Piše: Iva Jevtić
Najbolji košarkaš na svetu, a izdajnik. Da, kod Srba je moguće biti i jedno i drugo. Pitate se kako? Vrlo lako.
Javnost u Srbiji Nikoli Jokiću još uvek nije oprostila to što ga nije bilo na Mundobasketu. Vratili su se naši momci sa srebrnim odličjem oko vrata i celom svetu dokazali da se može bez onoga koga nema, ali Srbi to i dalje nikako ne mogu da prihvate.
Kažu „zabavlja“ onaj narod u Americi, ostavlja krv i znoj na parketu za „neko tamo“ MVP priznanje NBA lige i „neki tamo“ prsten, a kad je reč o tom svetom dresu – „prevrće očima“. Hajmo, prijatelji, braćo Srbi, da jednom, samo jednom budemo realni.
Srpski centar i prvotimac Denvera ni sam ne zna koliko je utakmica odigrao ove sezone. Prosečni navijač u Srbiji nije navijao alarme u toku noći u regularnom delu sezone da ustane da ga gleda, a onda je u plej-ofu sasvim sigurno putem društvenih mreža delio njegove majstorske poteze uz emotikon srpske zastave, pa čak i krune.
Ipak, morala je da se upali ta lampica u glavi i rodi misao:
– A što ne bi ispao, taman ima vremena da se odmori i pridruži reprezentaciji za leto i ode na te Olimpijske igre! Pa neće se ti Ameri dobiti tek tako…
Stav struke kaže drugačije – Jokić je sigurno već odavno doneo odluku hoće li putovati u Pariz.
Ja mislim da on već sad zna da li će igrati. Nezrelo je i sumnjam da će on da se probudi ujutru i reći – e, idem. Pitanje je kalkulacije kako i kada će saopštiti. Odluku već ima u glavi. Mi se oslanjamo na to – ako igra finale, biće umoran, a ako ne igra – biće odmoran.
Duško Savanović u „Tripl dablu“
Polufinale Zapada je ove sezone bilo krajnja destinacija Nagetsa. Jokić je podigao to zasluženo MVP priznanje i ispao od Minesote. Nije stigao ni da se presvuče, da spere taj znoj sa sebe, odmah je naleteo na pitanje – hoće li igrati za srpsku reprezentaciju.
I baš to „ne znam“ ponovo je Srbiju podiglo na noge. Ponovo je najbolji košarkaš na svetu postao izdajnik prve klase, upoređivan sa Lukom Dončićem, Džoelom Embidom, pa i mnogim drugim NBA zvezdama koji „jure za koju će reprezentaciju igrati“ i „igraju sa jednom nogom“.
Jovo nanovo. Od klicanja njegovog imena kad Lebrona Džejmsa pošalje po burek – do „crne liste“, a niko da stane i zapita se – da li je ovaj momak 100% spreman za taj sveti nacionalni dres?
I ukoliko nije, treba li nam on takav? Ima li pravo da tako polovičan umanjuje ulogu drugih koji su nas u avgustu prošle godine učinili najponosnijim na svetu i to bez njega?
Ako toliko žarko želiš, znao bi to ranije. A ako čekaš poslednji momenat da se odlučiš šta ćeš, u problemu si. I da odlučiš da dođeš, nisi ti 100% spreman za to. Mentalno. Ako je u toj situaciji da on čeka kako će biti dva dana pre Olimpijskih igara, onda i da prihvati da dođe, to onda nije 100% Jokić. A ne treba nam takav. Potrebno nam je 12 najboljih igrača. Jokić mnogo lopti vuče na sebe, pažnje, svega. Naravno da znači da ga imaš na klupi, sudije te gledaju drugačije, svi gledaju drugačije, super je to. Ali raspodela lopti, uloga u timu, totalno je drugačija kada je on tu. Manju bi ulogu imali drugi igrači. Naravno, neki smatraju da je bolji polovičan Jokić nego neko tamo u punom kapacitetu. Ali generalno, uvek je važilo pravilo – 12 najboljih koji mogu da igraju to u tom momentu, a ne neko ko to nije.
Duško Savanović u „Tripl dablu“
I zato, hajde da Nikolu Jokića ostavimo na miru, dosadili smo i Bogu i narodu, a ne samo selektoru Pešiću. Da je majstor, majstor je. Da bi značio momcima u Parizu, i te kako. Ali da se bez njega ne može, pa sad…
Iskustvo iz Manile nam pokazuje upravo suprotno, te se odatle rađa pitanje – odakle nam pravo da nemamo poverenja u srebrne, a zlatne heroje sa Mundobasketa?!
A na Jokiću svakako ostaje odluka – želi li i može li da postane jedan od njih. To je moguće samo ako je na 100%.
Izvor: Sportal
