Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Не, не изазива баш толику страхоту и хаос као садржај поменутог холивудског филма, али јесте био и до данас остао политички пут у непознато. Црногорски референдум о независности донио је Монтенегру политички статус који није жељело пола његових грађана (5,6 гласача данас могу лако пронаћи међу људима који су били или уцијењени од стране будућих полазника SKY апликације, или су математички „настали“ доласком Луксембуршких Црногораца на рачун оних из Србије), статус према коме је била скептична ЕУ, а Србија пасивна, а Русија више него благонаклона и активна. Из такве политичке радње настало је жигосање пола државе да су издајници отаџбине, а изродила се политичка перверзија у којој је Европа подржала дијете које није жељела, а дијете пљунуло на Русију, са много мање стила и укуса него Броз на СССР 1948.
Но, при свему томе, данас 2024.г. имамо пунољетсво тада рођеног/покренутог пројекта и невјероватну чињеницу да њена европска перспектива и државни напредак зависе од оног дијела грађана који су 2006., били против новог статуса. Дакле, не против државе него против новог, и показаће се доста неизвесног аранжмана.
Како су политичке снаге окупљене око ДПС -а (са обје бошњачке странке уз себе: СДП И БС) упропастили све што се упропастити могло, од економије и функционисања институција, преко борбе са криминалом и његовања секуларног карактера државе, па до грађанске кохезије између „бјелаша“ и „зеленаша“, преостало је да посао уређења куће чије уске габарите нијесу хтјели, преузму они који су се залагали за функционалну федерацију ЦГ и Србије. (Нека ми нико не помиње утопијску страну те функционалности, јер је „осамостаљена“ Црна Гора тек постала примјер и својеврсно царство утопије.) И како ствари стоје, Срби у ЦГ, говорници српског језика, и вјерници СПЦ – или ако хоћете већински број грађана Црне Горе, уз помоћ Европе (пројекта Европа Сад и ЕУ) направиће од Црне Горе оно што ДПС није умио, а како ствари стоје, није ни хтио да уради: модерну европску, демократску, медитеранско-туристичку државу, у којој ће се пријатно и весело осјећати припадници свих етничких и културних група, и сљедбеници свих идеолошких свјетова, светова и дуњалука под капом небеском. А у којој ће само заговорницима политичких и идентитетских искључивости – бити тијесно.
До читања у сљедећем броју…

