Пише: Драго Пилсел
Да би били конзеквентни, Роберт Бајруши и антисрпска булумента Јутарњег листа би требали папу Фрању прогласити путиновцем, дапаче, већим Русом од Руса, баш као што је Бајруши патријарха Порфирија извријеђао ријечима: ”Порфирију пуца прслук за истину и правду откако је засјео на трон СПЦ-а” те ”Српски патријарх Порфирије жели бити већи Рус од Руса” (ЈЛ, 27. српња 2024.), наиме, у чланку у којем се Порфирије прозива због тога што је устао против безакоња централне украјинске власти и неканонске Православне Цркве Украјине коју води господин Епифаније. Јер, што?, Папа осуђује забрану Украјинске Православне Цркве: ”Цркве се не дирају. Тко жели, нека моли у Цркви коју сматра својом” (Ангелус, 25. коловоза, Ватикан њуз).
Папа Фрањо је у недјељу у поздравима након Ангелуса изразио забринутост због одлуке Кијива да забрани Православну Цркву повезану с Московским патријархатом те упутио апел: ”Нека ниједна кршћанска Црква не буде изравно или неизравно укинута”. Хајмо, Бајруши, осуди и Папу!
Велику је забринутост изразио папа Фрањо 25. коловоза осврћући се након молитве Анђеоског поздрављења на одлуку украјинскога Парламента о забрани Православне Цркве повезане с Московским патријархатом. ”И даље са жалошћу пратим борбе у Украјини и Руској Федерацији, и размишљајући о недавно усвојеним законским одредбама у Украјини, бојим се за слободу оних који моле, јер тко истински моли увијек моли за све. Не чини се зло зато што се моли. Ако нетко почини зло свом народу, бит ће крив за то, али није могао починити зло зато што је молио. Нека стога они који желе молити, моле у Цркви коју сматрају својом. Молим вас, нека не буде изравно или неизравно укинута ниједна кршћанска Цркву: Цркве се не дирају.”
Ех, и након што осуди Папу као окорјелог путиновца, нека Бајруши не заборави бацити анатему на Стате Департмент: према неовисној чланици Раде Марyани Безухли, украјински заступници осјетили су притисак САД-а. Говорећи под увјетом анонимности због осјетљивости теме, извори у неколико парламентарних фракција рекли су за РФЕ/РЛ да је уочи сједнице парламента 23. српња украјинско велепосланство у Wасхингтону добило хитне сигнале ”да би усвајање закона наштетило положају и угледу Украјине”.
Нека Бајруши ”екскомуницира” и Свјетско вијеће цркава. Јер су казали: ”Влада Украјине има суверено право и одговорност бранити територијалну цјеловитост нације и штитити своје грађане, чак и више од руске незаконите инвазије и оружане агресије. (WCC) досљедно је осуђивало рат Русије против Украјине и остајемо непоколебљиви у том ставу. Украјинске власти имају право штитити суверенитет и неовисност Украјине, те казнено гонити појединце криве за злочине против интереса Украјине. Истодобно, WCC је дубоко забринут због могућности неоправданог колективног кажњавања цијеле вјерске заједнице и кршења начела слободе вјере или увјерења према новом закону који је одобрила украјинска Рада 20. коловоза 2024. (…) Поновно позивамо украјинску владу да буде опрезна у односу на мјере којима постоји опасност од кршења темељног права на слободу вјере или увјерења и поткопавања друштвене кохезије у овом тренутку изванредног стања”.
Појаснили су: ”Примјећујемо процес од шест корака који је прописан новим законом прије него што се вјерска организација може забранити, и позивамо на поштен и непристран приступ свакој таквој истрази, те да се дужна пажња посвети начелима међународног права, природне правде и правилан поступак у подузимању радњи према овом новом закону. Нити злочини појединих појединаца, нити повијесна припадност поједине вјерске цјелине, не могу бити довољна основа за мјере равне колективном кажњавању живе богослужне вјерске заједнице у Украјини. Влада Украјине одговорна је за заштиту права свих својих грађана” (dr. Jerry Pillay, Главни тајник Свјетско вијеће цркава, Бискуп др. Heinrich Bedford-Strohm, Модератор Свјетског вијећа цркава).
Шта Драго Пилсел замјера Милатовићевом протоколу око позива папи у Црну Гору
Приједлог закона који је 20. коловоза у Кијиву усвојен великом већином гласова, а који дотичним жупама даје рок од девет мјесеци да прекину везе с Руском православном Црквом, изазвао је тренутну реакцију Московскога патријархата који је казало да се ради о очитом кршењу међународно признатих људских права на подручју вјерске слободе.
Бајрушију на знање, јер о томе појма нема: нема шансе да се људе који су заиста вјерници и преживјели су страховладу Стаљина и СССР одврати од вјере у руско православље и од календара који им је важан. У расцјепканом украјинском црквеном крајолику, око 10 000 заједница још увијек је под Московском патријаршијом Руске православне цркве.
Лакше би било и папи Фрањи и WCC-и у другима којима је одлука украјинске Раде и Зеленског апсолутно неприхватљива да је било јаснијих осуда на разарање цркава и манастира од стране руских нападача као што је било ракетирање катедралне цркве у Одесси 23. српња 2023.
Унаточ формалном распаду и прекиду веза Онуфрија и Кирилла, украјинске власти оптужују Украјинску Православну Цркву за одржавање веза с Русијом као и за пропагирање прокремаљских наратива и сурадњу с окупацијским снагама у дијеловима Украјине под руском контролом. Поглавар УПЦ, митрополит Онуфриј, и даље је члан Светог синода Руске Православне Цркве (РПЦ). Остали кључни хијерарси чланови су његових владајућих структура, а многи свећеници и даље спомињу московског патријарха Кирила тијеком литургија. Кирилл, поглавар Руске Православне Цркве, гласно подржава руског предсједника Владимира Путина и рат против Украјине. У рујну 2022. рекао је руским војницима да “жртва тијеком извршавања војне дужности пере све гријехе”.
Но, што сада, хоће ли Закон ријешити проблем? Хоће ли превладати подјелу украјинског православља на двије гране? Не мислим тако. То ће само разљутити православне кршћане. Раскол ће се само продубити. Највјеројатније је да ће се, ако Русија задржи контролу над окупираним подручјима регија Запорожја и Херсона тијеком 2024. године и након тога, украјинске цркве и вјерске заједнице у тим регијама суочити с истом судбином као и вјерници у дијеловима регија Доњецка и Луганска окупираних од 2014. године.
Руске окупацијске власти наставит ће се борити против свих манифестација неслагања, противљења и украјинског идентитета, посебице вјерског идентитета, провођењем репресивног руског законодавства. Страдавају, наиме, и други: размјери разарања молитвених домова еванђеоских цркава големи. Побројано је најмање 170 оштећених еванђеоских мјеста — укључујући 75 пентекостних цркава, 49 баптистичких цркава, 24 цркве адвентиста седмог дана и 22 “друге” еванђеоске цркве — што чини пуну трећину укупног броја, иако евангелисти чине мање од 5 посто становништво Украјине. А да не говоримо о уништеним синагогама и џамијама.
Сценариј приближавања супарничких цркава је далек и невидљив али ја знам само једног човјека у православљу који има ауторитет да се једног дана крене у преговоре и да их модерира. То је патријарх Порфирије.
Он и није смио и могао другачије поступити него онако како тражи тренутак који и Папа препознаје, а то је тренутак када се треба осудити злосиље државе Украјине спрам милијуна кршћана.
Из тога разлога доносим писмо који је патријарх српски послао митрополиту Онуфрију (дали смо га већ на нашем другом порталу Екумена):
”Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је писмо снажне и безрезервне подршке Његовом Блаженству Митрополиту кијевском и све Украјине г. Онуфрију поводом усвајања Закона о заштити уставног поретка у сфери деловања верских организација од стране Врховне раде у Кијеву.
Светејши Патријарх Порфирије у Синодском писму наглашава да има не само обавезу, него и снажну личну потребу да свог брата и саслужитеља, Блажењејшег г. Онуфрија, обавести да је у помесној Цркви Светог Саве са дубоким огорчењем примљена вест да је Парламент у Кијеву усвојио закон којим се предвиђа забрана рада аутономне Украјинске Православне Цркве.
Будући да је у не тако давној повести, током Другог светског рата, Српска Православна Црква била забрањивана и прогањана, ми у Вашем случају опитно осећамо истинитост свештених речи апостола Павла да ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1 Кор 12, 26), подсетио је патријарх Порфирије и нагласио да је рад и мисију наше Цркве онда спречавао један нескривено тоталитарни, злочиначки режим једне марионетске фашистичке творевине, док, да трагедија буде већа, данас сестринску Цркву у Украјини прогони декларативно демократска власт коју чине њени сународници, што ситуацију чини тешком и неупоредиво апсурднијом.
Са зебњом у срцу, драги у Христу брате, осећамо да се на примеру Украјинске Православне Цркве уводи нови тоталитаризам у коме не важи ни она максима Светог равноапостолног цара Константина која је једно од основних општеприхваћених друштвених начела којим живимо, а која гласи: Свако нека верује како му срце хоће, поручио је патријарх Порфирије и закључио да је јасно да деградација Украјинске Православне Цркве на забрањену организацију додатно озакоњује већ перманентни прогон, хапшење и шиканирање њене свештене јерархије и верног народа, омогућује даље отимање њене имовине или, тачније речено, понавља голготски сценарио и распиње је на нови крст страдања, а украјинско друштво у целини враћа у време римских прогона Цркве Христове.
Наше молитве, наше наде, наше мисли, али и наше искрене жеље да се надлежни одврате од свог безумља к познању правде и истине, као и да мир, братска љубав и слога поново завладају у Вашој отаџбини, непрестано се узносе пред лице Господње из сваког срца, увек Вам оданог, српског народа, у чију безрезервну подршку и помоћ никад немојте да сумњате. С надом на најповољније и најправедније решење мучне ситуације и с молитвом највећем Страдалнику у свим световима, Господу нашем Исусу Христу, да Вама и свој пуноћи љубљене нам Украјинске Православне Цркве дâде снаге, вере, љубави и трпљења да свој крст изнесете до васкрсењске зоре, шаљемо Вам братске поздраве и љубав наших срца, нагласио је на крају писма свом у Христу брату и саслужитељу, Митрополиту кијевском и све Украјине г. Онуфрију, Патријарх српски г. Порфирије” (СПЦ).
Закључно, паралела с прогоном/забраном СПЦ-а од стране НДХ, стоји. Но то не значи да не треба и даље радити на помирби.
Мржња која је настала и експлодирала између Украјинаца и Руса је огромна, патња је огромна, трагедија је огромна.
Али не смијемо прешутјети подле реченице оних новинара и друштвених дјелатника који тврде да Порфирије или други архијереји СПЦ не маре за мир ни за правду. То је бесрамна лаж.
Ових дана на ХТВ4 се репризира разговор Романа Болковића с владиком пакрачко-славонским господином Јованом који исто што и Порфирије говори: ”Разарање јединства Цркве на било ком нивоу, од најблажег до најдубљег, има несагледиве последице по њен живот и њену мисију у свету. Сукоби до којих је дошло били би, сигуран сам, лакше и брже превазиђени да је реч само о неслагању између појединих Цркава. Пошто је ситуација много сложенија, а велики су интереси оних који подгревају саме сукобе, а и у овој или оној мери су и довели до њих, бојим се да ће бити потребна озбиљнија прегнућа и велика помоћ Божија да се они разреше. Једно је, без сваке сумње, сигурно. До тога неће доћи ако жељено јединство и превазилажење узрока и последица сукоба сви заједно не измолимо од Бога. На такав молитвени однос према овој и свакој другој кризи у свету позивам све” (Политика, божићни интервју 2024.).
За сам крај, не могу а да не кажем, с Порфиријем, да је претпоставка мира и добре воље међу људима жива и активна, лична и дубока вјера у Бога. Слављење Бога и љубав према човјеку иду руку под руку. Без првог је љубав према човјеку краткотрајна и крхка; без другог је вјера лажна и празна.
Извор: Аутограф
