У ред великана из послијератне епохе који су одбили да приступе чланству у Одбор за подизање Његошевог маузолеја на Ловћену спада и сликар Предраг Пеђа Милосављевић.
Овај сликар свјетског ранга, али и дипломирани правник, дипломата, драмски писац, драматург и члану САНУ, у знак протеста упутио је више отворених писама; поготово се у писму објављеном у Књижевним новинама 27. фебруара 1971. године обрачунава с покушајима да се чувари Његошеве завјетне капеле окрактеришу као некакви великосрпски националисти, подстакнути четничком емиграцијом.
Прије него приложимо споменуто писмо Пеђе Милосављевића, овдје издавајамо имена интелектуалаца родом из Црне Горе, мада и сам овај сликар има корјене у Васојевићима, који су у отвореном апелу од 28. априла 1970. године тражили да се поништи одлука о рушењу капеле: Радослав Бошковић, Владо Драшковић, Милутин Ђуришић, Душан Костић, Михаило Лалић, Радован Лалић, Петар Лубарда, Милисав Лутовац, Урош Мартиновић, Павле Миљанић, Митар Митровић, Вукић Мићовић, Миљан Мојашевић, Андрија Петровић, Петар Поповић, Ђуза Радовић, Мито Савићевић, Глигор Станојевић, Михаило Стевановић, Ристо Стијовић и Божидар Томић.
Како су истовјетан отпор рушењу капеле пружали и многи други интелектуалци, што из Југославије, што из Европе, какви су, да споменеом нека имена: Васко Попа, пјесник; Миодраг Павловћ, пјесник; Душан Радови, пјесник; Стеван Раичковић, пјесник; Матија Бећковић, пјесник; Иван В. Лалић, пјесник; Љубомир Симовић, пјесник и драмски писац; Бранислав Петровић, пјесник; Војо Станић, сликар; Иво Андрић, писац; Меша Селимовић, писац; Мирослав Крлежа, писац; Борислав Михајловић Михиз, књижевни критичар; Жарко Видовић, историчар умјетности; Михаило Ђурић, професор универзитета; Скендер Куленовић, пјесник; Драгослав Михаиловић, писац; Мирко Ковач, писац; Добрица Ћосић, писац; Ристо Стијовић, скулптор; Мића Поповић, сликар; Бата Михаиловић, сликар; Милић од Мачве, сликар; Миодраг Булатовић, писац; Антоније Исаковић, писац; Слободан Ракитић, пјесник; Момир Војводић, пјесник; Бранко В. Радичевић, пјесник; Андре Малро, писац; кардинал Тисеран; Пјер Емануел, члан Француске академије; Жан Касу, пјесник; Габријел Марсел, хришћански филозоф; Франце Стеле, професор из Љубљане; проф. др Цвите Фисковић и др Круно Пријатељ из Сплита; Ото Бихали Мерин, историчар умјетности… – збиља постаје вриједно пажње поставити питање:
Ко се онда залагао за рушење капеле на Ловћену!?
Осим представника тадашње политичке елите, међу заговорницама се могу наћи сљедећи чланови Југословенског одбора за подизање Његошевог маузолеја: Харолд Билинић, архитекта из Загреба; Матеј Бор, књижевник из Љубљане; Вељко Булајић, филмски режисер из Загреба; Михаило Вицковић, пензионер из Цетиња; Мило Врбица, из Цетиња; Добриша Цесарић, књижевник из Загреба; Живојин Бошков, књижевник из Новог Сада; Чедо Вуковић, књижевник из Титограда; Душан Вукотић, режисер из Загреба; Милош Вушковић, сликар из Цетиња; Велибор Глигорић, председник САНУ; Оскар Давичо, књижевник из Београда; Владимир Дедијер, публициста из Љубљане; Драго Јововић, предсједник „Обода“ из Цетиња; Јово Капичић, подсекретар у СИВ-у; Јуре Каштелан, књижевник из Загеба; Блажо Конески, председник АНУ из Скопља; др Есад Мекули, књижевник из Приштине; др Грга Новак, предсједник ЈАЗУ из Загреба; Владо Шегрт, генерал-мајор у пензији, из Сарајева; Милутин Поповић, учитељ у пензији из Цетња; Јоксим Радовић, пензионер из Титограда; Ћамил Сијарић, књижевник из Сарајева; Никола Херциогња, композитор из Београда; Бранко Ћопић, књижевник из Београда; Ацо Шопов, књижевник из Скопља; и др.
Након овог екскурса, враћамо се сада најављеном писму сликара Милосављевића, јер те ријечи говоре, истина, у елегантном цинизму, у име свих великана који су просто оптуживани да своје естетске и интелектуалне ставове користе као параван за некакве националистичке побуде:
„Стало ми је да вас уверим да никакве националистичке побуде не инспиришу ове редове. (…) Тачно је да сам рођен усред Шумадије, али се једва сећам завичаја. Памтим само торањ једне цркве и зидове једне школе у којој сам угледао свет. Одрастао сам у Македонији. Универзитетске студије започео сам у Београду а завршио у Суботици. Живео сам колико у иностранству толико и у земљи. Осећам се грађанином света колико и Југословеном. Један дед ми је говорио да се доселио из Црне Горе, а други из Источне Херцеговине, па сам у доба раног детиства био бише дијете него дете. Мало затим проговорио сам и турски. Као што видите нисам имао много услова да постанем већи Србин него што сам, а како од свих наших крајева највише волим Црну Гору (о чему сам и писао), чини ми се да са њом понешто и саосећам.
Ако ми сада верујете да нисам ватрени националиста, да вас обавестим и о свом естетском одгоју. Упркос школовању у Југославији, доживео сам да ме многи сматрају Французом. Између 1945. и 1948. године био сам чак и декадент са Запада. А ми, Французи, знате, не волимо патетику. Уметност не стављамо на пиједестал божанства. Скулптор или сликар за нас је обичан човек, више занатлија него уметник, па нас после надахнућа и иновације највише занимају знање и упућеност. Избегавамо стране речи, високопаран стил и лажну ученост. Обичне путеве не називамо магистралама. Никада не бисмо подигли маузолеј личностима које нису биле ни краљеви ни цареви. Наши бесмртници почивају у пантеонима, сходно нашим латинским традицијама, а трошкове тих бесмислених грађевина подносимо унапред и у доба просперитета а не дефицитарности. Подухват који сте предузели ми бисмо назвали расипништвом. Разуме се, уколико не располажете моћним средствима за које ми Французи не знамо.“
П. С. Када евидентирамо Милосављевићев цинизам, тешко је да се не присјетимо с колико цинизма је и Иво Андрић пристпио позиву да буде члан Одбора за подизање Његошевог маузолеја, рекавши да га прехлада спречава да се бави таквим послом.
Милорад Дурутовић
