У медијима је недавно, скоро незапажено, без буке и бијеса, више као штура, узгредна информација, прошла коректно обликована вијест да је доскорашња деканица Филолошког факултета, проф. др Татјана Јововић, на сједници УО УЦГ разријешена са функције. Притом на улице нијесу изашле огорчене академске масе не би ли заштитиле лик и дјело деканице, и све се завршило на маргинама укупне пажње јавности. Уз све то, чуле су се и (дез)информације да се на Филолошком факултету, наводно, радовала убједљива већина запослених, у дијапазону: “од чистачица до редовних професора”.
Управо таква клима показала је да је већ одавно било “нешто труло у држави Данској”, или, Филолошкој, гдје су међуљудски односи током незавршеног и несавршеног мандата Јововићеве, већ неколике године били до краја поремећени. Све захваљујући њеној бизарној диктатури и грубој небризи за туђе невоље, јер, не само да се није снашла на функцији, на коју је дошла на неакадемски начин, него је и отишла прије истека, разрјешењем, након изазивања отпора већине професора Факултета, као и незадовољства у врху УЦГ.
Можда је за рубрику “Вјеровали или не”, али помало пакосном аутору овог осврта није пријатан ничији неуспјех, па ни фијаско доскорашње деканице. Али мудра одлука ректора УЦГ и Управног одбора представља и потврду свих мојих досадашњих апела да Јововићева напросто није личност с капацитетом да води једну озбиљну високошколску установу као што је Филолошки факултет.
Из постојећих информација о њеном поступању посебно се издвојио бескрупулозни немар према колегама, докторима наука, које је жељела експресно најурити с Факултета. Политика чврсте руке била је ближа њеном личном хабитусу, па је елиминисање оних с докторским титулама, и довођење недовољно стручних младих кадрова, чак и мимо упозорења из врха УЦГ (!), било њена “финија” опција.
Мора се признати да импонује тактичан став Управног одбора УЦГ у одлуци о разрјешењу и стога што је само указано о које све тачке Статута УЦГ се Јововићева огријешила, без детаљисања. А тако је и најбоље, јер, да су цитиране, не би било ником пријатно, па ни академској јавности, а и не треба се радовати ничијем неуспјеху кроз детаље.
Притом није услиједила ни оштра реакција Јововићеве, на примјер, онако како је спроводила лаки терор по Филолошком факултету, због чега су је у деканату напуштали и најближи кадрови, а секретарице дословце бјежале на боловања да не би доживјеле већи нервни слом од доживљеног. Све у свему, њен пријевремени одлазак са функције декана био је изнуђено рјешење, пријека потреба, први корак ка оздрављењу поремећених међуљудских односа током тог чудног мандата.
А, с обзиром на чињеницу да ће, наравно, и даље предавати на истом, Факултету, имајући у виду да нико није савршен, а посебно не злобни аутор ових редова, предлажем да Јововићева размисли, па се на првој сљедећој сједници Вијећа јавно извини за невјешто и ригидно управљање. То би међу колегама можда продуковало и одређене симпатије, наравно, ако она има капацитета за један такав људски чин у духу штива Марка Миљанова. Мене што се тиче, желим јој сваки успјех и добро здравље, мада ни мени током њене женске, илити, мушке, диктатуре, није било весело.
Најбитније у свему је да Филолошки факултет опет креће добрим путевима, а избор проф. др Игора Лакића за в.д. декана први је наговјештај за тако нешто.
На крају, у жељи да одбраним проф. др Јововић од ње саме, разлоге за њену политику гвоздене руке можда можемо изнаћи и у томе што предаје Руску књижевност XX вијека, илити, совјетску, па је можда нехотично попримила пелцере стаљинизма иза гвоздене завјесе. А, пошто је познато да жене стаљинисткиње губе на свом дамском имиџу, можда би ваљало да се убудуће више фокусира на епоху руског сентиментализма и романтизма, што више и доликује једној њежној, саосјећајној женској психи.
Проф. др Драган Копривица
Извор: ИН4С
