Noć sam proveo u tramvaju „dvojci“ vozeći se u krug. Bilo je toplo i nije kisnulo. Ispred mene je sedela žena sa najlonskom kesom preko glave, i gomilom kesa. Spavala je snom pravednika.
„Izdaje se krevet u četvorokrevetnoj sobi. Povoljno. Trnska ulica br.3“ pisalo je u oglasu.
Duvala je košava.
„Ovo je za mene“ mislio sam, noseći svoje stvari koje sam našao ispred vrata stana gde sam stanovao. Pisaću mašinu i sportsku torbu adidas. Vrata zaključana.
Izbacila me je gazdarica zbog neplaćene kirije.
Ušao sam kroz razvaljenu kapiju u dvorište kakvih više u Beogradu nema.
Na vrhu dvorišta bili su poljski nužnici sa katancima a u sredini velika lipa i ispred nje česma. Čitavo dvorište je smrdelo.
U sobi sa prljavim prozorima na dva kreveta su spavali „vukovci“, radnici koji su čekali kod spomenika Vuku da ih neko pokupi i odvede da rade.
U trećem je bio Tofil.
Platio sam gazdi, pregojenom Ciganinu, nedelju dana unapred. Legao sam u krevet, pokrio se umašćenim ćebetom i zaspao.
Kad sam se probudio Tofil se brijao pred krnjetkom ogledala.
Bila je nedelja.
„Oćeš li samnom na kupanje?“, bilo je prvo što me pitao.
Nisam se danima kupao. Naravno da hoću.
Tramvajem smo otišli na Dorćol a onda u javno kupatilo „Dunav“.
Za nekoliko dinara dobili smo kabine sa neograničenom količinom tople vode.
Tofil je uživao u kupanju i pevao „Udade se jagodo!“
Imao je pedesetak godina ali je bio jak,mišićav od teškog rada. Na sebi belu trik majicu. Ćelu je pokrivao dlakama sa potiljka.
U čistoj košulji. Prljavu i veš je prao u kabini. Mokre je nosio u kesi.
Pozvao sam ga u restoran „Drina“ na kafu. Naručio je samo običnu vodu. Štedeo je na svemu. „Trebaće mu kad se oženi.“veli.
Armirač u građevinskom preduzeću „Rad“ i treći na rang listi za stan. Kad dobije stan oženiće se. Iz svog sela. Kravu i ženu treba uzimati samo iz svog sela.
„Gradimo sad naselje Ivana Ribara. Biće tu stanova i za nas. Radnike. Obećao je direktor. Ima najlepšu devojku iz sela da dovedem.“
Svake noći dok su „vukovci“ spavali terao me je da mu pričam o ženama.
Uživao je u mojim poluistinitim erotskim pričama o studentkinjama i damama sa književnih večeri što su me odvodile u svoje budoare. Tražio je o mene da mu pričam detalje. Podsticao me da dajem mašti ma volju.
Narvno da mi nije verovao ali je voleo da me sluša.
„Eh ,student, kad se ja oženim. Samo stan da dobijem. I ja ću .“
Pričao sam dok nebi počeo da hrče. A on je nastavljao da sanja o ženi.
„Ima li devojaka u tvom selu“
„Ih kad igramo prstena. Neznaš koja je od koja rumenija. Ne ko ove svilengaće gradske“
„Koliko nisi bio na selu?“ pitam ga sumnjičavo.
„Trideset godina.“
No, stan nije dobio. Plate su bivale sve manje i ređe.
Pogučio se, prestao da hoda kroz sobu u trik majici, da pokazuje mišiće.
Tražio je od mene odgovor ali ja ga nisam imao. Približavao se rat kao velika dlakava zver.
Počela je opšte čerupanje firme. Uplašeni, do juče pošteni ljudi, besomučno razvlačili njenu imovinu. Naviknut na red i pošteno plaćen rad Tofil nije mogao da se snađe.
Uskoro je firama otišla u stečaj. Posla nije bilo.
Na buvljacima su profesori prodavali robu iz Rumunije.
Vetar je nosio novčanice koje su postale bezvredne.
Najviše se pljačka u pozadini fronta. Rat je pljačka. Ali ne tuđih zemalja. U ratu se prvo pljačka svoja zemlja. Pretorijanska garda je podizala kredite, izbacivala novac na ulice, i kupovala devize. Krediti nisu vraćani. Jela ih je inflacija.
Lutao je izgubljeno bulevarom. Na kartonskim kutijama se prodavalo sve.
Onda nije bilo druge.
Sa ono malo stvari što je imao vratio se u svoje selo kraj Svrljiga. I nešto ušteđevine. Mislio je o stadimama i čobanicama.
A tamo, ne samo da nije bilo žena nego više nije bilo ni ljudi. Za trideset godina ljudi su otišli iz planinskog sela. Šuma se pomešala sa livadama. Divlje svinje se spustile u selo. Pojavili se šakali kojih ranije nije bilo.
Tofil je popravio krov kamene kuće. Bila je jesen. Podivljalo voće nije imao ko više da bere. Sušio je izrezano voće na suncu.
U komšinskoj kačari našao je ozidan kazan „čučo“.
Od podivljalih krušaka,jabuka ,šljiva ispekao rakije koliko je mogao da postigne.
Celo selo, a on sam.
Tu u samoći bujao je njegov san o ženi koju nikad nije poznao.
Sam, potpuno sam u selu pod planiniom. Starci su poumirali ili se spustili kod dece u gradove.
„Eh, ne dade mi se da dobijem stan. A toliki su ga dobili. Kako bih se ja onda oženio!“ pričao je žutoj kuji koja se privila uz njega i učio je da pije rakiju.
Nebojša Jevrić
Izvor: IN4S
