Na pitanje ko zapravo kontroliše poljoprivredno zemljište Ukrajine, koje je sa svojih 33 miliona hektara ekvivalentno jednoj trećini ukupnih obradivih površina Evropske unije, odgovorio je američki progresivni Oukland institut u svom istraživanju pod naslovom „Rat i pljačka: Preuzimanje ukrajinskog poljoprivrednog zemljišta“.
Protesti poljoprivrednika koji od proleća prošle godine izbijaju u zemljama članicama Evropske unije kao jedan od glavnih problema navode činjenicu da su evropske institucije u junu 2022. godine ukinule trgovinske barijere na uvoz žitarica iz Ukrajine. Mera, uvedena kao deo Sporazuma o slobodnoj trgovini između EU i Ukrajine (DCFTA), odnosi se na proizvode kao što su pšenica, kukuruz, repica, suncokret, piletina, jaja i šećer. Njen politički cilj je da demonstrira „nepokolebljivu podršku Evropske unije Ukrajini da joj pomogne da prevaziđe tešku situaciju sa kojom se suočavaju ukrajinski proizvođači i izvoznici zbog ničim izazvane i neopravdane vojne agresije Rusije“.
Neposredno nakon uvođenja bescarinskog režima, susjedne zemlje su bile preplavljene ukrajinskim žitom, što je dovelo do poremećaja na tržištu i pada otkupnih cijena, pa su deset mjeseci kasnije Poljska, Mađarska, Slovačka, Rumunija i Bugarska zabranile uvoz pojedinih proizvodi. Podaci Eurostata pokazuju da je vrhunac uvoza bio u četvrtom kvartalu 2022. godine, odnosno nekoliko meseci nakon ukidanja kvota i carina. Tada je iznosio deset milijardi evra i na tom nivou je ostao tokom cele 2023. godine. Poređenja radi, u četvrtom kvartalu 2021. iznosio je sedam milijardi evra, a u istom kvartalu godinu dana ranije šest milijardi, što ukazuje da je uvoz robe iz Ukrajine rastao, ali ne takvim intenzitetom, čak i pre liberalizacija u junu 2022.
Kada su u pitanju žitarice, njihov uvoz je naglo skočio neposredno pred uvođenje nacionalnih zabrana u pomenutim susedima Ukrajine. Tako je u martu 2023. godine uvezeno rekordnih 1,8 miliona tona kukuruza i kukuruznog brašna, a do oktobra iste godine, kada su bile na snazi nacionalne zabrane, uvoz je pao na manje od pola miliona tona, a potom po isteku od privremenih zabrana ponovo počeo da raste.
Posle novog talasa protesta poljoprivrednika početkom ove godine, Evropska komisija je krajem januara predložila da se sporazum o slobodnoj trgovini sa Ukrajinom produži do juna 2025. godine, ali uz „popravne mere” koje će omogućiti članicama da ograniče ili potpuno zabraniti uvoz ukrajinske robe ako Briselu pruže dokaze o negativnim efektima prekomernog uvoza. Tako je pronađeno kompromisno rešenje koje bi u isto vreme trebalo da umiri evropske poljoprivrednike, omogući dalji slobodan protok robe između EU i Ukrajine i izbije, uoči evropskih izbora, snažan populistički argument iz ruku ekstremna desnica. Ali u senci protesta i sukoba članica sa briselskom birokratijom i njenom geopolitički uslovljenom poljoprivrednom politikom, postavlja se pitanje ko zapravo kontroliše poljoprivredno zemljište Ukrajine, koje je sa svojih 33 miliona hektara ekvivalentno jednoj trećini ukupnih obradivih površina Evropska unija, ostala.
Na to pitanje je odgovorio američki progresivni institut Okland u studiji objavljenoj prošle godine pod naslovom „Rat i pljačka: Zauzimanje ukrajinskog poljoprivrednog zemljišta“. To istraživanje je pokazalo da je gotovo svih 4,3 miliona hektara zemljišta koje se koristi za industrijsku proizvodnju pod kontrolom desetak velikih poljoprivrednih kompanija registrovanih u poreskim rajevima poput Kipra i Luksemburga i drugih, uglavnom zapadnih zemalja. Ove kompanije, navodi se u izveštaju, „po pravilu posluju preko svojih lokalnih podružnica koje upravljaju poslovima intenzivnog uzgoja i izvoza monokultura na terenu“.
Pored ovih deset velikih zemljoposednika, sedam miliona hektara poljoprivrednog zemljišta i dalje je formalno u vlasništvu ukrajinske države, iako je, prema izjavi predsednika Vladimira Zelenskog iz 2020, „većina njih ukradena“. Ova oblast, čija vlasnička struktura nije javno dostupna, zajedno sa onim u rukama oligarha, korumpiranih pojedinaca i velikih agrobiznisa, prema izveštaju, ukupno iznosi devet miliona hektara, ili 28 odsto ukupne obradive površine Ukrajine. Za ostalo, pretpostavlja se da ga koristi oko osam miliona seljaka, ali ni o tome ne postoji sveobuhvatan registar.
Među deset oligarha koji poseduju najveće površine oranica, Andrij Verevski ima najviše, skoro 600 hiljada hektara, preko svoje holding kompanije Kernel registrovane u Luksemburgu. Kernel je jedan od najvećih svetskih proizvođača suncokretovog ulja, a Verevski je bio poslanik u parlamentu proruske, nekada vladajuće, a potom zabranjene Partije regiona, ali i opozicionog Bloka Julije Timošenko. Drugi najveći vlasnik poljoprivrednog zemljišta je UkrLandFarming Olega Bahmatjuka. Kompanija je jedan od najvećih evropskih proizvođača jaja, a registrovana je na Kipru, kao i dve od deset kompanija koje kontrolišu najveće poljoprivredne površine u Ukrajini. Ostali su registrovani u SAD, Holandiji i Saudijskoj Arabiji, a samo jedan u Ukrajini.
Većina najvećih zemljišnih kompanija ima vlasničku strukturu u kojoj je osnivač oligarh i najveći akcionar, dok je ostatak vlasništva u rukama privatnih investitora, najčešće zapadnih. Na primer, holandska investiciona firma NN Investment Partners, koju je pre dve godine kupila američka investiciona banka Goldman Saks, ima udele u dve od deset najvećih kompanija, Kernelu i Astarti, kao i američkom investicionom fondu Kopernik Global Investors. Investitor u neke od deset najvećih kompanija koje poseduju zemljište je norveški penzioni fond, poznat i kao Naftni fond. Sa imovinom vrednom 1,4 triliona dolara, ovaj fond je i najveći pojedinačni vlasnik na svetskom tržištu akcija, i četvrti najveći investitor u Ukrajini.
Američki fond rizičnog kapitala NCH Capital jedan je od pionira ulaganja u poljoprivredni sektor u istočnoj Evropi. Osnovana je 1993. godine, na vrhuncu privatizacione pljačke u bivšem Sovjetskom Savezu, da bi narednih godina, uz kredite vodećih zapadnih finansijskih institucija i preko fiktivnih kompanija u poreskim rajevima, akumulirala oko 700 hiljada hektara poljoprivrednog zemljišta u Ukrajini. i Rusija. Pored niza optužbi za nelegalno poslovanje, NCH Capital, odnosno njen osnivač i generalni direktor Džordž Ror, 2015. je prisustvovao sastancima na kojima su tadašnji ukrajinski predsednik Petro Porošenko i tadašnji američki sekretar za trgovinu (a sada specijalni predstavnik SAD za Ekonomski oporavak Ukrajine) Peni Pricker pristala je da ukrajinska vlada sprovede poljoprivrednu reformu u zamenu za kredit MMF-a.
Pored oligarha i investicionih fondova, zemljišne kompanije kontrolišu i njihovi kreditori, među kojima su najveće evropske finansijske institucije i Svetska banka. Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), Evropska investiciona banka (EIB) i Međunarodna finansijska korporacija (deo Grupacije Svetske banke) su u poslednjih 15 godina pozajmile ukupno 1,7 milijardi dolara za šest najvećih zemljišta- vlasništvo kompanija u Ukrajini.
UkrLandFarming Olega Bahmatjuka, koji poseduje dve najveće farme živine u Evropi, dva najveća evropska skladišta žitarica i najvećeg evropskog proizvođača jaja, duguje ukupno 1,65 milijardi dolara, od čega 1,25 milijardi dolara stranim kreditorima u SAD, Danskoj, Nemačkoj, Kanadi i Rusiji . Bahmatjuk je u SAD optužen za izvlačenje milijardi dolara iz UkrLand Farminga, nakon čega je kupio kiparsko državljanstvo i pobegao iz zemlje.
Osim što su najveći poverioci kompanija u vlasništvu lokalnih oligarha i zapadnih investicionih fondova, EBRD, MMF i Svetska banka su i najodgovorniji za sveobuhvatnu privatizaciju ukrajinske poljoprivrede, za koju su teren počeli da pripremaju odmah nakon revoluciju na Majdanu 2014. u kojoj je svrgnuta tadašnja proruska vlast.Predsednik Viktor Janukovič. U pretpristupnom sporazumu i sporazumu o slobodnoj trgovini potpisanim sa EU te godine, nova ukrajinska vlada pristala je da sprovede strukturne reforme za smanjenje državne potrošnje i privatizuje banke i javna preduzeća, i obećala je da će ispuniti iste uslove u zamenu za kredite od MMF i Svetske banke, ukupne vrednosti nešto više od 20 milijardi dolara.
Kao posledica primene ovih mera, Ukrajina je nastavila da se zadužuje, a stopa siromaštva između 2014. i 2016. godine se udvostručila na čak 58,6 odsto. Jedan od osnovnih preduslova zapadne „pomoći” bilo je ukidanje moratorijuma na prodaju poljoprivrednog zemljišta, koji je uveden 2001. godine da bi se zaustavila privatizaciona pljačka započeta posle raspada Sovjetskog Saveza.
Svetska banka, EBRD i MMF odobrili su kredite i pripremili zakone i strategiju za deregulaciju i privatizaciju poljoprivrednog sektora. Uprkos protivljenju većine stanovništva, Vlada predsednika Zelenskog donela je zakon o uspostavljanju tržišta poljoprivrednog zemljišta, koji je stupio na snagu u julu 2021. Zakon predviđa privatizaciju u nekoliko faza, od kojih je druga stupila na snagu u januaru. ove godine.
Podiže gornju granicu veličine zemljišta koje se može prodati privatnim investitorima na deset hiljada hektara, što će omogućiti dodatnu koncentraciju vlasništva u rukama najvećih kompanija.
Pored toga, podržavajući agrobiznis, međunarodne finansijske institucije podržavaju model intenzivne, po životnu sredinu štetne industrijske poljoprivrede, uprkos studiji kijevskog Ekonomskog fakulteta iz 2021. koja pokazuje da su male i srednje privrede ključne za obezbeđivanje dostupnosti hrane u samoj Ukrajini. Ali, po pravilu, nemaju pristup ovoj vrsti finansiranja, jer 44 odsto seoskog stanovništva živi ispod granice siromaštva.
S obzirom da se privatizacija već zahuktala, a spoljni dug Ukrajine nastavio da raste kao posledica ruske agresije (u septembru 2023. iznosio je 150,5 milijardi dolara), izvesno je da će i međunarodne finansijske institucije diktirati uslove post. -ratna obnova koja je procenjena na 750 milijardi dolara. U dokumentu Svetske banke iz aprila 2022. godine navodi se da će u okviru posleratne obnove biti „neophodno sprovesti dalju liberalizaciju poljoprivrednog tržišta”. Zbog toga je u decembru 2022. godine koalicija malih poljoprivrednika, nevladinih organizacija i eksperata donela rezoluciju kojom traži od vlade i parlamenta da suspenduju zakon o zemljišnoj reformi i svim tržišnim transakcijama tokom rata i neposredno posleratnog perioda. u cilju „zaštite teritorijalnog integriteta”.zemlje. Takođe su zatražili da poljoprivredna politika u okviru posleratne obnove bude zasnovana na tradicionalnoj poljoprivredi neindustrijskih razmera i u skladu sa principima „ekološke odgovornosti i ekonomske pravde“. Šest meseci kasnije, međutim, održana je Konferencija o obnovi Ukrajine u Luganu, u Švajcarskoj, na kojoj je zaključeno da „posleratni period predstavlja priliku da se završi komplikovana zemljišna reforma” daljom liberalizacijom prodaje poljoprivrednog zemljišta.
Tena Erceg
Izvor: Portal Novosti
