Piše: Danica Ilić
Kada su premijeri Škotske, Velsa i Severne Irske nedavno potpisali sporazum u Kardifu i obznanili da je “Vestminsteru došao kraj”, pitanje samoopredeljenja u okviru Ujedinjenog Kraljevstva koje potencijalno može da vodi otcepljenju, nije još uvek izazvalo paniku. Najjednostavniji odgovor je što od Vestminstera zavisi gotovo sve, pa i raspisivanje referenduma za eventualno sticanje nezavisnosti neke od triju nacija
Nacionalistički lideri Šin Fejna, Škotske nacionalne partije (SNP) i Plaid Kamrija prvi put su, istovremeno, i premijeri Severne Irske, Škotske i Velsa. Sestrinske partije koje čine svojevrsni Keltski savez iskoristile su trenutak u kojem imaju većinu u sva tri parlamenta kako bi Londonu poslale možda ne tako urgentnu, ali bitnu poruku. U glavnom gradu Velsa, Kardifu, troje nacionalističkih lidera potpisalo je sporazum u kojem poručuju da “nijedna vlada u Vestminsteru nema pravo da blokira demokratiju”. Demokratija u ovom slučaju znači pravo na samoopredeljenje. Istina je, međutim, da Vestminster ima sva ustavna prava da blokira raspisivanje referenduma i eventualno otcepljenje Škotske, Velsa i Severne Irske.
I dok su škotski premijer Džon Svini i severnoirska premijerka Mišel O’Nil zatražili referendum o nezavisnosti, velški Rin ap Jorvert odbio je da odredi redosled koraka koji bi eventualno vodili odvajanju. Ono što je zajedničko za sve tri nacije jeste da odbijaju pravo vladi u Londonu, britanskoj vladi sa sedištem u Engleskoj, da određuje da li i kada Vels, Škotska i Severna Irska mogu da iskoriste svoje pravo na samoopredeljenje.
Džon Bern-Merdoč: Francuska i Britanija u penzionerskom stisku
No, svaki od lidera ovih triju nacija okupljenih u Keltski savez želi različite stvari. Škotski SNP hoće nezavisnost koju su bezuspešno pokušali da dobiju na referendumu 2014. godine. Velška nacionalistička partija koja je pobedila na izborima za pokrajinski parlament u maju, želi veću autonomiju u okviru Ujedinjenog Kraljevstva, dok se severnoirski Šin Fejn, čija je savremena verzija nastala kao političko krilo Irske republikanske armije (IRA), sve vreme zalaže za ujedinjenje sa Republikom Irskom. “Za ljude koji posmatraju šta se događa na ovim našim ostrvima – za ljude koji događanja prate širom sveta – ne može biti jasnijeg znaka da se doba Vestminstera primiče kraju”, poručili su prvi ministri iz Kardifa.
Težinu poruke možda umanjuje činjenica da su lideri Škotske, Severne Irske i Velsa na samitu u Kardifu nastupili u funkcijama predsednika svojih partija, a ne kao premijeri. Sporazum iz Kardifa nije zvanični dokument i nema pravno obavezujući karakter, niti snagu da pokrene konstitutivne promene unutar Ujedinjenog Kraljevstva. Ipak, kako primećuje kolumnista “Gardijana” Sajmon Dženkins, “ovo je nešto nalik tihom zemljotresu, jer tri nacije žele da se oslobode engleske dominacije”.
RASPOLOŽENJE NARODA
Godine 2014. bio je možda najizgledniji trenutak za cepanje unije koja se Velikom Britanijom naziva kada se misli na ostrvo na kojem se nalaze Engleska, Vels i Škotska, dok se Ujedinjenim Kraljevstvom smatra kada je u nju uključena i Severna Irska. Dve godine pre nego što će Britanci tankom većinom izglasati izlazak iz Evropske unije, škotski građani imali su šansu da odgovore na referendumsko pitanje “Da li Škotska treba da bude nezavisna država?” Pozitivan odgovor dalo je 45 odsto građana, ali je 55 odsto ipak želelo da ostane u Velikoj Britaniji. Prema nekim istraživanjima, prevaga glasova za ostanak u Britaniji dogodila se u poslednjim nedeljama kampanje kada je Vestminster obećavao da će Škotima dozvoliti “devo-maks”, odnosno maksimalnu fiskalnu autonomiju i veća ovlašćenja za upravljanje državnim novcem. Škotska nacionalna partija nikada nije odustala od pitanja škotske nezavisnosti, naročito nakon Bregzita. Škotska je većinski glasala za ostanak u Evropskoj uniji i u nekoliko navrata su škotski lideri, koji su uglavnom iz redova SNP-a, najavljivali da će naći način da se u Evropu vrate.
IZLAZ IZ UJEDINJENOG KRALJEVSTVA, POVRATAK U EVROPU
Pitanje Evropske unije, zapravo, provejava kao duh nad sporazumom iz Kardifa kao što je pitanje škotske nezavisnosti aktuelno i danas. Najnovija istraživanja javnog mnjenja ukazuju na to da bi 47 odsto škotskih birača glasalo za nezavisnost na referendumu koji bi se održao sutra, kao i da bi 36 odsto birača u Severnoj Irskoj i 32 odsto u Velsu učinilo isto. Podrška nezavisnosti u Škotskoj kreće se između 45 i 50 odsto još od referenduma 2014. godine. Međutim, oni Škoti koji su za ostanak u zajednici često ukazuju na fiskalni deficit Škotske od 25 milijardi funti koji, pak, pokriva britansko Ministarstvo finansija sa sedištem u Londonu i kojim se održava škotski zdravstveni sistem koji je, baš kao i engleski, suočen sa ozbiljnim teškoćama.
Pitanje je koliko bi naknadno pridruživanje ili neki oblik zajednice sa zemljama Evropske unije, a nakon što su zajedno kao Ujedinjeno Kraljevstvo iz nje izašli, doprinelo poboljšanju kvaliteta života stanovnika. U britanskom medijima i raspravama o tome da li bi i koliko bilo bolje da su ostali u Evropi, često se kao primer uzima “Keltski tigar”, to jest Irska koja je početkom dvadesetih godina prošlog veka bila među najsiromašnijim evropskim državama. Njena ekonomska samoodrživost dugo je delovala gotovo nemoguće, a onda ju je članstvo u Evropskoj uniji i uvođenje izrazito autonomne fiskalne politike potpuno transformisalo. Dablin se razvijao munjevitom brzinom i zbog toga što je omogućio mnogim velikim tehnološkim kompanijama poput Amazona i Epla da imaju svoja evropska sedišta upravo u Irskoj i iskoriste njenu poresku politiku gotovo beznačajnog oporezivanja.
Mnogo pre Bregzita, Severna Irska, tačnije njen katolički deo stanovništva, težila je ujedinjenu sa Irskom. Poslednji popis stanovništva i demografska kretanja u Severnoj Irskoj pokazuju da je sve manje protestanata, dok su i Bregzit i izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije intenzivirali pitanje potencijalnog ujedinjenja Severne Irske sa Republikom Irskom. I Severna Irska je, baš kao i Škotska, na referendumu većinski glasala za ostanak u EU. Ali da bi hipotetički referendum u Severnoj Irskoj bio održan, dozvola mora da dođe iz Londona i to tako što ministar za Severnu Irsku proceni da li je verovatno da većinsko stanovništvo želi ujedinjenje sa Irskom, odnosno izlazak iz unije sa Engleskom, Škotskom i Velsom.
Kad je reč o Velsu, tamošnji nacionalizam se u velikoj meri zasnivao na jeziku i kulturi i očuvanju specifičnih identitetskih karakteristika tog naroda. Trenutno, velški premijer Ap Jorvert pre svega ima zadatak da stvori kompetentnu administraciju i dobije veća ovlašćenja za upravljanje Velsom.
“POSLEDNJI PREMIJER VELIKE BRITANIJE”
U komentaru na sastanak premijera Velsa, Severne Irske i Škotske u Kardifu, škotski list “Morning star” ocenio ga je kao istorijski trenutak koji je razotkrio pukotine unutar Ujedinjenog Kraljevstva. Ujedno je razotkrio i ranjivost britanske vlade na čije je čelo tek nedavno došao Endi Barnam, bivši gradonačelnik Mančestera, koji se odmah po useljenju u Dauning strit 10 izjasnio kao veliki pristalica decentralizacije. Ipak, izazov konstitutivnih pitanja kao da ga u ovom trenutku nadilazi.
Ekonomist: Britanija predvodi svet u novom globalnom biznisu – kriminalu
Barnam, kojeg ponekad zovu “Kralj Severa”, što naglašava poreklo i iskustvo koje je imao upravljajući mimo centra oličenog u Vestminsteru, trenutno nema veći uticaj izvan Engleske. Nisu ni nacionalistički lideri Velsa, Škotske i Severne Irske neprikosnovene vođe nacija koje predstavljaju. Štaviše, suočavaju se sa buntom nezadovoljnih i sve više osiromašenih građana kod kuće.
“Ali to ne znači da je Barnamovo kraljevstvo ujedinjeno ili da njime vlada bez problema. Škoti su tvrdoglav narod; mnogi možda nisu ubeđeni da je nezavisnost pravi put, ali se protive tome da im se uskraćuje pravo da o tome sami odluče”, napisao je kolumnista “Morning star-a”.
Aktuelna Barnamova vlada, baš kao i one prethodne oličene u čestim promenama premijera, insistira na tome da prioritet za Ujedinjeno Kraljevstvo moraju biti makroekonomski rast i oporavak javnih službi, dok referendume o nezavisnosti smatra neželjenim odvraćanjem pažnje od tih pitanja. Međutim, s obzirom na to da nacionalistički savez koji povezuje Edinburg, Kardif i Belfast aktivno usklađuje svoje strategije, pitanje dugoročne budućnosti Unije ponovo je aktuelno u meri u kojoj nije bilo već čitavu jednu generaciju.
Barnam bi takođe trebalo da shvati da, iako su rezultati ispitivanja javnog mnjenja tesni, a mogućnost skorog referenduma ili nezavisnosti za sada hipotetička, najave odlučnog ostvarivanja prava na samoopredeljenje u budućnosti mogu da donesu poteškoće i da predstavljaju rizik po opstanak zajednice naroda u okviru Ujedinjenog Kraljevstva.
Izvor: Vreme
