Pisali smo nedavno na ovom istom mestu kako je 1923. tršćanski pisac Italo Zvevo objavio jedan od najvažnijih romana italijanske književnosti dvadesetog veka: „Zenova savest“. Ime Italo ovom piscu je bilo umetnički pseudonim. Njegov rodni Trst tokom najvećeg dela njegovog života nije pripadao Italiji, pa je pseudonim bio i način da sugeriše pripadnost jeziku, kulturi i književnosti čijim se delom osećao. Neko bi rekao da je veza između 1923. godine i imena Italo u italijanskoj kulturi time sasvim dovoljno „zapečaćena“. Istorija i sudbina nekad, međutim, vole da se rasipaju, pa su učinile da jedan dečak rođen daleko od Italije, ali od italijanskih roditelja, u Havani na Kubi, s jeseni 1923. dobije ime Italo. I prezime koje je nasledio od oca zvučno se dobro naslonilo na ime. Kombinacija zvuči zaista moćno: Italo Kalvino.
Ime je znak
„Šta je u imenu“, stih je iz tragedije smeštene u davnu Italiju. Nekad ime, međutim, zaista odredi nečiju sudbinu. Velikoj slavi koju će Italo Kalvino postići u anglosaksonskom svetu lavovski je kumovalo posredovanje i zalaganje Gora Vidala. A Gor Vidal se nije zainteresovao za ovog pisca zbog nekog prikaza ili preporuke; ne, jednog je jesenjeg predvečerja hodao kroz Rim razgledajući knjižarske izloge, pa mu je pažnju privuklo neobično ime na koricama jedne od izloženih knjiga.
Počeo je da se smeje pomislivši: „Pa ovaj tip se stvarno zove Italijanski Kalvinista“. Ušao je u knjižaru i kupio knjigu, a ona ga je oduševila. Ostalo je, kako se to kaže, istorija. Kalvino je u Americi postao najčuveniji italijanski pisac dvadesetog veka.
Vratimo se, međutim, u piščevo detinjstvo. Roditelji su mu bili agronomi i botaničari, pa ih je posao vodio do Latinske Amerike. Rođen na Kubi, Italo nije imao ni dve godine kad su roditelji odlučili da se vrate u Italiju i nastane se u San Remu. Budući pisac odrastaće ipak u krilu maternjeg jezika. Od malih nogu će se zainteresovati za književnost i umetnost. Roditelji to i nisu toliko ohrabrivali jer su želeli da im se deca bave naukom. Mlađi Italov brat Florijano će zaista i postati čuveni geolog.
Levičar
Sa osamnaest godina, 1941, dakle, dok već besni rat, Kalvino se upisuje na Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Torinu. Roditeljske preferencije i dalje su važne za njegove formalne izbore. Ipak, nastava ga ne privlači previše. Ispite polaže preko volje. Mašta da postane dramski pisac i mnogo čita, i to po pravilu levičarske i antifašističke autore. Dve godine kasnije, prebacuje se na Univerzitet u Firenci, ali je i dalje na poljoprivredi. Kada Nemci okupiraju taj deo Italije, Kalvino odbija da se pridruži fašističkim jedinicama tokom opšte mobilizacije. Roditelji mu zbog toga imaju ozbiljnih problema, ali podržavaju njegov izbor. Umesto toga, pristupa pokretu otpora, italijanskim partizanima.
Kad se posle rata stalno nastani u Torinu, upravo će mu njegova partizanska iskustva biti od pomoći da sklopi svoju prvu knjigu Staza do paukovih gnezda. U Jugoslaviji, tačnije u Zagrebu, njen prevod će biti objavljen 1959, dakle relativno brzo, a u vreme pre Kalvinove međunarodne slave (izdavač je „Zora“, prevoditeljka Zlata Marčić). To, po svoj prilici, nije lišeno veze sa Kalvinovim levičarstvom.
Kasnih četrdesetih i u prvoj polovini pedesetih, Kalvino će i službeno biti član Komunističke partije Italije, ali će je napustiti nakon invazije SSSR-a na Mađarsku. O razočarenju u praktičnu politiku na književno uverljiv način progovoriće u kratkom romanu Dan jednog člana izborne komisije. Prevod tog romana iz pera Jugane Stojanović objaviće 1965. beogradski „Nolit“ u famoznoj ediciji Vaska Pope „Metamorfoze“.
Ima, međutim, jedna caka u vezi tog izdanja koja ga čini posebnim: u istom tomu su, naime, dva kratka romana, drukčija međusobno po svemu osim po literarnom majstorstvu i imenu autora. Osim navedenog romanesknog teksta, tu je i Predvojeni vikont, nezaboravna i originalna istorijska alegorija, odnosno „filozofska bajka“, kako bi rekao sam autor.
Predvojeni vikont deo je trilogije „Naši preci“ u kojoj se nalaze i Nepostojeći vitez te Baron na drvetu. Naročito je potonji roman, najopširniji u trilogiji, zahvalan za interpretaciju. Priča je to u dečaku, mladom baronu, koji se iz revolta popne na drvo i nikad više s njega ne siđe. Provešće na drveću dug i uzbudljiv život, ali nikad se više neće spustiti na tlo, među ljude. Ipak, nije pustinjak, sve vreme komunicira s ljudima, dopisuje se, deo je zajednice. To može biti parabola o sudbini umetnika, ali može, naravno, biti i nešto drugo.
S „Našim precima“ i sam Kalvino kao da sluti završetak jedne stvaralačke faze. Između svoje trideset pete i četrdesete godine on dosta putuje, najpre u Sjedinjene Američke Države, gde će upoznati Martina Lutera Kinga i gde će se naročito oduševiti Njujorkom, a zatim i u Latinsku Ameriku. Tu mu je jedan od ciljeva da poseti Kubu, ostrvo na kojem se rodio.
Na ovom putovanju upoznaće Esteru Juditu Singer, u koju će se odmah zaljubiti. Venčanje će organizovati brzo, i to u Havani. Tom prilikom, Kalvino će upoznati Ernesta Če Gevaru.
Igra i fantazija
Vrativši se u Italiju kao oženjen čovek srednjih godina, Kalvino traži neku vrstu svoje nove poetike. U tom smislu mu pomaže ono što u to vreme rade francuski pisci poput Rejmona Kenoa i Žorža Pereka. Piše tada seriju Kosmikomika, duhovitih „svemirskih“ SF vinjeta.
Devedesetih godina prošlog veka i početkom ovog, u legendarnoj ediciji „Reč i misao“, u nizu od nekoliko knjiga, objavljen je praktično celi ovaj Kalvinov ciklus u prevodu na srpski.
Pišući o prevodu Kosmikomika na engleski, Salman Ruždi je zabeležio da je to „knjiga priča“ koja je „možda i u celoj istoriji književnosti najstvorenija za uživanje“. Napisao je takođe da je tu knjigu prvi put pročitao u svojim ranim dvadesetim i da joj se nakon toga trajno i često vraćao. Na neki način, Kalvino je u ovim pričama združio naučničku baštinu svojih roditelja sa vlastitim artističkim sentimentima. Zato i Ruždi kaže da je Kalvino možda jedini pisac koji je na ovaj način mogao da spoji učenjačku erudiciju, divlju fantaziju i humani humor.
Doba žetve
Već negde u svojim pedesetim godinama, Kalvino postaje evropski i globalno prepoznatljiv pisac. U to doba postaje redovni kolumnista nekih od vodećih italijanskih listova, dobiva važne književne nagrade od Austrije do Amerike, i objavljuje dve knjige koje spadaju u vrhunac njegovog celokupnog opusa: to su Nevidljivi gradovi (1972) te Ako jedne zimske noći neki putnik (1979).
Prva je knjiga fiktivnih putopisa, pomalo nalik na Marka Pola, knjiga koja će postati kultna od Japana do Argentine, omiljena vrlo često i među ljudima koji nisu zaluđenici književnosti, od slikara i arhitekata do filozofa i teoretičara. Druga je roman koji je svojevrsna „biblija postmodernizma“. Na listi jednog visokotiražnog anglosaksonskog časopisa, ovaj je roman uvršten među „100 knjiga koje bi svako trebao da pročita“.
Sve moguće cake oko kojih se „kristalizovao“ književni postmodernizam kakav postoji u mnogim nacionalnim književnostima, pa i srpskoj, Kalvino je u jednoj jedinoj knjizi i vrhunski efektno iskoristio i parodirao. Uz sve to, Ako jedne zimske noći neki putnik se čita kao aerodromski bestseler, bez trunke dosade.
Nalik na Sto godina samoće i Nepodnošljivu lakoću postojanja, naslov ovog romana postao je deo prtljaga globalne popularne kulture. Primera radi, Sting je po njemu imenovao svoj deveti studijski album (2009).
Dok je Zimski putnik, eto, nadahnuo popmuzičkog selebritija, Nevidljivi gradovi su 2013. poslužili kao svojevrstan predložak za operu Kristofera Čeronea koja se iduće godine našla u najužem izboru za Pulicerovu nagradu u kategoriji muzike.
Krater i asteroid
Kalvino je umro mlad, 1985, sa šezdeset i dve godine, od izliva krvi u mozak. Desilo se to u vreme dok se spremao da održi čuveni šestodelni ciklus predavanja po pozivu na Harvardu (tzv. „Čarls Eliot Norton“ serija predavanja). Kasnije su njegove skice za ta predavanja objavljene kao knjiga. Njegova književna reputacija nakon smrti je uglavnom dodatno rasla. Svih ovih već blizu četrdeset godina širom sveta se objavljuju nova izdanja njegovih knjiga. I u Srbiji, mada je većina toga prevedena, još uvek izlaze neke dosad manje poznate ili nepoznate stvari, poput knjige Teške ljubavi koju je nedavno objavila izdavačka kuća „Darma Buks“ u prevodu Gordane Subotić.
Postoji jedan čudesan detalj povezan s našom kulturom, a u vezi Itala Kalvina za koji, čini mi se, gotovo nigde nisam video da se pominje. Kalvino je bio predsednik žirija Venecijanskog filmskog festivala 1981. godine (od velikih imena u žiriju su bili i Piter Bogdanovič, Manoel de Oliveira, Sergej Solovjev te Krištof Zanusi).
To je upravo ona godina i ono izdanje festivala kada je nagrađen Emir Kusturica za Sjećaš li se Doli Bel. Tako se, eto, Italo Kalvino upisao u priču o svetskom usponu Emira Kusturice. Sam Kusturica se u jednom intervjuu prisećao kako je veliki pisac imao problem da pravilno izgovori njegovo prezime na svečanoj ceremoniji uručenja nagrade, ali da je uz pomoć nepoznatog inscipijenta ipak uspeo. U Moskvi je po Kalvinovom imenu nazvana jedna škola, u Americi književna nagrada, no možda najlepši trag njegovog imena u svemiru: baš po meri autora Kosmikomika, jedan krater na Merkuru i jedan asteroid nazvani su po njemu. Sin dvoje agronoma upisao se posthumno u istoriju astronomije – ispade to kao neka mikro (da ne kažem tviter) kosmikomika, haiku SF skica, taman u stilu Itala Kalvina.
Muharem Bazdulj
Izvor: RTS OKO
