“ Дрво не мари о чему птичица пјева“
-Ник Кејв
„Иако сам у великој мјери кориговао своја увјерења, морам да ти признам да никада нисам разумио атеисте, баш као ни саму атеистичку доктрину! Ова клупа на којој сједимо је морала имати свог творца а камоли планета Земља која се прецизно окреће око Сунца и своје осе“. Док ми ово говори, потпуно несвјесно кажипрстом додирује сат на својој лијевој руци. Прилично ме је изненадило када ми је рекао да има педесет и четири године, будући да младолико изгледа. Кратке косе и глатко избријан, на себи носи фирмирану одјећу и ципеле. Док ми у заносу саопштава своје мисли, све вријеме покушава да остави утисак човјека посвећеног у велике тајне универзума, до којих обични људи, својим ограниченим умом, тешко достижу.
„Морам да ти признам да сам и сам некада био попут тебе. Готово свакодневно сам ишао у цркву на службе, постио, молио се и редовно причешћивао. У једном манастиру сам први пут и угледао своју садашњу супругу. Била је нестварно лијепа у дугој сукњи и патикама, са марамом бордо-плаве боје , испод које се назирала густа, црна коса.
Сјећам се како сам био узбуђен и помало неспретан када сам од њеног духовника, код којег сам се касније и сам почео исповиједати, затражио благослов да јој приђем и позовем је да изађемо. По благослову духовног оца, у цркви смо се вјенчали после два мјесеца забављања, док смо пред матичарем то учинили читавих годину дана касније. Међутим, већ је било прошло више од двије године од нашег вјенчања а моја супруга још увијек није остала у другом стању. Од љекара смо убрзо сазнали да заправо обадвоје имамо здравствене проблеме који отежавају да она затрудни. Духовни отац нас је увјеравао да је основни циљ брака спасење супружника, те да требамо да се , ако је икако могуће , потрудимо да добијемо дијете, али да у томе није суштина и смисао брачне заједнице.
Међутим, ми смо свакодневно читали акатисте и молитве, све у нади да ће нам Господ дати пород. Обилазили смо све манастире, молили се покрај светих моштију, разговарали са разним духовницима… На крају смо од свог духовног оца добили и благослов за вјештачку оплодњу. Након неколико покушаја, постало је јасно да нећемо постати родитељи. У прво вријеме сам наставио да идем у цркву.
Међутим, мој тадашњи црквени живот је био ствар рутине – тијелом сам био присутан на служби, док сам умом и душом био негдје друго. Убрзо сам престао да посјећујем свог духовног оца, док су одласке у цркву замијенила бесциљна лутања у сутону по будванским улицама. Много сам тада размишљао о свему, да бих и коначно схватио суштину свијета и тужну истину о човјековој егзистенцији. То бих ти сликовито могао објаснити на следећи начин : замисли густу храстову шуму и у њеној средини највеће дрво које је надалеко раширило своје прекрасне гране! На једној од грана славуј поје најљепшу пјесму. Међутим, дрво не чује и уопште не мари за његово појање!
Тако се и Творац односи према нашим молитвеним вапајима. Узалудно му је узносити и најљепше и најискреније молитве, будући да Он за њих не хаје. Као што сајџија направи часовник и остави га да ради потпуно самостално, немајући више никаквог утицаја на њега, тако је и Створитељ саздао овај свијет и истог тренутка престао да се мијеша у његов поредак . У суровом свијету ми смо препуштени сами себи и молитве, баш као и моралне норме немају никакав смисао“…
Рекох му да часовник неко повремено мора да навије или , пак, да му промијени батерије. Самим тим му је немогуће да потпуно самостално ради, без икаквог човјековог утицаја. Тако је и са творевином! Оно што је створено и пропадљиво једино може егзистирати у некој врсти заједнице са нествореним и непропадљивим Творцем. По Божијем домостроју спасења, човјек је требао да слободно у име творевине прихвати заједницу са Богом. Међутим, прародитељским гријехом, човјек се одаљио од свог Творца.
Удаљен од Бога, свијет је постао простор неправде, који у злу лежи(1.Јн.5,19). Међутим, Бог није одустао од човјека и творевине, већ је и “ Сина свог Јединородног дао, да сваки који у њега вјерује не погине, него да има живот вјечни“(Јн.3,16).
Рекао сам му и да разумијем агонију и патњу кроз које су он и супруга прошли од момента када су сазнали да дефинитивно неће имати дјеце. Узроке и смисао патње и бола у овом свијету нисмо у стању да у потпуности појмимо својим ограниченим умом. На нека питања, одговоре ћемо добити тек у Царству Небеском. Међутим, оно што сасвим сигурно знамо је да патња понекад прочисти човјеково срце , учинивши га тако пријемчивијим за Божију ријеч. Намјесто тога, он је дозволио да патња у потпуности заледи његово срце.
Преставши да одлази на богослужења, дозволио је да се његовим умом зацари сумња и погрешна љубопитљивост, док је из свог срца готово изагнао осјећаје везане за Бога и ближње. То своје стање неувјерљиво пројектује на Бога, којег представља као недоступног за наше молитве и осјећања.
Међутим, Господ никада од нас не одустаје, стрпљиво чекајући на наше покајање. Такође сам му рекао да је баш период Великог поста, у који полако улазимо, право вријеме да размисли о себи и свом животу. Покајање и повратак на духовни пут не треба да одлаже, будући да часовник овоземаљског живота непримјетно, но, ипак, брзо откуцава…
Ђакон Павле Љешковић
Извор: ИН4С
