Пише: Виолета Стојменовић
Да се кидају, сецкају, шарају, лепе, дубе, уграђују и прерађују, да певају и испуштају разне друге звуке, да из њих искачу предмети, да буду лепе и привлачне, да блеште и позирају за слике… да се једу… свашта се могло и може направити од књиге, са књигом и у облику књиге. А данас је све више тога што (може и хоће да) личи на књигу, неку посебно или књигу уопште – од ситног накита до монументалних уметничких инсталација и читавих грађевина. О њима – и не само о њима – пише руска филолошкиња Јулија Шчербињина у књизи Време библиоскопа, у преводу (и с коментарима) Андреја Лаврика (Clio, 2024).
Шта притом веома различити мада сродни начини на које се творци и корисници књига односе према књизи као предмету, медију и представи/симболу говори о савременој култури и статусу културе под притиском да непрестано иновира своје “производе”, запитала се ауторка прогласивши наше доба за доба библиоскопа – оних који књиге (и све оно што књига подразумева и асоцира) пре свега гледају, посвећујући, свако из свог разлога (стваралачког, естетског, маркетиншког, конзументског…), највише пажње, времена и труда изгледу књиге и/или текста и видљивости књиге и (искуства) читања.
Запитала се, пре десетак година (на руском је књига објављена 2016), како се све и од чега данас књиге, књигоцентрични и књиголики објекти и догађаји производе, где се, како, зашто и ради чега књиге приказују, каквим се језиком и помоћу којих метафора о њима пише и дискутује, те како се све, у распону од библиоманије до библиофобије, на само постојање књиге у савременој култури реагује. И “оплела” је, што вредносним ставовима, што духовитим поређењима, све редом: од издавача, дизајнера и графичких дизајнера, илустратора, уметника попут књигорезаца и других који се књигама служе као сировином или пак моделом, преко библиотекара, колекционара, хобиста, до књижевних критичара и аматера књижевне критике. Наравно, не само у посебном поглављу о данашњим стваралачким “аномалијама” већ и у вези с другим, нарочито постмодернистичким појавама из сфере широко схваћене, односно банализоване, тржишно оријентисане и наметљиве креативности, дохватила се и самих писаца и списатељица идентификујући успут и читав низ нових професија у вези с књигом, од којих је такозвани писац из сенке можда најпознатија. И у свему је нашла примере и доказе за постестетско растеловљење књиге (и текста, разуме се, ако га у књизи уопште има), за примат форме над садржајем који књиге доводи у раван с играчкама, за неограничену, неупитну самовољу извођача, забављача, прозумера или како год да назовете људе чији су рад и стваралаштво у најбољем случају само другостепени, у најгорем дословно паразитски.
Толстојева лекција из економије у причи „Колико земље треба човјеку“
На више од 600 страна, богато илустрованих не само репродукцијама разноврсне визуелне грађе – од самих предмета о којима се пише до карикатура и сатиричних слика одређених појава у књишком и књижевном свету – него и цитатима о књигама, писању и читању, Шчербињина је (п)описала, прокоментарисала и делимице класификовала скоро све рецентне и актуелне феномене у непосредној вези с књигом и представама о књизи, трагајући истовремено и за њиховим претечама или коренима у некадашњим експерименталним, издавачким, уметничким и књижевним праксама, повремено упоређујући учинке и функције таквих пракси и идеја у различитим културноисторијским контекстима.
Анализирајући савремену културу књиге и систематизујући карактеристике и(ли) типове појединих феномена, Шчербињина пише и о самим предметима, материјалним, дигиталним или хибридним, о њиховом изгледу и опреми, о њиховим врстама, називима и насловима, али и о феноменима у вези с ауторством (о “клонирању” књига, плагирању, пиратерији и псеудонимима, на пример), као и о различитим а симптоматичним појавама у стваралачком, рецепцијском и критичком говору о књигама. За све о чему говори ауторка даје велики број примера, али није реч о појавама специфичним за одређену културу. Било да описује нове формате штампаних и/или електронских, хибридних или “проширених” књига и друге издавачке, маркетиншке, библиотечке и стваралачке, укључујући списатељске моде и тенденције потекле, углавном и најчешће, из англоамеричких средина, било да анализира руске књижевне примере и примере читалачких и критичких одзива на књиге, Шчербињина пише о широко распрострањеним културним (па и језичким) појавама повезаним, према њеном мишљењу и “генеалогији”, с постмодернистичком, потрошачком и технолошком релативизацијом, трајном и константном дестабилизацијом и дезинтеграцијом Културе, њених култова и симбола, међу којима је, разуме се, књига најистакнутија. Утолико Време библиоскопа залази и у домен актуелних полемика о културним и књижевним вредностима и циљевима (облик–процес; дело–изведба; очување–прерађивање; раздвајање–мешање итд.), као и институционалних функција, односно функционалне оправданости савремених активности у контексту популаризације књиге и читања: од трејлера за књигу преко светлосних инсталација текстова, мурала, графита и других видова скретања пажње на књигу и књижевност у јавном простору до књижевних текстова на мобилијару или амбалажи и организације све домишљатијих, често спектакуларних и масовних, понекад технолошки подржаних или посредованих али, према ауторки, суштински испразних комуникативно-анимационих и забавних догађања у вези са књигама/књижевности.
Критике нису поштеђени ни једнако занимљива али културно нивелишућа и у основи античиталачка средстава и поступци преображавања библиотека у забавна места и мултифункционалне просторе, а читања у игру, такмичење, потрагу или било шта друго што наводи на помисао о недостатности самог читања. Додуше, из другачије идеолошке перспективе а у недостатку инспирације, пописи начина на које се званични и незванични пропагатори и пропагандисти књига, као и читаоци различитог кова забављају и играју с књигама, међу књигама и поводом књига, можда би се могао читати и као списак такозваних најбољих пракси.
Читање у контексту нових технологија као стимуланса за афирмацију моћи, права и значаја рецепције, Шчербињина повезује са својим покушајем класификације читалаца на мрежи на основу њихових објава, кулинарским и гастрономским метафорама које је у њима пронашла, правним и идеолошким сукобима у вези са ауторским правима и интелектуалном својином, појавом фанфикције и могућности да читаоци директно учествују у стварању књиге, размахом библиотерапије и разним манифестацијама свесне или несвесне, фројдовски речено сублимиране библиофобије. Отуд и њена класификација либрицидâ, у које убраја и све креативне деформације физичке књиге и(ли) њеног садржаја.
Посебно разрађена и детаљна, али и подстицајна за компаративно истраживање јесте њена анализа језика књижевне критике, која се, према ауторки, у великој мери изобличила, до (жанровске) непрепознатљивости, али и “укиселила” од заједљивости, критизерства, неодговорне ароганције, екстремних а непоткрепљених судова, речју: од инвектократије, колико и од општих места, стереотипних ознака, нарцисоидних реторичких испада. Као и у вези са произвођачима/прерађивачима књига, писцима и (квази)читаоцима, ауторка класификује и актуелне типове књижевнокритичких актера и систематизује карактеристике доминантних али негативних појава у ставовима и изразима књижевних коментатора, приказивача, паракритичара и посткритичара, да би поглавље и читаву књигу завршила позивом на поштену, рационалну, аналитичку апологетску (не и сервилну или рекламну) критику.
Ма какви да су ставови и интереси свих у књизи споменутих или непоменутих, новонастајућих актера у “животу” књиге, сам опсег књишких и књижевних тенденција које је ауторка детектовала, повезала, анализирала, протумачила и оценила у вредносно јасно профилисаном контексту јесте не само импресиван већ и вредан критичке пажње, промишљања и (пре)вредновања.
Извор: Време
