У своје вријеме се без комплекса равноправно носио на терену са Ван Бастеном, Гулитом и Марадоном. То што долази из малог народа и из средине са усађеним осјећајем инфериорности – није га ометало да преко пута себе види само – себи равне људе и да увјек буде спреман на надигравање. Зато је био спортиста раван Новаку Ђоковићу, гладан побједа и нових достигнућа. Један од најбољих српских фудбалера – икада! Пети на Мундијалу, финалиста Купа шампиона – а о домаћим титулама, да не набрајамо…
”Какав бре евентуални пласман”? Ово је лозинка новог српског спортског успјеха кога је конструисао Драган Стојковић Пикси, и кога је, синоћ у Лисабону, успјешно пустио у погон. Имала је Србија све ове играче на терену у протекле 4 године… од Мундијала 2018 у Русији, преко квалификација за ЕУРО 2020 … али нешто је недостајало. То што је недостајало сигурно није било фудбалско знање једног Љубише Тумбаковића, али јесте ”лудост” генија или јунака, како год хоћете – једног Пиксија.
У Лисабону – сви су видјели – није одлучио један гол Митрогола. Није пресудио потез нити грешка… На ”Ла Лужу” је Србија притисла и надиграла Португал, једну од најбољих екипа свијета, и то у утакмици која је подједнако значила обијема екипама! 90 лисабонских минута били су убједљивији од стране Србије, него оних 90 у Београду. Зато се може рећи да је оба гола у мрежи Руја Патрисија дао не Тадић, нити Митровић… него Драган Стојковић Пикси. Мајстор могућег и водич ка немогућем. Доктор храбрости. Редовни професор одважности. Онај за кога нема препрека.
Довео нас је до тога да вјерујемо, и да послије толико времена будуће Свјетско првенство у фудбалу ишчекујемо као да је оно у кошарци, одбојци или ватерполу. Оно знате, кад осјећате – да вам нико не може ништа. Па кад не могу Португалци, са Роналдом и Бернардом, у сред Лисабона, – ко то, онда, може?