Неколико ситуација у ближој прошлости Црне Горе одисале су изузетним антагонизмом и поларозацијом друштвене цјелине.

- Предсједнички избори Мило — Момир који су ријешени у раним јутарњим сатима, уз изузетно тијесну већину, а са нараслом нетрпељивошћу…
- Референдум о државном статусу — који је опет ријешен уз приближно исту већину, али и уз „Бијелу књигу“ бројних неправилности. Па опет, све је прошло без парализе друштвеног живота и већих сукобљавања
- Признање тзв. државе Kосово, упркос изузетној већини грађанства која се са тим није сагласила. Живот је, ипак, кренуо даље
- Учлањење Црне Горе у НАТО без референдума и потребне транспарентности. Али ништа, изузев пар митинга/протеста.
И тако даље, и томе слично…
Сва та тјескоба и велика напетост ријешена је мирно и цивилизовано зато што су „поражене“ стране; боље рећи, једна те иста поражена страна (мање-више иста) увјек заступала цивилизоване норме понашања и демонстрације против насиља и неправде.
Поражени су људи који имају кућно васпитање и љубав према сопственој држави. То су грађснски еманциповани људи који имају културу понашања и стрпљење!
Међутим, сада, од августа 2020 до љета 2022, свједоци смо неартикулисаном понашању дијела друштва који пали гуме, блокира улице, а потписивање једног Уговора − ма какав да је и ма о чему да је ријеч − доживљавају као слом државе, окупацију, издају… и сл.
Овим политичким урођеницима и потенцијалним „канибалима“ који једу своје суграђане, није свето ништа, ни грађански мир ни друштвени напредак. Све што се потпише или изгласа мимо њихове воље њима је равно нестанку државе.
Они дижу тензије до неподношљивости и загорчавају живот свима − јер нешто није по њиховом ћефу, а у недостатку елементарне представе о демократском суживоту и постовању политичких правила, основано се бојимо да би могли пожељети да поједу своје истомшљенике. Наиме, канибализам је забиљежена појава у ћошковима свијета гдје нема цивилизације.
Милија Тодоровић
