Пише: Далибор Краљик
Пишем овај текст из ћелије… Малена је, свега можда неких шест квадратних метара, зидова од грубе цигле и од каменом поплочаног пода, у којој је смјештен мали лежај, вјешалица, висећа полица, умиваоник с малим огледалом, мала старинска столица без наслоњача коју користим као ноћни ормарић, с преграђеним зидом с вратима иза којих се налази тоалет у којему је wc шкољка и насупрот њој убачени walk-in туш.
Хладно је, иако је прољеће већ одавно стигло… С прозора другога ката гледам на зелени паркић, а видим и кравице у сусједном дворишту. У ноћи чујем мале шапице како тапкају негдје по цијевима, а обично с тапкањем шапица долази и грицкање. Будим се, промуклим гласом тјерам невидљивог цимера. Ништа чудно, за зграду толико окружену природом. Чујем кашаљ из сусједне собе, неумољиви аларм који буди све осим онога тко га је надобудно ставио за буђење у пет ујутро…
Налазим се у маленом низоземском селу Биезенмортел од свега 1.500 становника, смјештеном некако на пола пута између Хертогенбоха и Тилбурга. Чудило ме је како нитко од мојих низоземских пријатеља није знао гдје се налази Биезенмортел кад сам им рекао гдје ћу боравити у Низоземској, све док нисам допутовао. Сад ми је пуно јасније…
Похађам овдје међународну конференцију организације Network for Christian Higher Education (INCHE) која је окупила преко 150 судионика из више од 20 земаља свијета, мреже која је активна већ више од 50 година, а које је члан и наше Еванђеоско теолошко велеучилиште из Осијека. Присутни су се окупили на тему ” Finding God’s Light in the Twilight”, а организатори су одлучили конференцију смјестити у бивши капуцински самостан Беукенхоф у већ споменутом Биезенмортелу.
Вјерујем да браћа капуцини не би имали ништа против угостити овакву конференцију и овакве судионике у својој кући у којој има много станова, или боље рећи скромних редовничких ћелија, које су вјеројатно биле још и скромније кад је самостан имао своју примарну сврху.
Не знам пуно о мјесту, покушавам сазнати претраживањем Интернета, питам судионике конференције, домаћине Низоземце, и запањујуће је да ми нитко не може пуно рећи, осим да је то бивши капуцински самостан. Зашто је бивши? Од када је био, и када, и зашто је престао бити? Нитко ми не зна рећи, осим да је доживио судбину и неких других самостана и многих цркава у Низоземској које су остале празне јер их више није имао тко користити. Секуларизација је одрадила своје и немилосрдно посвјетовила многе сакралне објекте у земљи.
Не мирим се са судбином самостана, не желим прихватити његову нову стварност, не мирим се с тиме да је некадашња капелица постала конференцијском двораном, а бивша црква вишенамјенском просторијом за предавања, домјенке, па чак и за прославе и плес.
Јасно су видљиве контуре цркве, витраји, кор с којег је сигурно некада мисе анимирао збор, а чак су и оргуље остале као декор. Но ту су сада и слике Фриде Кало, модерне умјетности, нечега што подсјећа на Ворхола, бруталистичких индустријалних архитектонских додатака који боду у очи чак и некога естетски хендикепираног попут мене.
Нови власници, тко год они били, оглашавају мјесто као мјесто за пословне састанке и догађања, мјесто за викенд одмор за обитељ или пријатеље, мјесто за партyје и евенте, мјесто за глазбена догађања гдје посебно истичу добру акустику, па чак и као мјесто за ”духовне групе” јер ”самостан још увијек одише атмосфером промишљања и молитве”. Хајде, барем је комадић душе самостана преживио.
Свакодневно ходам овим лабиринтским самостанским ходницима и увијек се чудим сам себи како одем на криву страну од оне на коју требам ићи или се изненадим када пронађем још један могући пут до своје собе. Недостаје ми неки станар капуцин којему бих то испричао и који би ми се срдачно смијао због тога, који би ме провео кроз ходнике, просторије, можда и неке тајне одаје, вртове и паркове у околици самостана. Но, једине капуцине које проналазим су они на једној старој минијатурној црнобијелој фотографији на зиду једнога од ходника.
На фотографији је десетак брадатих мушкараца, насмијани су, загрљени, изгледају сретно. Као да је фотографирано јучер, а вјеројатно прије више десетљећа. Чини се да је фотографирано негдје вани, у природи, можда у самостанском врту који су тај дан обрађивали, имали некакву радну акцију једнога угодног прољетног дана, или можда баш необично хладнога као овога данас.
Нема их више, сви до једнога напустили су овај свијет и придружили се Господину којег су до краја живота служили. Но, њихова тијела морају негдје почивати.
Размишљам си како у околици оваквога самостана мора негдје постојати и гробље на којем су покапали ове редовнике, ходам около по врту, парковима, тражим трагове ове побожне браће, али нема им трага. У врту наилазим на кип, штовише набасао сам на њега, чак се мало и уплашио. Питам се тко је то, видим да је неки светац, рекао бих Фрањо Асишки.
Направљен је од глине, грубих, али изражајних детаља, видим трагове прстију умјетника, вјеројатно још једног од редовника, пролазим својим прстима по њима и као да својим јагодицама прстију додирујем његове. Питам се када и тко га је направио, што га је инспирирало тај дан, колико дана га је израђивао.
Долазим до руба ограђеног имања, табла на огради ме оштро упозорава на низоземском уз симбол муње, па иако не разумијем низоземски претпостављам да ми није паметно додиривати ограду, и не проналазим посљедње почивалиште драгих капуцина.
Једнога дана отишао сам у шетњу селом, да га мало видим, упознам, спријатељим се с њиме. Преко пута самостана дјечје је игралиште, дјечји вртић рекао бих, дјеца весело кличу на љуљачкама, у утркивању, игрању лоптом. Око мене пролазе иритантно нечујна електрична возила, јуре цестом, иду негдје својим путем и само вам се некако одједном помало злурадо дошуљају иза леђа.
Надам се срести некога мјештана доброћудног лица и упитати га о самостану, о несталим капуцинима, гробљу које тражим, али не наилазим на икога, сви су у својим возилима, прате своју путању према одредишту, ваљда знајући камо иду. И онда, у повратку из једне такве шетње случајно погледам с лијеве стране и угледам ограду, која је могла бити ограда било којег дворишта, али ово је била ограда вјечнога дворишта, сеоскога гробља. Морам ући, морам видјети, јер сва гробља причају онолико прича колико вјечних почиватеља удомљавају.
Одмах видим да је гробље малено, можда као 2/3 ногометног игралишта, уредно, чисто, прилично једнообразних гробова и споменика. Видим одмах гроб дјечака од десет година, један од најмлађих почиватеља, питам се што ли се само догодило, је ли можда једнога дана неопрезно истрчао из школе на улицу и настрадао под котачима несретног бешумног аутомобила, или је можда тешка болест трагично скратила његов живот. Потпуно животно апсурдно, недалеко од њега с лијеве стране, гроб човјека од 102 године, изненадим се и помало насмијем у себи и не размишљам толико о њему колико о гробу оног дјечака.
На гробљу сам само ја и још два моја пријатеља, нема никога од домаћих којему бих могао поставити понеко питање. Наилазимо на гробове шест младића припадника Royal Canadian Air Force, једнаких споменика с обиљежјем канадских зрачних снага, који су изгубили живот истога дана, за њих кобнога 17. липња 1944. Питамо се што ли је само било тога дана у вихору рата, зашто и како су ови храбри момци који су из Канаде дошли бранити Еуропу од различитих идеолошких ”изама” смрти пронашли своју смрт на континенту на којем вјеројатно никада до тада нису нити били, а питање је колико су уопће провели времена на еуропском континенту до тренутка своје смрти.
Различите су им авионске функције, пише им на бијелим споменицима, претпостављам посада авиона који је некако окончао свој лет у Биезенмортелу чије им је тло постало мјестом вјечнога починка.
Одлазим даље и обзиром да је гробље малено угледам један од крижева на којем пише ”КАПУЦИН”, па још један поред њега, и још један поред њега… Пронашао сам их, браћу капуцине, уистину недалеко од самостана, ван данашњег самостанског периметра. Но, немогуће је да су ту само три гроба, залазим с лијеве стране и проналазим цијелу једну обитељску гробницу с великим крижем на којему на низоземском пише: ”Овдје почивају капуцини који су на ово мјесто премјештени из самостанске цркве, свибањ 1994.”
Најстарији гроб, вјеројатно на цијелом гробљу, посмртни остаци некога тко се звао Марселијанус Пардо, рођен око 1580., а умро 29. 11. 1639., док је сљедеће име већ готово 300 година касније, с годином смрти 1914. Посљедњи наведени надгробни датум је 20. 9. 1975.
Духовни светови Маргите Стефановић и монаха Јована Хиландарца | О нашој генерацијској неснађености
Превише нових питања се отвара, а на које немам одговоре. Тко је био Марселијанус, и зашто је прошло толико година између његове смрти и смрти сљедећег капуцина, и гдје је умро посљедњи капуцин те 1975. године? Је ли то уједно и година када је самостан затворен? Некако ме смрт и ишчезнуће капуцина подсјетило на пјесму Ђанија Маршана која каже: ”Умрли су капитани, ко ће тешка јидра дизат; умрли су капитани, нема више ко навигат…”. Умрли су капуцини, тко ће сада наставити њихово дјело…
Враћам се у самостан, кип Фрање Асишкога на прочељу и даље је тамо, сада више као декор него као светиња. Кроз прозор гледам у мало двориште гдје је постављен стол и столице у круг и угледам кип Исуса на крижу, изгледа ми као најтужнији Исус којег сам икада видио, клонуо је под теретом наших гријеха, нагнуо је главу у страну, као да тугује за браћом капуцинима којих већ одавна нема овдје. Свега се од тада нагледао, вјеројатно и онога што није примјерно за ове некада њему посвећене просторе.
Замишљам своју локалну еванђеоску пентекостну цркву у Нашицама, из које сам потекао, у којој сам доживио своје обраћење, у којој сам се заљубио у Господина, у којој сам годинама духовно растао, толико пуно благослова примио, и колико би ме бољело да за 10 или 20 или 30 година буде претворена у некакво складиште, ресторан, казалиште или дискотеку.
Управо то се догађа у Низоземској, Белгији, Њемачкој, Енглеској и неким другим свјетским земљама, па се немојмо заваравати да је кршћанство у Хрватској отпорније и чвршће од онога тамо.
Кад кршћанство престане бити аутентично и трансформативно, а постане номинално и културолошко, без евангелизацијског жара, насмрт отровано ултра-либералном све-толеранцијом, бива лако захваћено релативизацијом и секуларизацијом која га као таквог врло брзо претвара у некакав артефакт и смјешта у музеј.
Симптом је то и опасност садашњег времена, и озбиљно упозорење нама кршћанима у Хрватској да размислимо о томе колико смо сами аутентични у својем кршћанству, и ако нас не боли сама помисао на то да нам црквена зграда у којој смо крштени, вјенчани или коју смо похађали или похађамо, сутра постане дискотеком, требамо се вјеројатно запитати какво је заправо онда то наше кршћанство и нешто подузети у вези тога.
Извор: Аутограф
