ће учинити да до рата дође. Ако не треба, неће бити рата. Пашић мисли уместо свих. Пашић зна шта треба. Под вођством Николе Пашића, Србија неће бити изгубљена… У Београду се сви политички разговори врте око Пашића. Краља Петра људи се сете само изузетно, или само поводом спољних догађаја, као на пример, кад Аустријанци из Земуна усмере своје рефлекторе на краљевску палату.
На рад српског Пресбироа било је много замерки. По оцени и домаћих и страних новинара, званични „ратни извештаји“ Пресбироа не само да су били непотпуни и штури, него су, што је најбитније, и стално каснили. Док су званична саопштења из Црне Горе била исцрпна и благовремена, јавност у почетку рата није знала шта се збива на српском фронту све док први рањеници нису почели да стижу у Београд. Политика је у уводнику на насловној страни 12. октобра 1912. године објавила објашњење за „тако рђаво обавештавање српске штампе“. Испоставило се да млади и неискусни представник Пресбироа у главном штабу (име се не наводи) није био на висини задатка, пошто иначе није ни био новинар, али да је поврх тога „ипак стигао да се побрине за свој рачун“. Наиме, „он се примио, за добру награду, за извештача Ројтеровог бироа“, па је своје извештаје, и то исцрпније, прво слао у Лондон, а тек онда званичну верзију Пресбироу. Како би се ствари поправиле, одлучено је да се уместо њега „посао извештавања новина повери другима, вештијима, зрелијима, савеснијима“. Међу њима је био и песник Владислав Петковић-Дис. Пошто је био слабе конституције, одбијен је на регрутацији, али је на своју молбу послат као ратни извештач Пресбироа.
Новинска агенција United Press 11. октобра 1912. године добила је обавештење из Пресбироа: – По наредби Њ. В. Краља од Србије можете објавити да српска војска до сада на свим линијама у Старој Србији стално и успешно напредује.
Фото: Радар/архива
Ипак, извештавање Пресбироа није се много поправило. После Кумановске битке (10–11. октобар 1912.), највеће коју је српска армија добила у овом рату, Пресбироу је требало две недеље да о томе пошаље званични извештај. Политика у тексту од 7. новембра 1912. године под насловом Неозбиљност у озбиљним данима оштро критикује ратни Пресбиро:
У данима када цела Србија, са појмљивом напрегнутошћу, чека вести са бојишта, Пресбиро је показао да стоји много ниже но што је то ико до сада помишљао… Место да даду факта, из којих ће цео свет видети сву величину наше борбе, ратни извештачи Пресбироа дали су се на лирику тако отужну и понекад тако баналну…
Недељу дана после битке, Политика је на насловној страни објавила исцрпан извештај који је из Табановаца близу Куманова, послао њен новинар који је и сам био учесник (није потписан): – Нисам вам се могао јавити раније јер није био васпостављен ни поштански ни железнички саобраћај. Данас сам се користио једном приликом да вам се јавим. На три ступца је описао ток битке, навео жртве једне и друге стране, а извештај завршио описом паничног повлачења Турака ка Скопљу. Скромни новинар није споменуо да је у борби био рањен. То је уместо њега урадила редакција у уводној напомени.
Фото: Радар/архива
Један од ретких страних новинара који је пратио изблиза ток Кумановске битке био је Француз Анри Барби (Le Journal). У свом извештају Барби је другог дана битке написао:
…Тада, у једној врсти заноса, остаци седмог пука полетеше напред и чудо се догоди. Ред по ред, корпус турске војске био је збрисан, одбијен… Турска офанзива била је коначно сломљена. Цео један корпус војске потукла су и одбила два српска пука. Оно што је од њих остало, неколико гомила војника црних од барута, голих груди, не знају какво је огромно дело извршено.
Српским војним успесима доста пажње је посветила и британска штампа, што је утицало и на општи став у британској јавности према рату на Балкану и посебно према Србији. Србији се није много замерало на њеној политици, али ни Турску нису баш бранили. Дневник Daily Mail је Краљу Петру понудио да се преко њиховог листа обрати британској јавности поводом кризе на Балкану.
Фото: Радар/архива
Број текстова о Балканском рату постепено је растао, а о Србији, која је после Мајског преврата углавном представљана у негативном светлу, почело је да се пише са више симпатија. О српским војним операцијама у Македонији благонаклоно су писали Times и Daily Telegraph, који су средином октобра објавили исцрпне текстове о уласку српске војске у Скопље. Times је писао да су „Срби после пет векова поново мачем заузели своју стару престоницу“, а Daily Telegraph да је „српско оружје извршило једно дело достојно било које европске војске„.
Фото: Радар/архива
Times је потом објавио и уводник под насловом Улазак Краља Петра у Скопље, у коме се наглашава: – Краљ Петар је тријумфално ушао у Скопље, где га је становништво дочекало титулом ослободиоца.
Међутим, било је и другачијих виђења. Британски Стандард подржавао је турску страну и објављивао текстове у којима се Србија и балкански савезници оптужују да само због територијалних претензија нарушавају европски мир. И у руској штампи било је извештаја који су српски војни поход видели не као ослободилачки већ као освајачки. Пресбиро је реаговао на извештај српског посланства у Петрограду које није било задовољно писањем дописника Петроградске речи:
„Петроградска реч“ доноси телеграм свога дописника из Скопља у коме умањује српску победу на Куманову и денунцира пред Европом у овом важном тренутку српску војску и власт представљајући је као угњетаче, пљачкаше и варваре. Сем тога спори постојање Старе Србије и постојање српскога елемента у њој, а у Македонији тим више. Дописник је неки Реткозубов који се још бави у Београду. Пресбиро је мишљења да Реткозубову треба забранити даље бављење у Србији.
Потпуковник Миловановић.
Са Првим балканским ратом Србија добија свог првог ратног фотографа – Ристу Марјановића (1885-1969). Рат га је затекао у Паризу на месту уредника за илустрације у европском издању листа New York Herald. Пред почетак Првог балканског рата Марјановић је, на иницијативу шефа Обавештајне службе Врховне команде Драгутина Димитријевића Аписа, дошао са задатком да снима активности српске војске. Како је у Србији у то време штампање фотографија било у зачетку, само је мали број листова могао да објави његове фотографије. Али су их објављивали многи европски листови, којима је лично слао, укључујући и његов матични New York Herald. Покривао је оба Балканска рата и Први светски рат. Збирка од 8.542 фото-негатива Марјановића проглашена је за културно добро Републике Србије.
Фото: Радар/архива
Својим фотографијама са српске стране истакао се и Самсон Мојсилович Чернов, Рус јеврејског порекла, ратни фоторепортер и свестрани уметник. Ратно искуство је стекао у Руско-Јапанском рату (1904–1905), а у Србију је стигао непосредно после Кумановске битке. Као новинар или фотограф (често и једно и друго) радио је истовремено за руске листове Новое времяиз Ст. Петерсбурга и Русское слово из Москве, као и за француски илустровани часопис L’Illustrasion. Уз све то, руски филмски продуцент Абрам Дранков ангажовао га је да за његов студио „Атеље Дранков“ као филмски сниматељ бележи српске војне операције. У слободно време Чернов је волео и да слика пејзаже, уље на платну. Судећи по телеграфској кореспонденцији која се чува у Архиву Србије, био је близак српском државном врху.
Фото: Радар/архива
Као етаблирани „српски извештач“ био је привилегован и није имао проблема са дозволом за рад и кретање као његове колеге. Чернов је за потребе француских филмских компанија Gaumont и Pathe снимио више ратних документарних филмова. По завршетку Другог балканског рата, неуморни Чернов је у Официрском дому у Београду (данас Студентски културни центар) крајем августа 1913. године приредио изложбу фотографија српског и црногорског бојишта у оба рата.
Почетни развој догађаја наговестио је војни исход читавог рата. Србија и друге чланице Балканског савеза успеле су да протерају турску војску са скоро свих територија Отоманског царства на европском тлу. Београдски недељник Илустрована ратна кроника крајем октобра 1912. године објављује текст под насловом Освајања савезничких војсака:
Српска војска Краљевине Србије имала је највише успеха за последњих недељу дана, од 20. до 27. октобра. Она је заузела ове вароши: Тетово, Гостивар, Кичево, Прилеп, Призрен, Ђаковицу, а на југу Ђевђелију и Гуменџе. Наше војске налазе се пред Битољем и Солуном. Један део српске војске отишао је у помоћ Бугарима код Једрена и Цариграда а други Црногорцима код Скадра.
- октобра 1912.
Средином новембра Политика на насловној страни објављује текст о пробоју српске војске кроз Албанију и изласку на Јадранско море, под насловом Драчки округ:
Пристаниште Драч налази се, после толиких векова, поново у српским рукама. Војска генерала Живковића ушла је у варош не наишавши ни на најмањи отпор… Албанија дочекује српску војску предусретљиво и лојално… Врховна команда је већ образовала српску област која носи назив Драчки Округ…
Први балкански рат завршен је уз посредовање великих сила Лондонским мировним уговором у мају 1913. године. Међутим, земље победнице у оквиру Балканског савеза нису биле задовољне, јер територије које су извојевале од Турске нису расподељене према њиховим очекивањима. На инсистирање Аустро-Угарске, а на незадовољство Србије, Црне Горе и Грчке, призната је држава Албанија (која је у време рата, у новембру 1912. године, прогласила независност), а територија Македоније подељена је између Србије, Бугарске и Грчке, при чему је свака страна сматрала да је оштећена. Због тога је мир на Балкану био врло кратког даха.
Од балканских савезника Турској је прва рат објавила Црна Гора. Краљ Никола је 25. септембра 1912. године2 са балкона свога двора прочитао „ратну прокламацију против Турске“. На Цетињу, али и у Београду, настала је еуфорија када су се поподне појавила ванредна издања новина са вестима о почетку „светог рата балканских народа“
Само месец дана по окончању првог Балканског рата избио је други, овога пута између дојучерашњих балканских савезника. Бугарска је заратила против Србије, па онда и Грчке (а њима се против Бугарске убзо придружила Црна Гора, затим Румунија, па и Турска).
И за Други балкански рат европска штампа је показала знатно интересовање. Британски листови имали су чак тринаест извештача. За Daily Telegraph је из Београда извештавао Ешмид Бартлет, који је Први балкански рат покривао са турске стране. Он је у својим извештајима позитивно оцењивао учинак српске војске, уз запажања да „са ратишта стижу само добре вести, да су српски рањеници добро расположени и да верују у победу“. Са друге стране, Џејмс Дејвид Баучер, дописник и шеф бироа лондонског Times-а у Софији, био је видно наклоњен Бугарима. Он је, иначе, био и лични саветник бугарског краља Фердинанда, а писао је позивајући се само на бугарске изворе. Преувеличавао је бугарске војне успехе, а када су српске снаге напредовале, то онда није био губитак територије, већ тактичко повлачење. Због једностраног писања редакција Times-а послала је у Скопље, на српску страну, другог дописника да уравнотежи извештавање. У знак захвалности Баучеру и данас у центру Софије на кући у којој је живео 23 године стоји спомен плоча.
Фото: Радар/архива
За мање од месец и по дана Бугарска је поражена. Други балкански рат завршен је Букурештанским мировним споразумом у августу 1913. године, према коме је највећи део Македоније који је претходно припао Бугарској подељен између Србије и Грчке. Као резултат Балканских ратова 1912–1913. године, Србија је значајно проширила своју територију (а по војним резултатима претендовала је на више) и, мада војно исцрпљена, постала је доминантна земља на Балкану, што никако није одговарало Аустро-Угарској.
Све у свему, док је у међународној јавности Први балкански рат у знатној мери виђен као израз разумљиве тежње балканских народа да се ослободе турске власти, о Другом балканском рату преовладало је виђење да се ради о освајачким тежњама, да се балкански народи варварски понашају, и да је то увод у нови рат ширих размера. Било је јасно, како је наводно Черчил приметио, да Балкан производи више историје него што може да потроши.
Троцки је за Кијевску мисао и још неколико руских листова покривао оба Балканска рата 1912–1913. године, укључујући и бугарску страну. О балканским приликама послао је више од седамдесет извештаја, који су касније објављени у књизи Балкански ратови 1912–13 у оквиру његових сабраних дела
Слици о варварству балканских народа допринели су и написи о злочинима српских и бугарских оружаних снага над цивилима и заробљеницима, који су се током оба Балканска рата појављивали у међународној штампи. Између осталих, Лав Троцки је у својим извештајима писао да је савезничка солдатеска дуж читавог свог пута чинила монструозна злодела и „да су се Бугари у Македонији и Срби у Старој Србији, у свом националном жару да исправе податке у етнографским статистикама који за њих нису повољни, једноставно ангажовали у систематском уништавању муслиманског становништва“.
О бугарским злочинима писали су, поред осталих, француски новинар Анри Барби и руски фотограф Самсон Чернов, који су оба Балканска рата покривали са српске стране. Барби је о „бугарским свирепостима“ против Срба писао и у својој књизи Bregalnica. Чернов је по завршетку Другог балканског рата, изазван писањем стране штампе (укључујући и руску) о српским злочинима, написао два текста за париски Јоурнал, које је Политика пренела 18. августа 1913. под насловом Трагом Бугара, као „сведочанство руског новинара о бугарским зверствима у Маћедонији и Тракији“.
New York Times је крајем децембра 1912. године, позивајући се на извештај који је из Будимпеште добио британски Daily Telegraph на основу обавештајних података прикупљаних за потребе аустроугарских власти, објавио текст под насловом Српска војска оставила крвави траг: – У маршу кроз Албанију ка мору Срби не само да су стрељали наоружане Албанце него њихова зверска суровост није презала ни пред ненаоружаним и беспомоћним особама, старцима и старицама, ни пред бебама на грудима мајки.
Фото: Радар/архива
Месец дана касније, британски Times у тексту насловљеном Кампања свирепости пише да је српска војска у североисточној Албанији побила 25.000 Албанаца, при чему се указује на то да је злочина било и на другим зараћеним странама и да би требало формирати непристрасну комисију која би утврдила истину.
Карнегијева задужбина за међународни мир образовала је 1913. године посебну комисију за истраживање узрока и начина вођења балканских ратова. У исцрпном извештају комисије (који ће дугорочно утицати на западну представу о балканским народима) потврђени су тешки ратни злочини, уз констатацију да „нема ниједне клаузуле међународног права која се односи на копнени рат а која није прекршена на свим зараћеним странама“. У извештају се такође износи следећи закључак:
Прави кривци на овом дугачком списку погубљења, мучких убистава, паљевина, масакра и свирепости о којем говори наш извештај, наглашавамо још једном, нису балкански народи… Истински кривци су они који обмањују јавно мњење и користе се незнањем народа како би протурали узнемирујуће гласине и звонили на узбуну, подстичући прво своју земљу, а потом и друге земље на непријатељство. Прави кривци су они који, из интереса или склоности, стално проглашавају рат неизбежним, па га напослетку и учине неизбежним, тврдећи да не могу да га спрече. Прави кривци су ти који жртвују општи интерес својим личним интересима… и који у својој земљи подржавају јалову политику сукоба и одмазде.
Муке ратних извештача на Балкану
Готово 300 страних извештача покривало је Балканске ратове, са различитих страна. Готово сви су се жалили на услове рада, цензуру, ограничено кретање и недостатак информација. Аустријски новинар Хуго Максимилијан Бетауер, дописник бечког Neue Freie Presse и берлинског Локал Анзеигера, који је током Првог балканског рата пратећи главни штаб српске армије ушао у Скопље, после неколико дана демонстративно је отишао. У извештају који је касније послао из Земуна поред осталог је рекао да је допутовао у сточном вагону војног воза. По његовој причи, акредитовани ратни дописници већих европских листова споразумно су напустили град. Критиковао је и рад поште и телеграфа који не само да су били под војном контролом него су им и услуге биле скупе и поврх тога су каснили по неколико дана. – Са оваквих гледишта дођосмо до осведочења да не би имало никакве особите сврхе ако би још коју недељу шетали по лепом и старом Скопљу, зато се врло радо одлучисмо на повратак у марвеним колима.
Британски Стандард је 8. новембра 1912. године објавио чак два текста у којима се оштро критикује српска цензура извештавања из борбених зона. У једном тексту наводи се да се у Србији горе поступа према новинарима него у свим осталим земљама у овом рату. Описујући свој боравак у Врању, дописник каже да се ту налази „главна краљевска команда и затвор за 60 несрећних новинара смештених у бедном хотелу са резервним и активним официрима, поповима, сељацима и престолонаследником“, да је „војска 20 миља удаљена од хотела и новинари не могу да дођу у додир са њом“, а да се и приватна писма цензуришу. У другом тексту, под насловом Потврда страхота, српска страна се оптужује да забраном кретања страних дописника покушава да сакрије шта се тамо заиста дешава, при чему се алудира на злочине над албанским становништвом.
Највећи фотограф ратног извештавања у то време био је Џими Хер, ветеран Америчко-шпанског и Руско-јапанског рата, који је радио за амерички часопис Collier’s, покривао је Први балкански рат са бугарске стране. Ни он није успео да направи фотографије борбене или неке друге акције. Очајан због бугарске цензуре, после три месеца вратио се за Америку
Близу 150 страних дописника се акредитовало у Бугарској. Њихова влада је била успешна у идентификацији и контроли новинара. Захтевали су да сваки новинар носи црвену личну карту са својом фотографијом и потписом и бронзану плочицу на грудима са словима „ВК“ што је значило “Војни кореспондент”.
У Атини је при Министарству спољних послова формиран Биро за цензуру. Сваки дописник је морао да поднесе захтев за одлазак на фронт и да приложи фотографију, заједно са потврдом из амбасаде своје земље у Атини.
На дан када је избио рат, тридесет пет дописника окупило се у Цариграду чекајући први звук топова и жељену дозволу да прате војску. Од њих, највећи број представљао је енглеске новине, а скоро сваки значајан часопис имао је представника на фронту, док су неки, попут неуморног Дејли Мирора, имали истакнуту групу фотографа.
Фото: Радар/архива
Фотограф Херберт Болдвин, Енглез аустралијског порекла (Central News Agency London) је своја искуства на турској страни описао у књизи Ратни фотограф у Тракији. Он је крајем септембра 1912. године стигао у Константинопољ (Истанбул). По његовим речима, „услови у којима су дописници при штабу Отоманске војске извештавали били су изузетно и непотребно сурови“. Сликање војске било је забрањено, што је у почетку важило и за сликање избеглица. Фотографи такође нису смели да снимају турске жене. За кршење те забране одузимане су им дозволе за рад. Цензура је била екстремно строга, сваки филм морао је да буде одмах развијен и дат на увид цензорској комисији. Сам Болдвин није направио ниједан борбени снимак али по његовим сазнањима, то је успело неким колегама на црногорској страни фронта. Тамо, кажу, није било цензуре и могли су да сликају шта хоће, ко се усуди да прати њихову војску.
Највећи фотограф ратног извештавања у то време био је Џими Хер, ветеран Америчко-шпанског и Руско-јапанског рата, који је радио за амерички часопис Collier’s, покривао је Први балкански рат са бугарске стране. Ни он није успео да направи фотографије борбене или неке друге акције. Очајан због бугарске цензуре, после три месеца вратио се за Америку.
Фото: Радар/архива
Илустратор британског недељника Graphic Фредерик Вилијерс поново је дошао на Балкан, где је давне 1876. године, у Српско-турском рату, код Параћина, започео каријеру ратног извештача. Овога пута је изабрао бугарску страну. Као велико име ратног новинарства, примио га је бугарски Краљ Фердинанд лично. Када се крајем 1912. године враћао преко Београда за Енглеску, приметио је да „Аустријанци нервирају становнике главног града Србије“: – Сваке вечери су из Земуна рефлекторима шарали по граду преко реке тражећи невољу. Тензија коју је Вилијерс уочио наставиће да расте – Србија ће одмах после два Балканска ући и у трећи, „Велики“ рат.
Филмске екипе на бојиштима
Први балкански рат био је први већи европски рат од проналаска кинематографа (1895), због чега је био посебно интересантан филмским компанијама. Како је Црна Гора објавила рат Турској, филмске екипе прво су тамо стигле и присуствовали борбама око Скадра и Тарабоша.Тада је снимљен и црногорски краљ Никола док из фотеље посматра испаљивање првих топовских граната на турске положаје. Убрзо је више од 20 екипа снимало и по Србији. Већином су биле француске, али било је и енглеских, немачких, италијанских и руских екипа. Већ крајем октобра у београдским биоскопима почели су да се приказују филмски журнали Рат на Балкану и Слике са бојишта. Пројекције су биле бесплатне, а одржавале су се пред препуним салама биоскопа Коларац, Касина и Таково.
У време Балканских ратова у Београду су се филмском продукцијом бавили и домаћи власници биоскопа. Познато је да су се производњом филмова бавили Светозар Боторић, власник хотела и „кинематографског позоришта“ Париз (он је први и почео, 1911. године), затим Ђока Богдановић, хотелијер и власник биоскопа Касина, браћа Савић, издавачи илустрованог листа Мали журнал и власници Модерног биоскопа и браћа Цветковић, власници кафане и биоскопа Коларац, с тим што се многим тадашњим филмовима домаће производње загубио траг.
Фото: Википедија
Френк Фокс, дописник лондонског Morning Post-a, покривао је оба балканска рата, махом са бугарске стране, али је боравио и у Србији, Црној Гори и Грчкој. Најкритичнији је био према бугарској цензури. У књизи Балканско полуострво, у којој је описао своја искуства током балканских ратова, Фокс каже да су у Бугарској ратни извештачи били нека врста заробљеника. То се нарочито показало током дуготрајне опсаде Једрена у Првом балканском рату. Новинари су били смештени у двадесет километара удаљеном прес центру и могли су да се крећу искључиво у пречнику од километар и по, или би одмах били протерани:
Ми смо увек у позадини рата, док бескрајне композиције возова пролазе поред нас. Ако којим случајем чујемо удаљену артиљеријску детонацију, ми смо тога дана срећни, јер нам бар то наговештава где се налазимо.
Поред тога што нису могли ништа да виде, новинари су морали своје текстове наглас да читају цензору, пред осталим колегама, а онда би цензор њима диктирао верзију за објављивање, осакаћену до непрепознатљивости. Чак ни тако цензурисане извештаје нису могли да пошаљу, већ су се они слали у главни штаб на други круг цензуре.
Очајни због таквих услова за рад, дописници су смислили малу освету цензору. Пошто су и приватна писма цензурисана на исти начин, јер су и њих морали да читају цензору, један од дописника написао је страствено љубавно писмо измишљеној девојци. Док га је читао наглас пред бројним колегама, цензор је, црвен у лицу, пропадао у земљу од срамоте, а остали извештачи правили су се да ништа не знају и уредно су чекали верзију коју ће онда цензор издиктирати.
Фокс у својој књизи, у поглављу „Муке ратног извештача на Балкану“, наглашава да је „време ратног извештача – у смислу веродостојног посматрача ратова – прошло“… Ратни извештач умро је са Балканским ратом… Ако и преживи, свакако ће морати да буде другачијег типа.
1 Сви датуми наведени су према тада званичном, јулијанском календару.
2 Сви датуми наведени су према тада званичном, јулијанском календару.
Извор: Радар
