Čekajući još jednu zelenu vladuJoš od kopernikanskog 30- avgustovskog obrta na crnogorskoj političkoj sceni i onomadašnjeg zelenog stuba, jednog od nosećih na kojima je trebalo trebalo da počiva Krivokapićeva Vlada, prva ekološka zemlja svijeta čeka ljude i institucije spremne da se istinski posvete održivom razvoju i konačno shvate da je to jedini mogući koncept u postojećem geopolitičkom kontekstu
Tog 4. decembra 2020. godine Crna Gora je konačno dobila ministarstvo koje u sebi sadrži riječ “ekologija”. Bila je to najava drugačijeg odnosa prema ovoj napaćenoj i izmučenoj prirodi kojom smo s neba nagrađeni, a uz ekologiju tu su bile i kompatibilne oblasti- prostorno planiranje i urbanizam.
Sve je bilo tu. Kontrolom dalje urbanizacije, a po planovima koje ono donosi, MEPU je mogao dramataično promijeniti kurs razvoja zemlje, spriječiti dalju devastaciju prostora, planirati urbanizaciju i ojačati zelene politike. Trebalo je da shvati i uloga i značaj institucija za koje su do tada čuli samo bolje upućeni, poput Eko fonda i Agencije za zaštitu životne sredine i da konačno zauzmu pozicije koje im pripadaju. Trebalo je krenuti u spašavanje šuma i voda, početi sa saniranjem bestidnih prizora uz obale i uz puteve, a trebalo je i staviti jasno do znanja da nam se budvanizacija desila samo u Budvi. Dobro, i u Ulcinju. Pa, i na Žabljaku. Ali, neće više, očekivali smo…
Nismo očekivali da će (wow!) ministar Ekologije, Prostornog Planiranja i Urbanizma graditi na divlje. Još manje da će, u stilu prethodnika, javno negirati zvanične državne izvještaje o statusu njegovog nelegalno izgrađenog objekta, a još i da će nas podučavati o rodbinskim vezama. Nismo očekivali da će najčešće novinari i ekološki aktivisti identifikovati i rješavati probleme, umnogome raditi poslove inspekcija i policije.
Imali smo, onda, 43. Vladu. Nestvarno je zvučao podatak da premijer i četiri ministra dolaze iz zelene političke partije. Upravljali su prostornim planiranjem, urbanizmom, pisali i sprovodili sva planska dokumenta. Imali su resor policije da sankcioniše prestupe, a i resor ekonomskog razvoja. I premijera! Činilo se ovo kao zaista novi pristup pitanju održivog razvoja. Pa, to sebi nikad nije ni približno mogla obezbijediti Danska. “A, dobro, Danska”, bio bi zaključak na ovo u nekoj podgoričkoj kafani. Elem, nije da nije bilo pomaka. Ali ih moramo nazvati samo pomacima…
Juče je objavljena prva “kako nezvanično saznajemo” verzija sastava 44. vlade. Biće šaltanja, novih institucija, čuvenog uhodavanja. Vremena makar imamo, samo lagano. Jedna od pretpostavki je da će novo ministrastvo imati naziv “ekologije i turizma”.
Da se vlada sastavlja u Danskoj, ovo bi bila sjajna kombinacija u jednom resoru. Poznajući prilike u Crnoj Gori, ova kombinacija može da bude završni udarac svim našim stidljivim pokušajima da našu očaravajuću prirodnu ljepoticu, našu vajldbjuticu spasimo od daljeg čerupanja. Konačan udarac, nokaut!
Ako zaista ova nezvanična projekcija postane i zvanična, biće interesatno gledati muke Tantalove osobe kojoj ovaj resor pripadne. Ako znamo da to što zaradimo od juna do septembra- zaradili smo i da baš od toga i skoro samo od toga zavisi funkcionisanje države, kako li će novi šef /šefica resora hendlovati između bombastičnih najava o nikad boljoj sezoni i nikad većoj gužvi i onih drugih, po prirodi tihih i skromnih, u kojima najavljuje pažljiv odnos prema prirodnim resursima i sprovođenje standarda održivog razvoja? Na koju li će stranu prevagnuti pažnja budućeg ministra ili ministarke, ako znamo da je ovo Crna Gora, već sada nije teško proreći?
Amerikanac će teško objasniti po povratku u zemlju kakva je to tačno turistička ponuda Crne Gore. Biće oduševljen jer je mogao da partija do jutra uz glasnu muziku, jer je mogao da baca smeće gdje stigne, ali i jer je vidio očaravajuće plaže, planine i rijeke. Teško da će objasniti kolegi šta može da očekuje i za šta daje novac. Malo ovo, malo ono. E, to “malo ovo, malo ono” nas je dovelo u situaciju u kojoj se sad nalazimo- bez jasnog plana razvoja, bez definisane turističke ponude, bez plana kako sprovesti deklarativno opredjeljenje održivog razvoja.
Najjasnije se to vidi u prostornom planu, dokumentu u rangu Ustava, svetoj knjizi naše budućnosti. Upravo se radi, biće završen do kraja godine i vjerovatno će, još jednom zapaliti Crnu Goru čim se objavi njegova prva zvanična verzija. Ako je suditi po dosadašnjem tekstu na skoro 300 strana, nastavljamo sa “malo ovo, malo ono” razvojem. Neće biti progresivan, a neće biti ni restriktivan. Kompromisi, kompromisi…
Kostarika, recimo, nije pravila kompromise. Postoji anegdota da je prilikom predstavljanja koncepta ekološke države Crne Gore na prvom Samitu Ujedinjenih nacija o planeti Zemlji u Rio de Žaneiru 1992. godine, svijet bio oduševljen ovim progresivnim konceptom. Interesovali su se i Skandinavci i Švajcarci, ali je samo jedan delegat iz jedne male američke države zamolio našeg šefa delegacije Mihaila Burića da mu iskopira tekst. Slučajno ili ne, Kostarika je već nakon nekoliko godina promijenila kurs razvoja za 180 stepeni. Do tada je od tri miliona turista zarađivala milijardu dolara. Sada od 500 hiljada turista zarađuje pet milijardi. Ako ovog ljeta želite da odete u Kostariku, garantovano nećete čuti zvuk motora, ni sa vode, ni sa kopna. Vjerotavno nećete ni spavati u betonskom hotelu sa česmom sa senzorima. Nećete se boriti za mjesto na plaži. Ali ćete sigurno sve to platiti papreno. Svijet ima ekološku državu, a to nije jedina na planeti kojoj to Ustav nalaže.
Ako zanemarimo naše dječije bolesti, poput Belvederea, Temeljnog ugovora, hapšenja funkcionera i kriminalaca, prisjetimo se šta je izazvalo najviše pažnje javnosti u proteklih nekoliko godina.
Prvo, Sinjajevina. NATO bi da nas zarobi i baš želi da krene od Sinjajevine. Pa će opet da ispaljuju nekakve rakete i uranijume da nas truju. Neka što će da nas truju, nego će i da nas okupiraju. E, neće, vala. Oni koji su se vodili ovakvim argumentima protiv izgradnje vojnog poligona na našoj najvećoj planini, obično nisu išli na lice mjesta da planinu odbrane. Branili su je neki drugi. Od bombi i uranijuma?! Ne! Branili su je od prisustva ljudi i bilo kakve industrije. Branili su svaku travku, svako drvo i svakog pojedinačnog predstavnika flore i faune. Branili su, dakle, ekologiju. I baš je ona, ekologija, bila ključni argument, crvena linija koja se brani životom. Dakle, nije Sinjajevina vojno, bezbjednosno ili neko drugo pitanje već isključivo- ekološko!
Onda, Komarnica. Energetska bezbjednost u jeku krize energenata, rata u Ukrajini, naša zlatna koka koja će nas spasiti prosjačenja i restrikcije električne energije. Lijepo dogovoreno uz malo muke kroz “Bitke za Nikšić” i deset izbora u Šavniku, ali sve je bilo tu i sve je bilo spremno. Na čelu opština i institucija ljudi spremni da nas ubijede da se Komarnica graditi mora. Opet stupaju na scenu čuvari njenog biodiverziteta, opominju kna to kako će butalan odgovor prirode biti ako napunimo vodom jedan od pet preostalih evropskih divljih kanjona. Dakle, opet, priča o ekologiji, ne o energetici ili ekonomiji. Prvorazredna ekološka priča!
Zatim Pljevlja i pravedna tranzicija u ovog gradu, u kojem 1300 ljudi izdržava porodice svakodnevno radeći sa prljavim izvorima energije koji se za najkasnije deceniju i po moraju pogasiti. Možda i najveći izazov koji stoji pred Crnom Gorom, kako naći drugi posao za tih 1300 ljudi i (još teži zadatak) kako nadomjestiti 40 odsto energije koju sada dobijamo iz Termoelektrane. Pitanje koje nameće logika i ovdje je sljedeće- zašto mi to gasimo TE Pljevlja? Pa, zbog vazduha i vode, kontaminacije životne sredine i klimatskih promjena, obaveze smanjenja emisije CO2. Dakle, zbog ekologije, a ne zbog socijale ili energetike.
Da pomenemo još i korito Morače. Godinama Redakcija za ekologiju RTCG, kao i brojni drugi mediji i ekološki aktivisti ukazuju na to da se brutalnim čerupanjem kanjona ugrožava ne samo tamošnji ekosistem, već i vodoizvorište Bolje sestre. Piše se, snima, ukazuje na problem… Tek kad je novinar Vuk Vujisić stao ispred bagera, institucije su počele da posjećuju ovaj prostor koji je izgledao kao bojno polje puno ukopanih rovova. Ne bi se ni tada, vjerovatno, desilo nešto značajno dugoročno da nije neko premijeru šapnuo da je vodoizvorište na minimumu. Ako presuši, neće biti vode na primorju. A, ako ne bude vode na primorju, neće biti ni milijarde od turizma. Dalji razvoj događaja je poznat. Ostalo je nepoznat stvarni razlog donošenja moratorijuma na dalju eksploataciju šljunka na Morači i sudskih procesuiranja. Nije to kriminal, ni korupcija kako nam predstavljaju. Razlog je, opet, životna sredina, pijaća voda, ekosistem Morače…dakle- Ekologija!
Ovo su samo četiri primjera, bilo ih je desetine. Posljednji slučaj možda ponajbolje opisuje taj odnos turizma i ekologije. Važni su motivi koji nas vode da neko područje zaštitimo nesavjesnih pritisaka. Je li naša svjesnost o njihovom značaju, shvatanje da baš ti resursi znače život i garantuju sigurnu budućnost ili je to obično sabiranje i oduzimanje po principu biranja manjeg zla i gašenje nekih požara radi kupovanja socijalne i političke stabilnosti ili je kratko jasno- profitabilno.
Kako se god zvalo ministarstvo trebaju nam ljudi i institucije. Treba nam više Milana Gazdića i Tamara Brajović, koje funkcije i fotelje čine jačim i hrabrijim, ali tu snagu koriste u borbi za poštovanje zakona, a hrabrost u borbi protiv pritisaka. Trebaju nam inspekcije koje same obilaze lokacije, službe zaštite sa jačim motorima i drugom opremom od onih koje imaju krivolovci, institucije koje reaguju brzo i koje se brutalno obračunavaju sa prestupnicima raznih boja i oblika. Treba nam rigidan sistem sankcionisanja, jer kod nas, očigledno je molba i apel ne prolazi. Treba nam ekologija podignuta na vrh piramide prioriteta, kao lupa kroz koju morate pogledati pri svakoj strateškoj odluci.
Treba nam i ministarstvo koje će braniti životnu sredinu, šta god vlada odluči. Nesporazumi u slučaju Komarnice i oprečne stavove u Ministarstvu kapitalnih investicija i Ministarstvu ekologije čitani su kao nejasna i nedefinisana politika strateškog razvoja 43. Vlade. Ipak, mogli su biti čitani i kao demokratski princip argumentovanog sagledavanja problema iz više uglova.
Pa, neka pobijede argumenti. Još da ih hijerarhijski gradiramo. Najuzvišeniji mora biti: najstrožije poštovanje principa održivog razvoja, čuvanje svakog pednja prirode u zemlji i nikakvo pravljenje kompromisa na temu pritisaka. Makar to značilo i novac i neki drugi razvoj.
Danijel Garić
Izvor: RTCG
