Intervju sa Ljiljanom Habjanović
Piše: Mila Milosavljević
Nedavno Vam je uručena nagrada koja nosi ime Mati Angelina Branković.
– Nagrada Despotica Angelina Branković, koju mi je dodelio Banatski kulturni centar, a uručio direktor Centra književnik Radovan Vlahović, veoma me je obradovala. Despotica Angelina je deo mog misaonog, emotivnog i književnog sveta još od kako sam davne 2005. godine na predlog blaženopočivšeg Mitropolita Amfilohija započela da pišem o njoj. Ona je bila zaista izuzetna žena. Časna i hrabra. Požrtvovana i mudra. Žena koja je znala da ne vredi čoveku da zadobije čitav svet ako duši svojoj naudi. Vlastelinka koju je narod zbog njene dobrote nazvao majkom. Priznajem, zbog nje sam priželjkivala nagradu sa njenim imenom. I zaista sam zahvalna našim uglednim književnicima Selimiru Raduloviću, Nenadu Šaponji i Perici Milutinu koji su me predložili za ovo vredno priznanje. Poseban ton veoma lepoj svečanosti uručenja nagrade dao je gospodski ambijent naše Matice srpske i prisustvo i pozdrav predsednika Matice pesnika Dragana Stanića. A bila nam je tu i sama Despotica posredstvom ikone koju je živopisala gospođa Silvija Vlahović, i kroz izuzetnu analizu romana Zapis duše koju je izneo književni kritičar Nenad Stanojević.
Upravo je objavljen Vaš novi roman koji govori o čudesnom dve hiljade godina dugom putovanju ikone Bogorodica Filaremosa.
Roman Tamo gde je ona je svedočanstvo o istoriji hrišćanske vere, iskazano kroz čudesnu povest o ikoni Bogorodica Filerimosa. Ikonu je 46. leta Gospodnjeg u gradu Efesu naslikao Sveti apostol Luka po živom modelu – gledajući u Majku Božju. Ovo je najvažnija ikona hrišćanskog sveta, koju podjednako poštuju i vole i pravoslavni i katolici.
Freske Bogorodice Ljeviške i tkanine inspirisane srpskim srednjovekovnim ornamentima
A roman Tamo gde je ona je uzbudljiva i potresna saga o ljudima koji su čuvali ikonu proteklih dvadeset vekova. Koji su je nosili od Efesa preko Antiohije, Jerusalima, Konstantinopolja, Rodosa, Malte, Petrograda, Berlina i Beograda do Ostroga i Cetinja. Koji su je štitili čak i svojim životima, svesni da ona predstavlja nešto veće i važnije od njih samih. Ovaj roman logičan je ishod svega što sam radila proteklih dvadeset pet godina. Ikonu sam prvi put videla 2003, a o njoj sam prvi put pisala 2012. u romanu Sjaj u oku Zvezde. Već tada pitala sam se kako je u tom zlom vremenu kada je ikonopisanje bilo zabranjeno, ikone uništavane a oni koji su voleli i poštovali ikone proganjani, a koje je trajalo sto dvadeset pet godina, sačuvana najvažnija hrišćanska ikona. Pitala sam se i ko su bili ljudi koji su je čuvali i kako su je čuvali.
Pred nama je Međunarodni sajam knjiga u Beogradu
„Za mene je Beogradski sajam knjiga, još od vremena kada sam bila čitalac koji sanja da će jednog dana postati pisac, veliki praznik. Sajmu knjiga prethodi niz priprema, koje obavljaju moj suprug i sin, zaposleni u našoj izdavačkoj kući i neki spoljni saradnici. Ja sam za Sajam spremila novi roman Tamo gde je ona i novu knjigu za decu Srećko i Veroljupko sa lepim ilustracijama Marije Stojisavljević. Spremila sam i nove hemijske olovke koje sam dobila iz Ostroškog manastira i kojima ću potpisivati knjige. Sajam knjiga je vreme radosti. Radujem se susretima sa čitaocima i, kao i svake godine, čekaću ih svakoga dana na štandu svoje izdavačke kuće”.
U Vašem romanu Tamo gde je ona smeštena je impresivna galerija likova.
– Junaci romana Tamo gde je ona su Sveti Luka i prvi hrišćani, Majka Božja i žene mironosice, slavne carice Istočnog rimskog carstva koje su svojim pobeda-ma nad jeresima menjale istoriju hrišćanstva, pravoslavni monasi i patrijarsi, vi-tezovi i veliki majstori Reda Svetog Jovana, žene iz naroda kojima su iščupali srca ali nisu mogli da im otmu duše i žene koje su u svetu muškaraca osvojile slobodu i postale vlasnice sopstvenih života.
Ti likovi su među sobom različiti po svemu. A povezuje ih neizmerna ljubav prema Presvetoj Bogorodici i ljubav prema ikoni. Ta ljubav davala im je snagu za svaki podvig. I ja osećam veliku ljubav prema Majci Božjoj. Zato mi je bilo lako da ih razumem. Vođena tom ljubavlju i tim razumevanjem, ali i koristeći arhivsku građu i istorijske zapise, koristeći saznanja iz razgovora sa ljudima, ali i obilazeći mesta u kojima su živeli moji junaci, gradila sam njihove priče i sam roman.
I ovaj Vaš roman kao i sve prethodne iz Vašeg duhovnog ciklusa karakteriše izrazita višeslojnost uz dominantani istorijski karakter. Da li je teže zaroniti u istoriju ili pisati na teme današnje?
– Neuporedivo je teže pisati priče koje se dešavaju u prošlosti i o junacima koji su živeli u davnim vremenima, nego o ovom dobu i našim savremenicima. Najpre, da bi priča bila verodostojna, i stajala na čvrstim osnovama, potrebno je obimno, često i naporno istraživanje. Potrebno je dobro obrazovanje i velika, ponekad i krajnje specijalizovana znanja. Zatim, potrebno je voditi računa o finesama jezika. U raznim vremenima drugačija su znanja o svetu, drugačiji kodeksi časti i morala. Drugačije su asocijacije, drugačija poređenja. Na primer, čak i kada su ista osećanja, neće o njima na isti način, istim rečima, sa istim stepenom otvorenosti, govoriti devojka iz srednjeg veka i našeg vremena.
Izvor: Dnevnik
