Piše: Branko Milanović
Osnovna namera knjige Oda Arnea Vestada „Oluja koja dolazi“ jeste da ispita kako se velike sile ponašaju u multipolarnom svetu – dakle, u svetu sa više od dve supersile – i da iz iskustva Prvog svetskog rata izvuče pouke za današnje vreme. Tako Vestad razmatra i moguća žarišta koja bi u mesecima ili godinama pred nama mogla da izazovu sukob između najmanje dve velike sile i uvuku svet u novi svetski rat.
Nedavno objavljena knjiga Oda Arnea Vestada Oluja koja dolazi: Moć, sukob i upozorenja iz istorije proistekla je iz njegovog Seminara o velikoj strategiji, koji je Vestad držao na Univerzitetu Jejl. (Arne mi je ljubazno poklonio primerak na jednoj konferenciji.) Osnovna namera knjige jeste da ispita kako se velike sile ponašaju u multipolarnom svetu – dakle, u svetu sa više od dve supersile – i da iz iskustva Prvog svetskog rata izvuče pouke za današnje vreme.
Ova relativno kratka knjiga (220 strana) može se, u grubim crtama, podeliti na tri dela. U prvom se opisuje današnji multipolarni svet i način na koji je on smenio razdoblje koje se sada vidi kao kratka epizoda unipolarnosti, kada su Sjedinjene Države bile jedina „hipersila“ – vojna, politička i, što je ne manje važno, ideološka. U drugom delu se vraća na dobro poznatu raspravu o uzrocima Prvog svetskog rata, ali ovoga puta imajući u vidu današnje prilike. Treći deo razmatra moguća žarišta koja bi u mesecima ili godinama pred nama mogla da izazovu sukob između najmanje dve velike sile i uvuku svet u novi svetski rat.
(Poslednjih desetak strana predstavlja veoma snažan apel – pravi plaidoyer – za svet bez ratova velikih sila; ratova koji nas, pre nego što se u njih upustimo, ponekad mogu zavarati obećanjem da će doneti čista i jednostavna rešenja, što, kako Vestad piše, gotovo nikada nije slučaj. Ratove između velikih sila treba izbegavati – gotovo po svaku cenu. Nadam se da bi ovih poslednjih desetak strana moglo da bude podeljeno svim članovima Saveta bezbednosti UN – makar kao podsetnik.)
Vestad smatra da je glavni sukob današnjice onaj između Kine i Sjedinjenih Država, a da je najvažniji region sveta Istočna Azija. Taj sukob, kao što su mnogi već primetili, podseća na sukob između Velike Britanije i Nemačke u vreme kada je Evropa bila najvažniji deo sveta. Ne ulazeći u sve detalje – o kojima je već opširno pisano – zbog čega su, s jedne strane, Nemačka i Engleska, a s druge Kina i SAD, navodno „predodređene“ za borbu za prevlast, dovoljno je istaći da je, prema Vestadu, glavni problem Kine to što je okružena neprijateljski nastrojenim silama („opkoljavanje“), dok je glavni problem Sjedinjenih Država preterano širenje njihovih obaveza i moći.
Zaista, po Vestadovom mišljenju, Kina je pritisnuta sa svih strana: sa severa Japanom i Južnom Korejom, u središnjem delu Filipinima, a što je najvažnije, sa juga i jugoistoka Indonezijom – zemljom sa gotovo 300 miliona stanovnika koja sa Kinom ima složenu i tegobnu prošlost – zatim Vijetnamom, s kojim je Kina vodila svoj poslednji rat pre pedesetak godina, i Indijom, koja je, po Vestadovom mišljenju, nepomirljivi kineski neprijatelj i sa kojom Kina deli spornu granicu na Himalajima.
A tu još nije ni pomenuto najverovatnije žarište – Tajvan. On, istina, sam po sebi ne predstavlja vojnu pretnju Kini, ali bi lako mogao da postane povod za rat sa Sjedinjenim Državama.
Nastavljajući analogiju sa Prvim svetskim ratom, Rusija se posmatra kao Austrougarska: ostarela multietnička sila čiji uticaj i moć opadaju, ali koja ratom nastoji da uveri i sebe i druge da je i dalje sila s kojom se mora računati. Kao što se Austrougarska oslanjala na Nemačku, tako se Rusija danas oslanja na Kinu.
I Kina i Nemačka su, svaka u svoje vreme, pomalo nevoljni saveznici Rusije, odnosno Austrougarske – zemalja s kojima su samo nekoliko decenija ranije vodile kratke ratove (Austrija protiv Nemačke 1866, a Kina protiv Rusije 1969).
Međutim, logika politike velikih sila nije ostavljala drugu mogućnost ni Nemačkoj tada, ni Kini danas: prva je morala da stane uz Austrougarsku, druga uz Rusiju. Kao što mi je jednom rekao jedan kineski politikolog: „Putin je oteo kinesku spoljnu politiku.“
Na ovom mestu bi se moglo pomisliti da Ukrajina, po analogiji, mora biti današnja Srbija. I zaista, ta analogija prilično dobro funkcioniše: Evropa bi, u takvom tumačenju, igrala ulogu Francuske iz 1914. Ali Vestad ne ide tim putem, pre svega, čini mi se, zato što smatra da se ključno poprište nadmetanja između Kine i Sjedinjenih Država ne nalazi u Evropi, već u Istočnoj Aziji. (Naravno, moglo bi se uzvratiti da je glavno poprište nadmetanja između Engleske i Nemačke bilo na moru, pa se ipak dogodilo da je Balkan, sticajem okolnosti, postao mesto na kojem je sukob planuo, ali, kao što rekoh, Vestad ne prihvata takvo tumačenje.)
U njegovoj analogiji, današnja Francuska je Indija. Vestad Indiji predviđa veoma svetlu budućnost („Čini se da je Indija u boljem položaju za napredak od bilo koje druge velike sile“, str. 87). Ona ima najbrojnije stanovništvo na svetu, relativno visoku stopu privrednog rasta, globalna je sila u novim tehnologijama, otporna je demokratija, iako nesavršena, a njen politički sistem nije toliko krhak koliko bi kineski mogao da se pokaže kada se jednom otvori pitanje nasleđivanja vlasti. U Modiju Indija ima nacionalističkog vođu koji, poput Bizmarka u Pruskoj, vladara iz epohe Meidži u Japanu ili Luja Napoleona u Francuskoj, podstiče nacionalizam (zapravo, hinduizam) i istovremeno obezbeđuje snažan privredni rast.
Ako je, dakle, Indija nova Francuska, onda se stvaraju savezništva SAD i Indije nasuprot Kini i Rusiji, dok se ključni okidač mogućeg sukoba nalazi u Istočnoj Aziji. Naravno, Vestadov pristup nije toliko mehanički; on ne izvodi analogiju predaleko, do nerazumnih krajnosti. Ipak, nekoliko činilaca navodi ga na zaključak da je Istočna Azija danas najopasnije područje za mogući sukob velikih sila: to je ekonomski najbrže rastući region sveta; tu se nalazi glavni izazivač postojećeg poretka – Kina; to je područje od interesa za novu veliku silu u usponu – Indiju; i to je prostor u kojem su Sjedinjene Države politički snažno angažovane, ali gde istovremeno postoji opasnost da su preuzele više obaveza nego što mogu da podnesu.
Ako prihvatimo ovu pretpostavku, sledeće pitanje glasi: šta je najverovatniji kandidat za okidač velikog rata. Tajvan ubedljivo pobeđuje u toj trci. Vestad ovde podržava američku politiku „strateške dvosmislenosti“. S jedne strane, Sjedinjene Države ne mogu bezrezervno da se obavežu na odbranu Tajvana, jer bi to moglo podstaći Tajvan na nepromišljeno i jednostrano delovanje; s druge strane, tzv. Šangajski kominike (iz 1972) SAD moraju tumačiti dovoljno neodređeno kako Kini ne bi dale carte blanche.
Uoči Prvog svetskog rata Engleska je, piše Vestad, vodila istu politiku. Nije imala formalni vojni savez sa Rusijom, dok je njen savez sa Francuskom bio dovoljno neodređen da je Engleska mogla, u zavisnosti od konkretnih okolnosti, da odluči hoće li ući u rat ili ne. (Jedina čvrsta obaveza koju je Engleska preuzela odnosila se na Belgiju i njenu neutralnost.) Dotle je sve u redu. Ali Vestad potom kritikuje englesku politiku zato što Nemačkoj nije nedvosmisleno stavila do znanja da će podržati Francusku i Rusiju: „Jedini činilac koji je mogao da spreči svetski rat nakon austrijskog napada [na Srbiju] bilo bi jasno i javno britansko opredeljenje da podrži francusko-ruski savez.“ (str. 156)
Tu se, međutim, javlja problem. Kada se događaji nižu velikom brzinom, kao što je to bilo u leto 1914. godine – a uoči nekog budućeg rata verovatno bi se odvijali još brže – vreme koje velikoj sili ostaje za prilagođavanje sopstvene politike izuzetno je kratko. Period tokom kojeg je, prema Vestadu, Engleska mogla da spreči izbijanje rata tako što bi Nemačkoj poslala jasan signal da je dvosmislenosti došao kraj, trajao je svega 48 sati – ako i toliko. Slično tome, u slučaju rata oko Tajvana, taj vremenski prozor za Sjedinjene Države mogao bi trajati svega jedan sat – ako i toliko.
Zato se nameće pitanje da li politika „strateške dvosmislenosti“, koja, kako Vestad tvrdi, ima mnogo prednosti, na kraju može da poništi samu sebe – u smislu da, umesto da spreči rat, jednostavno postane irelevantna, jer bi je događaji pretekli pre nego što bi ona uspela da utiče na njihov tok.
Knjiga je objavljena 2026. godine, ali je rukopis verovatno završen još u prvoj polovini 2025. To pokazuje koliko se sadašnja situacija brzo menja. O ulozi Irana govori se tek uzgred, onako kako se o njoj obično govorilo pre drugog američko-izraelskog napada na Iran: kao o regionalnoj smetnji. Problem Ormuskog moreuza uopšte se ne pominje.
Malo ko je očekivao da će Tramp tako olako započeti još jedan rat, a još manje njih da će Iran odgovoriti takvom snagom da će strateška inicijativa – ne sasvim različito od onoga što se dogodilo u rusko-ukrajinskom ratu – biti na strani branilaca, a ne napadača, kako je vojna doktrina uoči Prvog svetskog rata gotovo jednoglasno pretpostavljala. Možda je to još jedan primer u kojem analogija sa Prvim svetskim ratom ne funkcioniše.
Knjiga takođe pokazuje koliko su Afrika i Latinska Amerika marginalne u ovakvom sagledavanju sveta. Ratovi velikih sila verovatno će se ponovo voditi na evroazijskom kontinentu (uključujući i njegova ostrva), uz učešće Sjedinjenih Država. Afrika i Latinska Amerika jedva da se pominju, osim kao mogući izvori sirovina. Jedini, donekle, izuzetak jeste Brazil, koji Vestad smatra potencijalnim južnoameričkim hegemonom i zemljom koja je u poslednje vreme, naročito u okviru BRIKS-a, preuzela prepoznatljiviju i odlučniju ulogu na međunarodnoj sceni.
Postoji još jedan propust, koji je tek donekle ispravljen u poslednjem poglavlju knjige: širenje NATO-a gotovo je potpuno zanemareno – osim, kao što sam već pomenuo, pri kraju knjige (str. 207-208), gde se priznaje njegova uloga u podsticanju straha među ruskom elitom. To nepromišljeno širenje naročito je opasno zato što mu se ne vidi kraj. Niko nije mogao – niti danas može – da kaže gde se NATO završava. Sasvim je izvesno da to više nema mnogo veze sa geografskim prostorom Severnog Atlantika, jer je teško razumeti kako se Bugarska, Severna Makedonija i Rumunija uklapaju u tu geografiju.
Ali ako je širenje u načelu neograničeno, zašto se NATO, nakon što je planirao širenje na Ukrajinu i Gruziju, ne bi jednog dana proširio i na Kazahstan i Mongoliju? Da li bi Kina želela da bude potpuno okružena NATO-om na zapadu i KVAD-om na jugu i istoku? Čini se očiglednim da je, radi očuvanja mira među velikim silama, NATO tada morao – ili bi morao danas – jasno da odredi krajnju granicu svog širenja. Strateška dvosmislenost i ovde deluje kao strategija sumnjive vrednosti.
Vestadova knjiga se brzo i lako čita, a njena glavna vrlina, po mom mišljenju, nije u neposrednoj analogiji sa Prvim svetskim ratom, već u načinu na koji pokazuje kako u multipolarnom svetu relativno mali međunarodni događaji, nesporazumi, idiosinkratični ispadi lidera, „oholost i strah“ – kako Vestad često piše – kao i ozlojeđenost elita i javnosti koju raspiruju mediji, mogu dovesti do katastrofalno pogrešnih procena, a one zatim do još katastrofalnijih ratova koji, u doba oružja za masovno uništenje, mogu okončati civilizaciju.
Ne smemo zaboraviti da je Prvi svetski rat dočekan sa oduševljenjem – među državnim vođama, u gotovo svim političkim strankama, među radnicima i običnim stanovništvom, i to na svim zaraćenim stranama.
Izvor: RTS OKO
