Црногорска младеж се не супроставља ауторитету власти. Не буни се. Не преиспитује друштвени систем. Не покушава да га мијења. Своја незадовољства углавном усмјерава према родитељима који се нијесу прилагодили пљачкашко-криминогеном поретку и економски се боље ситуирали под кишобраном партија. Срећан је народ који има овакву омладину говорио је у своје вријеме Јосип Броз Тито. У Црној Гори за Титом жале и стари, па чак и млади људи који су рођени послије његове смрти. Треба признати да је у Титово доба Југославија била једина социјалистичка земља у којој су се како тако осјећали вјетрови антибирократизма и ангажоване западне културе. Далеке 1968. године побунили су се студенти. У Београду се 1969. године играо мјузикл „Коса“, годину дана послије премијере на Бродвеју.
Том представом ондашња Југославија је направила отклон од комунизма. Десет година касније снимљена је и филмска верзија мјузикла. Легендарни филм Милоша Формана “Коса” упамћен је по пјесми “Дај нам сунца” Пјесма се пјевала прије пола вијека. Тадашњим генерацијама је озарила душу. Да ли је младим генерацијама Црне Горе уопште позната пјесма “Дај нам сунца”. Да ли имају жељу да запјевају да им је доста “Да слушају све саме лажи и празнину свих илузија“ без страха да ће их оптужити за напад на црногорски суверенитет.
Када се у Црној Гори чак и стидљиво зачуло нешто протестно, нешто против рата, нешто против идеологије и пријетећег патриотизма, било какав захтјев за промјенама и увођењем вишестраначја звонило је на узбуну. Партијски емисари су ишли међу студенте гушили им помисао на протесте, бирали им вође, обуздавали нејаке гласиће бунтовне младежи. Пуних осам деценија младост Црне Горе није дигла глас против црногорске власти. У последње вријеме ствари се мијењају. Ваља се сјетити одважних матуранта Даниловградске гимназије који су протестовали против НАТО бомбардовања Црне Горе и убијања дјеце у Мурини бацајући папирне авионе са школских балкона. И црногорске власти и дио лојалног им јавног мњења због ђачких протестних бацања папирнатих авиона позивали су на одговорност професоре и директоре гимназије. Страховали су од онога што се пјевало у мјузиклу “Коса”. Владајућа партија је предано водила борбу и против унутрашње слободоумности и против слободоумности које су долазиле споља.
Ко год се дотакао слободе говора ризиковао је да му забране улаз у Црну Гору. Та судбина је снашла између осталих музичаре “Београдског синдиката”, Бора Чорбу, Владу Георгијева, пјесника Матију Бећковића, чак и запјенушане српске историчаре који су имали своје још страственије пандане у Црној Гори.
Не треба заборавити да је прошле године наручена и унапријед, скупо плаћена позоришна представа „Пјер Паоло Пазолини режира Страшни суд“ отказана од стране секретаријата за културу и медије главног града Подгорице само зато што се у њој појављивао лик Предсједника Црне Горе и Предсједнице уз ликове високих црквених званичника који су сви заједно пред публиком требали да размишљају о савјести и о слободи.
Замашан дио Црне Горе и даље доживљава савјест, приговор савјести, слободу и слободу говора (све оно о чему се пјева у “Коси”) као непријатеље референдумске државности. Ко год затражи сунца постаје непожељан у Црној Гори. Онај стари, окоштали идеолошки, медијски, духовни, културни мрак пренио се у постреферендумско доба. Проглашавамо издајницима државе и страним агентима све који затраже свјетлост. Да ли свјетлост заиста угрожава наш суверенитет? Зашто Црна Гора стреца од спомињања сунца? Зашто Црна Гора још није зрела за “Косу”? Могу ли којекакве ствари и утваре које би са сунцем испливале на видјело угрозити државу Црну Гору. Изгледа да могу. Да није тако онда се било који отпор идеолошком систему и властодршцу не би по аутоматизму проглашавао фашизмом, клерофашизмом, прикривеним, малигним утицајима трећих страна.
Зашто се приче о предсједниковом првом милиону еура, учесталим летовима предсједничког авиона ка банкарским средиштима, Пандора папирима и даље представљају као напади на државу. Зашто је непожељно спомињање приватизација, купопродајних уговора, концесија, провизија, финансијских папира с егзотичних острва, ДПС коверте, фонодова, прислушкивања слободномислећих, ничије куће …По важећем патриотском резону, све се то и даље књижи као оруђе с којим се покушава поткопати суверенитет Црне Горе.
Додуше прије двије године свјетлост се стидљиво почела пробијти кроз тешку копрену којом је ДПС заогрнуо Црну Гору. Ствари су излашле на видјело. Иза решетака су завршили чувари химничне “части и поштења Црне Горе”. Ухапшени су предсједница Врховног суда, предсједник Привредног суда, помоћник Специјалног тужиоца, припадници криминалих група запослени у полицији са задатком да се боре против криминалних банди и наркодилера којим су сами припадали. Ни послије тих ужасавајућих скандала Црна Гора није спремна да одслуша “Косу”. На последњим изборима готово једна трећина грађана је гласала да се и даље морају “Слушати све саме лажи и празнине свих илузија“. Добар дио Црне Горе се не мири са слободом говора, љубави, вјерским опредељењима, захтјевима за промјенама у државном систему. Изгледа да је ропски дух у нама толико дубоко укоријењен да свјетлост и слободу доживљавамо као непријатно изненађење, као невјерицу, као казну.
Међу нама је много људи које од свјетлости сунца боле очи. Трљају их не вјерујући да се мрак сузбија. Негодују што свјетлост слободе разгони државотворни мрак. Мрак и даље доживљавају као кључни фактор очувања националног идентитета. И даље позивају да се пружи отпор свима који државу узнемиравају свјетлошћу.
Када их питате чему жал за политичарима чије је животе и минули рад освијетлила правда, они одговарају да свјетлости правде угрожавају суверенитет државе. Питате ли их, како могу многобројне афере везане за политичаре који су заогрнути државном заставом, слушајући црногорску химну и кличући држави пљачкали нашу државу, унижавали јој институције, пријетили и прогонили противнике пљачке под заставом, одговориће вам да су привржени Црној Гори, да су за Црну Гору и искључиво за Црну Гору (без правде) јер немају резервну државу. Да ли млади људи и даље треба да се мире са мраком. Да ли је дошло вријеме да запјевају “Дај нам сунца”.Да ли се пјесма “Дај нам сунца” заиста коси са самосталношћу Црне Горе?
Могу ли суверенистичке потребе за мраком послије толико година угасити свијетла Бродвеја и поништити смисао пјесме “Дај нам сунца” из мјузикла “Коса”?
Ранко Рајковић
