Још нема ни 30 година, а има каријеру вриједну огромног поштовања. Новљанка Милена Црногорчевић крајем априла одбранила је докторат из астрофизике на престижном америчком Универзитету Мериленд, при НАСА-и, у Годард центру, а већ од 1. августа почиње постдокторске студије на Универзитету у Стокхолму , гдје ће радити са једном од најзначајнијих истраживачких група у свијету. Професори који су њој били ментори у НАСА – и на шестогодишњим докторским студијама су из групе највећих свјетских умова у астрофизици. Неки су овјенчани Нобеловом наградом, а сада ће она бити ментор некима од најбољих полазника докторских студија Универзитета у Стокхолму.
Рад на пројектима вриједним стотине милона долара, у окружењу генијалних научника, уз сјајне резулатате које је постигла, само су дио свестране Миленине личности, која стиже и да планинари, путује, тренира пливање и осваја медаље, прати културна дешавања. Тренутно „пуни батерије“ у родним Ђеновићима, са породицом и пријатељима. У опуштеном разговору за Портал РТЦГ открива импресивну биографију на коју сви можемо бити поносни.
Можете ли нашим читаоцима појаснити мало ближе чиме се тачно бавите ?
Ја сам астрофизичарка која се свакодневно бави рјешавањем неких задатака и проблема из физике, користећи телескопе и обсервације како бих објаснила неке физичке системе које видимо у космосу. Специфично се бавим експлозијама звијезда и проучавањем посебног типа материје коју ми не видимо на земљи и која се зове тамна материја. Све што ми видимо око нас и што учимо у школи о материји је отприлике 4 % оног што чини космос. Све остало не знамо шта је. Око 23 % је тамна материја, а остатак је тамна енергија. О тамној енергији не знамо много, о тамној материји знамо мало више, јер видимо неке посљедице на примјер ротирања звијезда, видимо како се галаксије понашају и тако даље. Дакле, ја се бавим проучавањем карактеристика те тамне материје – ето то је најједноставнији одговор. То је област на којој сам докторирала. Не објашњавам то често на нашем језику па имам малу трему, јер осјетим да ми фали наших ријечи за неке техничке термине. Зато се трудим да што једноставније одговорим.
Када чујемо да је неко истраживач у НАСА-и то обично значи да је у самом врху свјетске науке, јер та институција окупља највеће свјетске умове. Испричајте нам какав је био ваш пут до НАСА-е . Ви сте тамо провели последњих шест година и колико смо могли докучити једина сте представница Црне Горе која је икада докторирала у тој значајној научно истраживачкој институцији.
Прилично је дуг био пут до НАСА-е, доста труда и рада, доста одрицања. Ја одувијек волим математику и рјешавање тешких задатака. Оне који су ми лагани погледам и одмах су ми досадни. Оне које не знам, волим да рјешавам колико год треба, покушавам на разне начине да дођем до рјешења. У основној и средњој школи сам била добра из метематике, исла сам на такмичења, постигла сам неке успјехе, али преломни тренутак је био мој одлазак на Петњичке семинаре. То је било у првом и другом разреду средње школе и ја сам била одушевљена, ту сам спознала и неке начине истраживања. Кад дођете у додир са задацима које ни највећи умови свијета нијесу ријешили, то је велики изазов и много је занимљиво.
Касније сам на факултету у Америци имала доста среће јер сам имала изузетне професоре, јако посвећене, тако да сам још на основним студијама почела да радим на правим научним истраживањима, била сам асистент на катедри, просто имала сам добро окружење. Научници од којих сам учила били су спремни да пренесу знање на млађе нараштаје. Тако да је мој пут до НАСА-е био подржан од људи који су препознали и мој рад и моје потенцијале.
Како је заправо радити са научницима у НАСА-и? Како се сјећате почетка?
Сјећам се првог дана када сам дошла испред те огромне зграде, тада сам имала 23-24 године и скроз сам се одузела, питајући се ко сам ја, да ли ја припадам ту, да ли ја могу то. У почетку сам чувала све ситнице, неки беџ са којим се улази у зграду, неке папириће, разне ствари, али већ након неколико седмица ти људи који тамо раде покажу вам колико су спремни да уче заједно са вама, колико су радознали, колико је нормално да несто не знају иако су међу највећим умовима свијета и колико је нормално питати неког ко зна. Тако да је даље све исло глатко и заиста сам уживала у раду.
Прије Америке , као ученица Средње школе „Иван Горан Ковачић“ , добили сте стипендију и пошли у Хонг Конг гдје сте завршили трећи и чеврти разред. Какво је то искуство?
То је једна јако занимљива прича. Тада сам имала 15-ак година и сазнала сам од професорице енглеског да има тај конкурс за стипендије. Исла сам на интервјуе у Подгорицу неколико пута и сјећам се да сам само назвала тату и рекла – добила сам стипендију и идем за Хонг Конг. Моји родитељи су ме подржали, иако им сигурно није било лако, а ја нисам ни знала заправо шта радим у том тренутку. Претходно, на крају основне школе сам имала понуду да идем у математичку гимназију у Београд, али њима је то било прерано да идем од куће и да живим одвојено од њих.
Хонг Конг је иначе једна посебна култура, ја сам тамо први пут научила да живим самостално. То је мјешавина истока и запада, користе енглески језик. Увијек сам се осјећала безбједно, имала сам душтво из читавог свијета, у школи је било представника 96 нација. Заиста посебно искуство. То је била и одскочна даска за Америку.
Сада се враћамо у Ђеновиће, одакле је све почело. Ваш отац је веома успјешан професор математике, сада у пензији. Често су његови ђаци добијали награде на државним и међународним такмичењима. Чула сам да се догађало понекад док држи часове неком старијем ученику, да каже – хајде Милена ти ово ријеши и ви то без проблема ријешите иако сте неколико година млађи од тог ученика. Сјећате ли се тога?
Сјећам се да сам увијек вољела да гледам шта тата ради, увијек сам вирила иза рамена, и сад кад се сјетим питам се како су ти ђаци допуштали да им неко дериште ту смета (смијех). Заиста је мој тата имао пуно утицаја, ја сам се често и са њим такмичила, некада смо били у жестоким расправама… Моји родтељи су заиста најзаслужнији за ово што сам ја сада, а тата је чини ми се један од најпоноснијих очева. Ја сам некако увијек ишла испред генерације, имам брата старијег двије године и сјећам се да сам увијек учила све исто што и он, слова смо истовремено научили, бројеве, прве задатке, све …
Пола досадашњег живота провели сте у иностранству, отишли сте, како рекосмо, послије другог разреда средње школе, али се сваког љета враћате у Ђеновиће. Је ли то потреба за домом, односно да ли су Ђеновићи и поред живота на другом континенту, и даље на првом мјесту?
Ја кад се вратим кући, вратим се свом безбрижном дјетињству. Ђеновићи су једино мјесто гдје могу да нешто не урадим и да немам грижу савјести због тога. Волим што ме људи овдје знају и третирају као домаћу. Ту је за мене оаза мира, Ђеновићи су мој дом. И мало се увриједим кад ми неко каже гдје си Американко.
Од 1. августа почињете постдипломске студије на Универзитету у Стокхолму? Какви су услови тамо, шта ћете радити, каква су очекивања?
Сада почиње нова етапа на мом послу, бићу на постодокторској позицији гдје ћу да водим истраживачку групу на пољу истраживања тамне материје. То ће бити први пут да ћу скроз самостално водити пројекте и моћи ћу да постављам питања и тражим одговоре који мене највише занимају.
Не кажем да то нијесам могла и током докторских студија, али ипак је увијек постојао неки ментор који јесве надгледао. Сада ће бити први пут да имам могућност да самостално у свијету науке оставим неки траг и заиста се радујем томе.
Какве су те лабораторије у којима радите, да ли је слично као на филмовима када гледамо огромне телескопе, компјутере, екране?
Ја углавном радим на телескопима и обзервацијама , често користим супер компјутере којима рецимо треба пар секунди да одраде посао који би обичан компјутер радио неколко седмица. Ја користим високоенергетске телескопе који су повезани са компјутерима, заправо користимо сателите који се окрећу око земље и сакупљају податке. Некада их усмјеримо у неком правцу који нам је потребан и онда радимо на обради тих података. Има можда неких „филмских“ детаља , али углавном је све компјутеризовано.
Колико смо далеко од открића шта заправо сачињава тамну материју коју ви интензивно проучавате?
То је тренутно најважније питање у физици. Једино што са сигурношћу знамо јесте да тамна материја нема карактеристике обичне материје. Знамо да постоје неки гравитациони ефекти са познатим честицама. Моја нека претпоставка јесте да је то посебна врста честица која се зове аксион, која је јако занимљива , али још увијек не знамо тачно шта је то. Мој докторат се заснива на истраживању управо тих честица.
Колико је тежак и захтјеван посао научника истраживача у астрофизици?
Јако је захтјеван посао, некада је стресно, често се деси да радите данима на нечему и ударите у зид. Па кренете испочетка. Тада се ја окрећем пливању, то ме ралаксира. На другој години докторских студија добила сам савјет од једног колеге да сваког дана морам наћи неколико сати за себе и водити рачуна о физичком и менталном здрављу. Некада планинарим, то ме такође опушта јер то радим са људима из других бранши и заједно узивамо посјећујући националне паркове. Пливањем сам се бавила и овдје, а у Америци сам се посветила том хобију и доста тренирам. То ми заиста прија!
Да ли сте у контакту са неким из црногорске научне заједнице ? Да ли уопште знају за вас?
Ја сам углавном повезана са људима из Црне Горе и региона који су у Америци на неким Универзитетима или у неким институцијама.У мом послу уско сарађујем са једном професорком из Словеније, у Америци сам у контакту са једним сјајним математичарем из Никшића, али ми на жалост није познато шта се ради рецимо на ПМФу у Подгорици. Надам се да ће у будућности бити прилике да се повежемо. Ја сам још у основној школи путовала викендом у Подгорицу гдје су на ПМФ-у биле организовани часови математике за надарене ученике и гдје смо сјајно радили са тамошњим професорима. Не знам да ли сада постоји та пракса, али је тада била одлична прилика за дружење и напредовање, иако сам сатима путовала до Подгорице и назад.
Која је ваша порука младим људима који крећу да се баве науком?
Ако сте заинтересовани за нешто немојте одустати, учините све што треба да дођете до одговора који вас занимају. Тако сам ја радила, па можете и ви. У сваком тренутку у мојој каријери ја сам се осјетила довољно одважном да дођем до људи који ми могу дати одговор на питање које ме заокупља. И заиста је то кључ, окружити се људима који знају и који желе да подијеле знање. Мој посао у НАСА-и ме је научио да је битна намјера и жеља да се у сваком тренутку искористе ресурси који су вам на располагању. Зато увијек понављам младим људима да се не устручавају да контактирају било кога, ма какав ауторитет да је у питању. Најгора ствар која им се може догодити јесте да не добију одговор на маил. Али, из мог искуства, то је ријеткост. Зато, само напријед!
За крај разговора, прича нам како њени пријатељи у Америци углавном знају за нашу државу, али када чују да се Монтенегро код нас каже Црна Гора, а њено презиме је Црногорчевић, редовно помисле да је из неке владајуће породице – прича кроз смијех. Додаје и да је неке од њих научила да изговоре њено презиме. То је било неминовно јер је приликом бројних презентација њена менторка морала да је најави, па је вјежбала тако што је преслушавала тонски запис.
Разговор са Миленом Црногорчевић могао је трајати сатима, а завршили смо га у увјерењу да нас у будућности чекају многа пријатна изненађења од врхунске научнице. Зашто да не и нека кандидатура за Нобелову награду за физику, јер је много пута доказала да су најтежи задаци њена специјалност.
Извор: Љиљана Вукотић, РАДИО ЦГ
