U arhivskoj građi blaženopočivšeg patrijarha srpskog Varnave (Rosića) čuvaju se, između ostalog, čestitke muslimanskih verskih velikodostojnika, muslimanskih prvaka, intelektualaca i građana, a povodom njegovog izbora i ustoličenja u tron poglavara Srpske pravoslavne crkve u aprilu 1930. godine. Jedno od tih pisama pripada čuvenom Muhamedu Tajibu Okiću, utemeljivaču modernih islamskih studija u Republici Turskoj, poznatog i kao „učitelj učitelja”.
Muhamed Tajib Okić, rođen 1. decembra 1902. godine u Gračanici u Bosni i Hercegovini, preminuo 9. marta 1977. godine u Turskoj, stekao je veliki ugled i autoritet naučnim radom i profesorskim angažovanjem na prestižnim turskim teološkim institucijama: Fakultet islamskih nauka na Univerzitetu u Ankari, Viši islamski institut Seldžuk Univerziteta u Koniji, Viši islamski institut u Erzurumu i Fakultet islamskih nauka Ataturk Univerziteta u Erzurumu.
U medijskom prostranstvu Bosne i Hercegovine mogu se pronaći mnogi tekstovi u kojima se veličaju dela Muhameda Tajiba Okića, za koga se vezuje ne samo učešće u osnivanju modernih islamskih obrazovnih institucija u Turskoj nego i njegov trud na izgradnji naučnih disciplina i katedri na kojima su stasala nova pokolenja poznatih turskih muslimanskih teologa i naučnika.
S obzirom na to da je Muhamed Tajib Okić po rečima Hamze Lavića, arhivara u Gazi Husrev-begovoj biblioteci, „jedan od najistaknutijih bošnjačkih učenjaka i intelektualaca”, objavljenim u turskoj novinskoj agenciji Anadolija, onda se njegovo pismo patrijarhu srpskom može smatrati dragocenim doprinosom ne samo boljem upoznavanju ličnosti ovog poznatog teologa, istoričara, filozofa, orijentaliste, pravnika i književnika nego i boljem razumevanju istorije odnosa između pravoslavnih hrišćana i muslimana na zapadnom Balkanu.
Vaša Ekselencijo,
Neizmerno sam radostan, što je Njegovo Veličanstvo učinilo ovako srećan izbor, postavivši Vas Previšnjim Ukazom za duhovnog šefa naše sve braće Pravoslavnih.
Stoga Vas molim, Preuzvišeni Gospodine, da izvolite primiti moje najsrdačnije čestitke uz dobroželateljstvo za Vaš dug i srećan život, zdravlje i zadovoljstvo.
Neizbrisivi su oni lepi utisci, koje sam stekao u letu 1924. godine, kada sam imao sreću da Vas upoznam i s Vama poduže razgovaram u Vašemu Dvoru u Skoplju.
Ti utisci o Vašoj visokoj spremi i Vašim velikim odlikama daju mi najveće garantije, da ćete Vi sa toga visokog i odgovornog mesta nastaviti Vaš rad na širenju bratske sloge, ljubavi i verske trpeljivosti između braće Srba Pravoslavnih i Pravovernih.
Ja Vas molim, da mi prostite što sam Vam se, zaokupljen studijem, do sada retko javljao i da izvolite, Ekselencijo, steći ubeđenje o mojemu dubokome poštovanju.
15. 4. 1930. god.
Pariz,
s. r. Muhamed Tajib Okić
Dr Aleksandar Praščević
Izvor: Politika
