Фудбалери репрезентације Србије се радују и грле, окренути према делу лисабонског стадиона Да Луш на којем су смештени гостујући навијачи.
„’Ајдеее“, виче у камеру Андрија Живковић, исијавајући срећу.
Има и зашто да се радује – победом над великим Португалом обезбеђен је пласман на Светско првенство у Катару.
Са њима се радује и Катсухито Киноши из Јапана, кондициони тренер у стручном штабу селектора Драгана Стојковића Пиксија, у овом случају човек који држи камеру.
„’Ајмо, Киноши, мајсторе“, каже му потом Страхиња Павловић, чује се на снимку.
„Еј, Кино“, додаје прво Саша Лукић, па Урош Спајић.
Киношијево лице на том снимку такође исијава срећу.
„Сви су веровали да можемо да се квалификујемо, не само стручни штаб и играчи, већ и кувари, економи, сви у нашем окружењу“, каже Катсухито Киноши за ББЦ на српском.
„За нас то није чудо, већ резултат напорног рада“, додаје.
Киноши је снимак славља после победе објавио на Инстаграму, а у опису видеа је написао: „Само слога Србина спасава„.
Познату крилатицу – на српском, уз мало муке – поновио и током интервјуа.
„Знали смо да је то оно што морамо да урадимо, да се ујединимо, никада не одустанемо, играмо леп фудбал и донесемо резулат – то се и догодило“, наводи.
О учењу српског, ћирилици, српској кухињи, животу у Јапану, односу са Стојковићем, Београду и многим другим стварима Киноши је причао у великом интервјуу за ББЦ на српском.
Као и о пакленом (и неуспелом) плану људи из Пиксијевог стручног штаба да га угоје.
„Волим српску храну и када једемо, а ја не могу више, они ми кажу: ‘Ајде, Кино, мораш да поједеш то, то је пљескавица'“, цитира Киноши њихове убеђивачке методе.
„’Не, не, не могу више’, одговорим“, додаје уз осмех и одмахивање рукама.
„’Мораш, ајде, ајде’, кажу ми“.
Киноши(ћ)
Филмска победа над Португалом, голом Митровића у 90. минуту, изазвала је еуфорију.
Репрезентативци су тако, после многих недаћа и мука, коначно постали хероји нације.
А међу њима и Киноши, који са Стојковићем сарађује више од десет година.
Како људи реагују, да ли му прилазе на улици?
„Епидемија корона вируса то отежава, већину времена проводим у Старој Пазови (где је спортски центар Фудбалског савеза Србије), тако да немам много контакта са људима“, каже.
Међутим, како наводи, ипак се деси да га примете – као недавно када је ишао на ручак.
„Гледају, гледају и онда кажу: ‘Аааа, Кино’, па приђу, честитају ми, пожеле добродошлицу у Србију и слично – то ме чини срећним“, наводи.
„Пишу ми и на Инстаграму, више од Јапанаца“, додаје.
Драго му је, каже, да је репрезентација „учинила српски народ срећним“.
„Кажу ми да променим презиме у Киношић“, каже уз осмех.
„То ми је веома лепо, сви су пријатељски настројени према мени“.
Коса му је црна, прича полако и разговетно, одајући утисак сталоженог човека.
Људи на овим просторима су често дијаметрално супротни – увек бучни и интензивни.
„У Јапану је другачије, све је мирно, али ваша врста менталитета је прикладнија за фудбал“, сматра Киноши.
Како то?
Тако што фудбал никада није равна линија, објашњава.
„Све буде тихо, тихо и онда БАМ“, викнуо је Киноши одједном.
„Па онда опет све тихо, пас, пас, пас и онда БАМБАМБАМБАМ“, виче и показује рукама.
„То је фудбал, ваш ум је подешен на то“.
У Београду, навео је раније, воли Калемегдан, Саву и Дунав, као и графите на улицама, а од традиционалне хране највише му прија ајвар.
Палачинке у тренинг центру у Пазови су одличне, истиче овај пут.
Међутим, Киноши пре свега воли здраву исхрану и здрав живот.
„Мој посао је да будем у форми, тако да сваког дана устајем рано и тренирам – како да са вишком килограма некоме будем тренер“, пита.
„Тешко ми је понекад да одолим свим изазовима, али се борим“.
Труди се да спортски живот пренесе и на играче.
„Некима сам рекао: ‘Бићете старији, остарићете, знате то, зар не?’.
„’Да, сада имате 25 година и имате новца, али остарићете – ако желите да будете тренер као ја, морате да тренирате и учите’.
„Кажу сви да им се свиђа мој стил и знају да је то све добро за њих“, истиче.
Иначе, Киноши не пије алкохол, али је раније изјавио да ће у случају пласмана у Катар попити ракију.
Да ли се то заиста десило?
„Мало сам пробао у хотелу – једну чашицу, само једну“, каже уз осмех.
Киношијева прича
Рођен је 6. октобра 1964. године и одрастао у Токију, насељу Нерима.
Детињство памти као лепо, иако су му се родитељи брзо развели, па је одрастао без оца.
„Мајка је инсистирала на томе да играм фудбал, иако су сви у Јапану тада само играли бејзбол – професионални фудбал није постојао уопште“, присећа се.
Почео је да тренира са шест година и за себе каже да је био добар фудбалер.
Прво је играо за тим Нериме, па онда за тим Токија.
„Већ тада сам знао да желим да постанем фудбалер“, наводи.
„Фудбал је обликовао је читав мој живот и научио ме много тога, нарочито како да преживим у овом свету“, додаје.
Данас има супругу, троје деце и два пса – сви су у Јапану и каже да му много недостају.
Они су, каже, његов икигаи.
У јапанској култури икигаи је појам за нешто за шта се будиш сваког дана, нешто за шта живиш.
„То је наравно моја породица“, каже кратко.
„Али живим и за враћање дуга фудбалу – желим да људи знају колико је фудбал леп и колико можете да будете срећни када га играте“, додаје.
Да би то постигао, сматра, мора да има резултате и да се бави фудбалом на врхунском нивоу.
„Те ствари, на крају, чине моју породицу срећном – то је највећи циљ, то је мој икигаи„, каже.
Поред играња фудбала, Киноши је дуго радио и на сопственом образовању.
Дипломирао је на Нипон универзитету спортских наука у Токију, а фудбал је играо 25 година.
После качења копачки о клин био радио је неколико послова, али увек у фудбалу – био је први тренер, кондициони тренер, а који пут и директор.
Говори енглески и португалски, а током 2014. и 2015. је на Аичи универзитету у Јапану предавао спортску стратегију на катедри за савремени менаџмент.
Киношијева тренерска каријера почела је 1995. године, када је постао кондициони тренер у Шонан Белмаре клубу, а касније је радио и у Серезо Осаки и Урава ред дајмондс.
То су биле формативне године јапанског фудбала, јер је Џеј лига – прва професионална лига Јапана у фудбалу – основана 1992. године.
Две године касније догодио се још један значајан тренутак за јапански фудбал.
На далеки исток, у редове Нагоје, стигао је један од најбољих фудбалера света у том тренутку – Драган Стојковић Пикси.
Киношијева и Пиксијева прича
Киноши каже да је са Пиксијем имао два прва сусрета.
Први кад су били ривали.
„Сви су знали да је он одличан играч и питао сам се како га зауставити – знао сам да му је само тренутак довољан да реши меч“, наводи Киноши.
„’Не дајте му да игра’, рекао сам играчима, иако сам знао да је то веома тешко урадити“.
„Али када сам га видео како игра рекао сам себи ‘ово је Пикси, нико не може да га заустави’.
„То је то, ово је фудбал, он је фудбал„, помислио сам.
Стојковић је у Нагоји остао све до 2001. године, када је завршио каријеру, зацементиравши себи позицију једне је од највећих фудбалских легенди тог дела света.
Потом је био председник Фудбалског савеза Србије, наследивши чувеног Миљана Миљанића, а потом и председник Црвене звезде.
У Јапан се вратио 2008, да постане тренер његове Нагоје.
Тада се догодио други први сусрет њега и Киношија.
„Звали су ме из Нагоје и питали ме да ли желим да будем помоћни тренер Драгана Стојковића“, каже Киноши, изговарајући Стојковићево име са дозом поштовања.
Молим? Стварно?
„’Био си тренер, имаш знање из физичке спреме, он тражи кондиционог тренера који прича енглески’, рекли су ми“.
И тако је почела њихова сарадња.
„Одмах сам помислио да морам да будем много озбиљнији и бољи него раније, јер ипак је то Пикси“, каже Киноши.
„Сигурно ће му захтеви као бити високи, помислио сам, што значи да морам много да знам о фудбалу и да увек дајем 100 одсто себе“, додаје.
Тако је изгледа и било, па Стојковић и Киноши сарађују више од 10 година.
После Јапана, заједно су радили и у кинеском Гвангжуу, а сада и у репрезентацији Србије.
Шта је за то време он научио од Стојковића, а шта Стојковић од њега?
„Не знам шта је он научио од мене, мислим да није ништа“, одговара јапански стручњак уз осмех.
„Али разуме ме добро, што је веома важно“, додаје.
Од Пиксија је каже научио да је важно да сви заједно верују у нешто.
„Не могу да будем као он, нико то не може, али могу да будем део његовог тима и живота“, наводи.
Како наводи, то у пракси значи да пред сваки тренинг Стојковићу припреми све што треба.
„И даље осећам благу нервозу и тензију пред сваки тренинг, али тај притисак – не само од јавности, већ и од њега – чини да напредујем.
„То је нормално, зато је он тако добар тренер и зато је био тако добар фудбалер“.
Стојковић је познат и као добар играч стоног тениса.
Да ли Киноши успева да му парира?
„Не, не, веома је добар, не успевам“, одмахује Киноши одмах рукама и смеје се.
Катар
Репрезентација је под Стојковићевим вођством – и уз Киношијеву помоћ – коначно успела да обрадује нацију.
„То нам је био циљ“, каже Киноши уз осмех.
Како су то успели?
У јавности се највише прича колико је Стојковић успео да мотивише играче и напуни их самопоуздањем да играју нападачки фудбал, без пардона према било коме.
Репрезентација Србије после дуго времена увек иде на победу.
„Његову филозофију сви разумеју, његова филозофија је наша филозофија“, каже Киноши.
„Никада нема одустајања, нема повлачења“, додаје.
Иако је он кондициони тренер, задужен за физичку спрему репрезентативаца, Киноши подједнако ради на њиховим главама и психолошкој припреми за мечеве.
„Учинак играча не зависи само од његове физичке снаге, већ и од ума“, каже кратко.
„Зато морамо да приступимо њиховим умовима, да буду позитивни и да имају самопоуздање“, додаје.
Поред тога, истиче, он као кондициони тренер у репрезентацији нема много времена за рад на физичкој спреми – играчи заједно одраде тек неколико тренинга пред утакмицу.
„Неки кондициони тренери све заснивају на теретани, трчању, подизању пулса…
„Мој стил није такав – био сам фудбалски тренер пре него што сам постао кондициони, човек сам из фудбала, знам шта је потребно фудбалерима.
„И Мистер (како зову Стојковића у репрезентацији) зна те ствари, можда баш зато жели да радим са њим“, наводи Киноши.
Иако је направљен велики успех, нема много времена за одмор.
Киноши истиче да су одмах после меча против Португала почеле припреме за даља искушења репрезентације.
Каква су очекивања за Светско првенство?
„Мета је, наравно, највиша могућа, али пре Мундијала морамо да наставимо да будемо добри, како бисмо у доброј форми отишли тамо“, каже Киноши.
„Концентрација је на припремама – морамо да будемо озбиљни, нема опуштања“, додаје.
„Тај приступ нам је донео пласман у Катар“.
Пред излазак на мегдан против Португала
Киноши доста пази на психолошку припремљеност играча, а описао је један од начина који је вероватно искоришћен за савладавање страха пред меч са Португалом.
„Чекали смо да кренемо на загревање на лисабонском стадиону и 60.000 људи је већ било тамо.
„И док смо чекали, рекао сам неким играчима: ‘Сад ће да нам звижде… Идемо да нам звижде, идемо, идемо, хајде да их изазовемо да нам звижде’.
„Ишли смо полако, полако, полако, полако и онда смо излетели на терен.
„И 60.000 људи је почели да виче.
„Да, да звиждите нам, хајде, хајде“, прича Киноши узбуђено и показује рукама на себе, опонашајући ту ситуацију.
„Хајде, звиждите сада, касније ћемо вас утишати“, додао је.
Тако је и било.
Будућност
Катсухито Киноши је за педесетак година прешао дуг пут.
Од Токија до Београда, између којих има 9.000 и кусур километара.
Од фудбала у насељу Нерима, до првог Јапанца у стручном штабу неке европске репрезентације и пласмана на Светско првенство у Катару.
„То је невероватна ствар“, каже Киноши усхићено.
„Кажу ми ‘честитамо Кино, можеш са Србијом у Катар, срећник си’.
„Наравно да имам среће, али не знате колико сам радио да бих био на овом месту, јер ако нешто желите морате да се борите и дајете све од себе“, наводи.
Шта то у пракси значи?
„Будио сам се рано, правио распореде тренинга и све што треба за Пиксија, док сам био у Јапану нисам спавао ноћим да бих гледао европски фудбал, правио извештаје…
„Трошио сам новац на образовање, учио енглески, португалски, сад и српски – и то не само псовке, додаје уз осмех – то је све било веома тешко.
„Много тога сам жртвовао да бих био тренер у Европи, али када то остварите осећај је невероватан… Као да сам отишао у свемир“.
Како каже, сада ће на неко време отићи у Јапан, да би био са породицом, али ће се брзо вратити у Србију.
Пријатељске утакмице репрезентација има већ у марту, жреб за Светско првенство биће одржан 1. априла, током јуна следи Лига нација, а потом и припремни мечеви за Катар.
И онда долази Мундијал, такмичење које тако добро зна да направи (још веће) хероје.
Међутим, време ће урадити што најбоље зна – протећи – и турнир ће се завршити.
За неке славно, за неке неславно, како то обично бива.
Дан после завршетка Светског првенства Киноши ће седети у удобности свог дома или на омиљеном месту у Београду и читати новине.
Шта пише у њима, како гласи наслов?
„Када замислим те новине листови су празни, све је бело“, замишља.
„Будућност је непредвидива и увек можемо да је променимо… Хајде сада да уживамо у томе што можемо да играмо у Катару“.
Катар никако није крај, додаје јапански стручњак.
И српски фудбал и он ће имати наредне мете.
„После иде Европско првенство 2024. године, на које такође морамо да се квалификујемо, а надам се да ће бити још будућности и после.
„Да ћу бити главни тренер неког клуба, једног дана се пензионисати, вратити у Јапан и уживати у времену проведеном са породицом.
„То су ми све циљеви, али прво припреме за Катар“.
Слободан Маричић
Фото: ВВС на Српском
