Чекајући још једну зелену владуЈош од коперниканског 30- августовског обрта на црногорској политичкој сцени и ономадашњег зеленог стуба, једног од носећих на којима је требало требало да почива Кривокапићева Влада, прва еколошка земља свијета чека људе и институције спремне да се истински посвете одрживом развоју и коначно схвате да је то једини могући концепт у постојећем геополитичком контексту
Тог 4. децембра 2020. године Црна Гора је коначно добила министарство које у себи садржи ријеч “екологија”. Била је то најава другачијег односа према овој напаћеној и измученој природи којом смо с неба награђени, а уз екологију ту су биле и компатибилне области- просторно планирање и урбанизам.
Све је било ту. Контролом даље урбанизације, а по плановима које оно доноси, МЕПУ је могао драматаично промијенити курс развоја земље, спријечити даљу девастацију простора, планирати урбанизацију и ојачати зелене политике. Требало је да схвати и улога и значај институција за које су до тада чули само боље упућени, попут Еко фонда и Агенције за заштиту животне средине и да коначно заузму позиције које им припадају. Требало је кренути у спашавање шума и вода, почети са санирањем бестидних призора уз обале и уз путеве, а требало је и ставити јасно до знања да нам се будванизација десила само у Будви. Добро, и у Улцињу. Па, и на Жабљаку. Али, неће више, очекивали смо…
Нисмо очекивали да ће (wоw!) министар Екологије, Просторног Планирања и Урбанизма градити на дивље. Још мање да ће, у стилу претходника, јавно негирати званичне државне извјештаје о статусу његовог нелегално изграђеног објекта, а још и да ће нас подучавати о родбинским везама. Нисмо очекивали да ће најчешће новинари и еколошки активисти идентификовати и рјешавати проблеме, умногоме радити послове инспекција и полиције.
Имали смо, онда, 43. Владу. Нестварно је звучао податак да премијер и четири министра долазе из зелене политичке партије. Управљали су просторним планирањем, урбанизмом, писали и спроводили сва планска документа. Имали су ресор полиције да санкционише преступе, а и ресор економског развоја. И премијера! Чинило се ово као заиста нови приступ питању одрживог развоја. Па, то себи никад није ни приближно могла обезбиједити Данска. “А, добро, Данска”, био би закључак на ово у некој подгоричкој кафани. Елем, није да није било помака. Али их морамо назвати само помацима…
Јуче је објављена прва “како незванично сазнајемо” верзија састава 44. владе. Биће шалтања, нових институција, чувеног уходавања. Времена макар имамо, само лагано. Једна од претпоставки је да ће ново министраство имати назив “екологије и туризма”.
Да се влада саставља у Данској, ово би била сјајна комбинација у једном ресору. Познајући прилике у Црној Гори, ова комбинација може да буде завршни ударац свим нашим стидљивим покушајима да нашу очаравајућу природну љепотицу, нашу вајлдбјутицу спасимо од даљег черупања. Коначан ударац, нокаут!
Ако заиста ова незванична пројекција постане и званична, биће интересатно гледати муке Танталове особе којој овај ресор припадне. Ако знамо да то што зарадимо од јуна до септембра- зарадили смо и да баш од тога и скоро само од тога зависи функционисање државе, како ли ће нови шеф /шефица ресора хендловати између бомбастичних најава о никад бољој сезони и никад већој гужви и оних других, по природи тихих и скромних, у којима најављује пажљив однос према природним ресурсима и спровођење стандарда одрживог развоја? На коју ли ће страну превагнути пажња будућег министра или министарке, ако знамо да је ово Црна Гора, већ сада није тешко прорећи?
Американац ће тешко објаснити по повратку у земљу каква је то тачно туристичка понуда Црне Горе. Биће одушевљен јер је могао да партија до јутра уз гласну музику, јер је могао да баца смеће гдје стигне, али и јер је видио очаравајуће плаже, планине и ријеке. Тешко да ће објаснити колеги шта може да очекује и за шта даје новац. Мало ово, мало оно. Е, то “мало ово, мало оно” нас је довело у ситуацију у којој се сад налазимо- без јасног плана развоја, без дефинисане туристичке понуде, без плана како спровести декларативно опредјељење одрживог развоја.
Најјасније се то види у просторном плану, документу у рангу Устава, светој књизи наше будућности. Управо се ради, биће завршен до краја године и вјероватно ће, још једном запалити Црну Гору чим се објави његова прва званична верзија. Ако је судити по досадашњем тексту на скоро 300 страна, настављамо са “мало ово, мало оно” развојем. Неће бити прогресиван, а неће бити ни рестриктиван. Компромиси, компромиси…
Костарика, рецимо, није правила компромисе. Постоји анегдота да је приликом представљања концепта еколошке државе Црне Горе на првом Самиту Уједињених нација о планети Земљи у Рио де Жанеиру 1992. године, свијет био одушевљен овим прогресивним концептом. Интересовали су се и Скандинавци и Швајцарци, али је само један делегат из једне мале америчке државе замолио нашег шефа делегације Михаила Бурића да му ископира текст. Случајно или не, Костарика је већ након неколико година промијенила курс развоја за 180 степени. До тада је од три милиона туриста зарађивала милијарду долара. Сада од 500 хиљада туриста зарађује пет милијарди. Ако овог љета желите да одете у Костарику, гарантовано нећете чути звук мотора, ни са воде, ни са копна. Вјеротавно нећете ни спавати у бетонском хотелу са чесмом са сензорима. Нећете се борити за мјесто на плажи. Али ћете сигурно све то платити папрено. Свијет има еколошку државу, а то није једина на планети којој то Устав налаже.
Ако занемаримо наше дјечије болести, попут Белведереа, Темељног уговора, хапшења функционера и криминалаца, присјетимо се шта је изазвало највише пажње јавности у протеклих неколико година.
Прво, Сињајевина. НАТО би да нас зароби и баш жели да крене од Сињајевине. Па ће опет да испаљују некакве ракете и уранијуме да нас трују. Нека што ће да нас трују, него ће и да нас окупирају. Е, неће, вала. Они који су се водили оваквим аргументима против изградње војног полигона на нашој највећој планини, обично нису ишли на лице мјеста да планину одбране. Бранили су је неки други. Од бомби и уранијума?! Не! Бранили су је од присуства људи и било какве индустрије. Бранили су сваку травку, свако дрво и сваког појединачног представника флоре и фауне. Бранили су, дакле, екологију. И баш је она, екологија, била кључни аргумент, црвена линија која се брани животом. Дакле, није Сињајевина војно, безбједносно или неко друго питање већ искључиво- еколошко!
Онда, Комарница. Енергетска безбједност у јеку кризе енергената, рата у Украјини, наша златна кока која ће нас спасити просјачења и рестрикције електричне енергије. Лијепо договорено уз мало муке кроз “Битке за Никшић” и десет избора у Шавнику, али све је било ту и све је било спремно. На челу општина и институција људи спремни да нас убиједе да се Комарница градити мора. Опет ступају на сцену чувари њеног биодиверзитета, опомињу кна то како ће буталан одговор природе бити ако напунимо водом један од пет преосталих европских дивљих кањона. Дакле, опет, прича о екологији, не о енергетици или економији. Прворазредна еколошка прича!
Затим Пљевља и праведна транзиција у овог граду, у којем 1300 људи издржава породице свакодневно радећи са прљавим изворима енергије који се за најкасније деценију и по морају погасити. Можда и највећи изазов који стоји пред Црном Гором, како наћи други посао за тих 1300 људи и (још тежи задатак) како надомјестити 40 одсто енергије коју сада добијамо из Термоелектране. Питање које намеће логика и овдје је сљедеће- зашто ми то гасимо ТЕ Пљевља? Па, због ваздуха и воде, контаминације животне средине и климатских промјена, обавезе смањења емисије ЦО2. Дакле, због екологије, а не због социјале или енергетике.
Да поменемо још и корито Мораче. Годинама Редакција за екологију РТЦГ, као и бројни други медији и еколошки активисти указују на то да се бруталним черупањем кањона угрожава не само тамошњи екосистем, већ и водоизвориште Боље сестре. Пише се, снима, указује на проблем… Тек кад је новинар Вук Вујисић стао испред багера, институције су почеле да посјећују овај простор који је изгледао као бојно поље пуно укопаних ровова. Не би се ни тада, вјероватно, десило нешто значајно дугорочно да није неко премијеру шапнуо да је водоизвориште на минимуму. Ако пресуши, неће бити воде на приморју. А, ако не буде воде на приморју, неће бити ни милијарде од туризма. Даљи развој догађаја је познат. Остало је непознат стварни разлог доношења мораторијума на даљу експлоатацију шљунка на Морачи и судских процесуирања. Није то криминал, ни корупција како нам представљају. Разлог је, опет, животна средина, пијаћа вода, екосистем Мораче…дакле- Екологија!
Ово су само четири примјера, било их је десетине. Посљедњи случај можда понајбоље описује тај однос туризма и екологије. Важни су мотиви који нас воде да неко подручје заштитимо несавјесних притисака. Је ли наша свјесност о њиховом значају, схватање да баш ти ресурси значе живот и гарантују сигурну будућност или је то обично сабирање и одузимање по принципу бирања мањег зла и гашење неких пожара ради куповања социјалне и политичке стабилности или је кратко јасно- профитабилно.
Како се год звало министарство требају нам људи и институције. Треба нам више Милана Газдића и Тамара Брајовић, које функције и фотеље чине јачим и храбријим, али ту снагу користе у борби за поштовање закона, а храброст у борби против притисака. Требају нам инспекције које саме обилазе локације, службе заштите са јачим моторима и другом опремом од оних које имају криволовци, институције које реагују брзо и које се брутално обрачунавају са преступницима разних боја и облика. Треба нам ригидан систем санкционисања, јер код нас, очигледно је молба и апел не пролази. Треба нам екологија подигнута на врх пирамиде приоритета, као лупа кроз коју морате погледати при свакој стратешкој одлуци.
Треба нам и министарство које ће бранити животну средину, шта год влада одлучи. Неспоразуми у случају Комарнице и опречне ставове у Министарству капиталних инвестиција и Министарству екологије читани су као нејасна и недефинисана политика стратешког развоја 43. Владе. Ипак, могли су бити читани и као демократски принцип аргументованог сагледавања проблема из више углова.
Па, нека побиједе аргументи. Још да их хијерархијски градирамо. Најузвишенији мора бити: најстрожије поштовање принципа одрживог развоја, чување сваког педња природе у земљи и никакво прављење компромиса на тему притисака. Макар то значило и новац и неки други развој.
Данијел Гарић
Извор: РТЦГ
