Пише: Часлав Копривица
Постоји, одавно „излизана“, изрека да нека особа „никога не оставља равнодушним“, што се у нашем, умногоме наопаком добу, неријетко, на изокренут начин, узима за некакав парадоказ њене занимљивости, чак „аутентичности“. У случају особе која је предмет овога штива, неравнодушност је саставни дио њеног антишарма – чак толико да то увелико шкоди непристрасном разумијевању онога ко она јесте и шта заправо ради. Но исправно разумијевање датог „феномена“ претпоставка је ваљане оцјене онога што је с њоме повезано, а затим и примјерене реакције на оно што она оличава. Иницијално инвестирати емоције у анализу његовог лика и дјела значи унапријед подрити могућност примјереног разумијевања тога што он јесте, а тиме и какву и колику опасност он представља.
Готово једноиподеценијска владавина тренутног предсједника Србије у знаку је четвроструког нихилизма: културалног, моралног, националног и институционалног. Када је ријеч о првом, фаворизовање и диверсификовање крајњег просташтва одавно није само узгредна посљедица АВовог владавинског стила, већ једна од полуга саображавања онога „чиме“ се влада ономе како се влада – тако да, перспективно, отпор у друштвеном тијелу подвргнутом режиму окупације његовом самовољом временом постаје све мањи. А чисто емпиријски, случај „Генералштаб“ – тј. заумна АВ-идеја да се симбол суверености, симбол отпора НАТО-агресији, те прворазредни споменик архитектонске културе, преда у руке скоројевићкој „династији“, чији је челник актуални предсједник главне земље-агресора из 1999. – свједочи не само о презиру према високој култури већ и о интенционалном гажењу успомене на страдале, сјећања на јуначки отпор варварском непријатељу, чиме се уједно с културалним, пројављује и морални и национални нихилизам.
Ако је ријеч о другим елементарним показатељима односа актуалне власти према култури, Србија, примјера ради, нема ниједну зграду опере и балета (у београдском Народном позоришту и у СНП у Новом Саду, они су и даље „подстанари“, а рјешење њиховог питања није на видику), Универзитетска библиотека у Београду већ деценијама нема иоле условну зграду. Но зато се по Србији зидају (псеудо)Експо-објекти и стадиони на које већ сада нема ко да дође – не само због стрмоглавог пада наталитета већ и зато што домаћи „фудбал“ одавно није за гледање. Ипак, градња таквих објеката за „народ“ један је од симболичних начина слања популистичких порука, тј. повлађивања интенционално гајеном, простачком укусу своје СНС-„пастве“, али, никако најпослије, и још која прилика за, СНС-у својствене, капиталне проневјере.
Када је ријеч о моралном нихилизму, он је не само modus operandi управљања државом, те рјешавања разних питања на средњим и нижем нивоу већ и пројектовано, захтијевано (и, нажалост, пречесто добијани) одговор од стране великих дијелова потчињеног друштва – тако да се нитковском стилу управљања јавним пословима с врха конформише, свакодневно рутинизовани нитковлук одоздо, који је капиларно прожео нашу свакодневицу. Поврх тога, учлањивање у СНС својеврсни је знак распознавања оних који су не само пристали на најниже моралне стандарде које пројављује власт већ су спремни да их и практикују у својим социјеталним доменима, а у личном интересу – „успут“ одлучно стојећи на бранику такве, нитковобранитељске власти.
Врхунац стратешког антинационалног дјеловања АВлашћа представља, без сумње, дуго припремана и годинама – испрва само као „разграничитељски“ игроказ са својим партнером Тачијем, да би се Бриселско-охридским споразумом фебруара-марта 2023. одрекао у цјелости свега и свакога јужно од Мердара – спровођена предаја Косова и Метохије Великој Албанији. Добровољним – у наше име од стране АВ-а обављеним – одрицањем од земаљског станишта нашег завјетног народног идентитета, нијесмо остали само без дијела своје државне територије већ и без образа, а наш конститутивни национални мит за сва је времена обесмишљен, остајући да „виси“ у памћењу оних међу нама који се нијесу безобзирно окренули будућности „свјетских изложаба“, „напредних интеграција“, али убудуће без живе везе с нашом садашњошћу. Само да је то постигао, наиме то што нас је „разнародио“ – АВ-у би дало за право да, „тамо гдје треба“, у месићевском стилу, с поносом извијести: Ја сам свој задатак обавио – Срби као народ више не постоје.
Нико никада у српској повијести није „успио“ да учини нешто такво, а безуспјешно се присјећамо и изблиза аналогног примјера у свеукупној цивилизацијској историји издајништва. Он није само гаулајтер у име (страног) непријатеља, дакле „само“ квислинг – као што је био сам Виткун Квислинг [Vidkun Quisling]; он није ни „само“ братоубица (једног човјека), као што је био библијски Каин – он је бићепогубник српскости за све прошле и будуће вјекове, дакле, недостижни метафизички архииздајник. Ако су Каин, Херострат, Квислинг својим беспримјерним недјелима „надјенули“ имена свим будућим сличним чиновима каиновства, херостратства и квислинштва – тада је, ваљда, „ред“ дасе и АВова апсолутно беспримјерна, Миленијумска свеиздаја номенклатурно „еталонизује“. Чекамо…
Часлав Копривица: Чудо Његошево, или о величини једног самониклог словенског генија
Но ни тиме се није задовољио, већ, поред осталога, производи вјештачке подијеле и унутар самог српског народа. Половином марта прошле године, на РТС саопштио сам став да он – на фону блокада универзитетā – подстиче „вербални грађански рат“ између њему ненаклоњеног и наклоњеног му дијела грађанства Србије. У међувремену, опет, без икакве сумње, на његову иницијативу, то је прерасло у прљави, не више само вербални већ и батинашки грађански рат (засад) ниског интензитета, чији је улог, разлог и сврха само и једино он – тј. очување режима унутрашње, свепоништавајуће окупације Србије, коју оличава управо он. Надаље, он се служи махинацијама с гласањем на србијанским изборима наших грађана из Српске, што прави двојаку штету: служи његовом даљем остајању на власти, а уноси и злу крв међу Србе с обију страна Дрине. А прије неки дан, преко њему блиског медијског канала у Црној Гори пласирано „отворено писмо“ грађанима Црне Горе још је један примјер његове интенционалне, од Мила Ђукановића научене стратегије уношења раздора међу Србе, као „погонског горива“ сопственог властодржништва.
У том тексту намјерно се недиференцирано обраћа и Дукљанима (црногорским расрбицама), и црногорским Србима, тек периферно и званичној Подгорици, с јасном замишљу да се све то овдашњој јавности представи као, у крајњем, једно те исто – да би се овдје развијала нетрпељивост не само према истинским противнцима Србије и српства у Црној Гори већ и према свима у њој, укључујући – или чак превасходно имајући у виду баш њих – и црногорске Србе. Наиме, једини пут када у интервјуу из вјештачке (не)цјелине „грађана Црне Горе“ издваја црногорске Србе, који се три деценије свакодневно боре против онога што и АВ у Србији ради (разнорођивање), обраћа им се на сљедећи начин: „Да не говорим о оним политичким покварењацима који нам из Подгорице држе придике о српском патриотизму, јер Србија би морала да зарати са целим светом због Косова, али њихова Црна Гора не сме ни да писне о доношењу другачије одлуке о правном статусу Косова“. Најприје, ово „ратовање са целим светом [криптоним за непријатељске земље које су признале тзв. ‘Косово’] због Косова“ – које је својевремено назвао „великим бременом“ на нашем „европском путу“ – препознатљива је емотивно-афективна набијена, квазисемантичка секвенција другосрбијанске, антинационалне пропаганде. Када се, из тактичке глуме родољуба пребаци на оперативно антинационално дјеловање, тада, по правилу, користи жаргон српских квислинга. Језик непогрјешиво одаје. Осим тога, Подгорица је овдје акцентована као, однекуд, „недостојно“ мјесто за држање придика о патриотизму, и то баш њему, „Аци Србину“, који нас визионарски „ослободи“ од свештеног Косова.
У дотичном интервјуу АВ се србофобима из Црне Горе обраћа у намјештеном „увријеђеном“ тону некакве „невиности без заштите“, препознатљивој ознаци своје стандардне, пасивно-агресивне реторике. Но када пређе на „своје“, наиме, на (црногорске) Србе, ту се, према навикнутом, вербално-психичком аутоматизму, враћа на клеветничко-насилничка „подешавања“, одавно добро увјежбао на домаћем друштвено-политичком плану. Једино смислено објашњење оваквог „обраћања грађанима [НАТО-миљенице] Црне Горе“ од стране вишеструко доказаног НАТО-служинчеда јесте да је оно добило задатак, односно сагласност, за додатно кварење односа – не са руководством Црне Горе, које беспоговорно слуша исте налогодавце као и оно само (што понекад рађа суревњивост међу слугама, ко ће господару бити милији) – већ за продубљивање (ђукановићевског) јаза између народā Србије и Црне Горе.
До које мјере је невјеродостојна његова критика пронатовске, званичне Црне Горе, може се видјети по томе што је, упркос од Србије проглашеном мораторију на све међународне војне маневре од 2022, већ 2023. он исходовао маневре „Платинасти вук“ Војске Србије са снагама НАТО у Бујановцу, и то у тренутку док су ефективе потоњих на КиМ надгледале прогоне Срба од стране Куртијевих зулумћара, као једну од првих опипљивих „благодати“ његовог препуштања њих логору „Велика Албанија“. За то кршење сопственог мораторија у виду војних маневара, који се отад сваке године (па и ових дана) одржавају у непосредној близини окупираног Косова и Метохије, АВ је добио похвалу од својег тадашњег „надређеног“, америчког амбасадора Кристофера Хила, да је та одлука доказ да је „Србија изабрала Запад“. Уосталом, након АВ-ове предаје КиМ Великој Албанији, нема препрека да и остатак Србије и формално изручиНАТО-у. Ако довољно дуго остане на власти – и то ћемо гледати…
А црногорским Србима АВ, по свој прилици, не може да опрости што су – за разлику од већине у Српској – одавно листом прозријели и презрели његову косовоизручитељску политику, која, узгред, међу Србима изван Србије не тражи савезнике, пријатеље, саборце, већ послушнике својег хиперактивног србогубништва. И када га не буде на власти – што би он, видимо, да „одгоди“ за неколико деценија – жели да односи Србије и Црне Горе и даље буду затровани, да би Ђукановићево и његово заједничко недјело наставило да живи. Подсјећамо, историјска отмица Црне Горе на покраденом референдуму 2006. била је директан претекст за отимање Косова и Метохије свега годину и по дана касније, чије је политичко-правно десетогодишње конвалидирање од стране Србије (2013–2023) круна АВ-овог свеукупног, мултивекторског раздржавништва.
Душан Крцуновић и Часлав Копривица: Поновним „бројањем“ до поновног погубљења
Ипак, поред овог текућег, срборазбијачког дјеловања, истичу су повремене – у хиперпродукцији његових јавних наступа можда мање видљиве – али без сумње стратешки промишљене, јавне провокације, чији (анти)пропагандни ефект рачуна на своје далекосежно, историјско дејство. Наведимо само три примјера. У различитим приликама, оптуживао је некадашње српске власти да су наводно стајале иза покоља српске омладине у кафићу „Панда“ у Пећи 1998, подржао је комично невјешто конструисану лаж својег дугогодишњег политичког пријатеља Мила Ђукановића о спремању „државног удара“ у Црној Гори од стране једног броја лица из Србије, Црне Горе и Русије (!) 2016, да би посљедњи такав случај била његова „потврда“ да су српски снајперисти са Грбавице 1992. убијали цивиле у дијелу Сарајева у муслиманским рукама.
Иза оваквих изјава препознаје се, од деведесетих увјежбаван, рукопис медијских погона западњачких обавјештајних служби, који овакве исказе пишу обично за другосрбијански „невладин сектор“. Када овакве лажне тврдње износи неко од (по рођењу) Срба, нарочито ако је још и „експерт“ – пропагандна лаж привидно добија на вјеродостојности. А ако нешто овакво – што доликује Кандићевој, Бисерковој, Чанку… – изјави сам предсједник (Владе) Србије, очигледно у својству високоинсталираног медијског гласноговорника антисрпских становишта и агента утицаја српских непријатеља– то постоје неупитна „истина“ не само за ОВК-„власти“ у Приштини, за НАТО-Дукљане, за заговорнике Џамахирије у АВНОЈ-границама, него и за НАТО, за читав Запад, не најпослије и за многе Србе. Занимљиво је да овакве случајеве АВовог велеиздајничког лагања не „примјећују“, односно да несхватљиво лако „заборављају“, не само СНС-гласачи већ и она „национална“ интелигенција која у АВ-у, мистериозно и даље јемца националног становишта. „Аргумент“ им је, отприлике, да би „студенти“ – ко год заправо био означен овим флуидним колективним субјектом – „сигурно издали“. Подсјећамо, ни „жути“ не дадоше КиМ, а АВ га предаде, без „реверса“. Ријечју, никако не може бити „кривљи“ онај ко неко непочинство – попут његове Миленијумске издаје – није урадио, или ко би га „сигурно“ извео – од онога ко га је, ван сваке сумње, спровео.
Но ни овим се не завршава АВова антинационална транасферзала. Годинама је“ „државнички“ самозаљубљено, дефиловао са својим политичком другом Едијем Рамом, шаљући тиме српској јавности поруку – што преко споразума о слободном протоку радне снаге (и) с Албанијом, што преко парадних појављивања по „Винским визијама [његовог имагинарног] ‘Отвореног Балкана’“ (?!) – да нам Рамина држава, која притом све то вријеме на територији Србије уредно одржава заједничке састанке са „Владом Косова“ – наводно (више) није непријатељ. А то је, крајње „неочекивано“, егземпларно потврђено и потоњим антисрпским пактом Албаније, Хрватске и „Косова“. Наравно, нико се од медијске „јавности“ не сјети да га приупита за ненадану кризу у његовом великом политичком пријатељству, а њему се не омакоше самокритички „испади“ на ту тему.
Поред тога, он се својом, карикатурално изопчаеном, „патриотском“ реториком – која је узорна за опонашање његовој личној, јавно видљивој и бројној послузи – усрдно стара да системски огади било какво српско родољубље, које је, након једноиподеценије безобзирне злоупотребе некима у Србији постало равно с његовом мафиозном охлократијом („олошовлашћем“), с негативном друштвеном селекцијом гигантских размјера, с моралним опадањем и сваком другом врстом пропадања, која се званичнопропагандним офанзивама против здравог разума славе као („његове & наше“) побједе. Надаље, Србија од прољећа 2022. системски наоружава кијевски режим, с којим је Русија у оправданом, неизбјежном рату – чиме свјесно, далекосежно квари односе Србије и Срба с нашим јединим вишестољетним савезником. Предаја Косова и Метохије и системска, материјална подршка ратним напорима кијевских нациста два су пробна камена, која показује да док је он на власти, НАТО-окупација (на даљину) неће имати алтернативе. Најпослије, земљу је напунио неевропљанима, који ће се овдје трајно настанити, истовремено је празнећи од Срба, с јасном тенденцијом да до краја текућег стољећа Србија постане ко зна чија… Укратко, његова „ни камен на камен“-стратегија напредује пуним једрима ка својем циљу.
***
Ако говоримо о моралном нихилизму, друштвени крајолик Србије визуално-симболички стоји у знаку јасне превласти тројних „произвођача“ ништавности: коцкарнице – сплавови – кладионице, који увелико запремају српско друштвено тијело културом нерада, противпородичног понашања, културом обесмишљеног задовољства и животном антиметафизиком садашњице без сјутрашњице, оличавајући помпезни, самозаборав у ништавности лаганог нестајања и смрти. Све то макар позадински, дјелује као додатни инхибитор упородичавања социјално зрелог, а репродуктивно перспективног српског становништва у Србији. Београд, као „Берлин Балкана“ – у смислу привлачности (у сваком погледу јефтиног) ноћног живота, представља живи симбол велике, скаредно разуздане гробнице на отвореном, у шта је прогресивно претварана Србија – најприје деведесетих, затим послије 2000, а онда нарочито од 2012.
Након панораме трију облика проиизвођења ништавности од стране АВлашћа, ваља се позабавити институционалним нихилизмом. Он је кључни из разлога што институције представљају израз колективних навика, похранилишта колективног идентитета, оваплоћене духовне механизме социјетално-историјске ауторепродукције једне заједнице. Ако нешто у једном социјетету тренутно не ваља – то може бити и пролазна тенденција која се дâ отклонити. Но ако је не-ваљаност похрањена и у институције – које су све вријеме биле трајни објект АВовског подјармљивачко-поништитељског, антиполитичког дјеловања – тада ће се ствари и након њега наставити кретати по лошој инерцији, што му је – то је одавно очигледно – и циљ.
А АВ је све кључне установе у Србији, односно у српском народу, „узео под своје“. Да их не контролише, ишао би вјероватно на њихово уништавање, односно на оснивање „алтернативних“, оних који су њему по вољи, као што је с „Црногорском православном црквом“, „Дукљанском академијом наука и умјетности“ урадио његов политички учитељ Мило, с којим је све до 2020. имао врло разуђене и срдачне, сарадничке односе на разним пољима. А када је ријеч о јединој значајнијој установи над којом нема контролу – (државни) Универзитет, ту се – да ли од њега лично, или од оних које слуша – прибјегло домишљатости, да помоћу професора и студената „блокаторā“, „корисно-идиотске“ (дакле, несвјесне) антиуниверзитетске Пете колоне, у комбинацији с режимским прогоном српског високог образовања, врши његово постепено убијање. Универзитет је нападнут зато што га АВ не контролише, а напад је почео прије блокада, које су – као наручене – добродошле његовом, раније осмишљеном пројекту.
Изговори или утјехе неких – које би били на мјесту у свакој држави гдје не влада овакав лични, демонски антисистем – да „ваљда“ неће ићи на уништавање Универзитета, јер је „(неки) универзитет увијек потребан“ – неосновани су. Прво, он системски уништава, уклања, маргинализује или већ на неки други начин обеснажује све и свакога ко му се супротстави. Сјетимо се како је не тако давно његов лични ентитет Ј. Вучићевић Ђоковића назвао „пропалим тенисером“, а нешто раније је „генералштабни“ Селаковић, у међувремену упокојеног митрополита Амфилохија назвао оним који „бàјā“ – због Владичиног досљедног разобличавања АВ-ове велеиздајничке, косовоизручитељске политике. Не мора, дакле, лично АВ да се јавно обрушава на све своје противнике, непослушнике и неподаника – када је за њега увијек у приправности приручна „штенара“ нерасних гонича свега „АВонеподобног“, спремних на сваку врсту нечасног оглашавања – а на његову, тиху команду.
Осим тога, зар не би, примјера ради, у Србији требало да постоји, и „нека“ државна новинска агенција? Требало би, али Србија је – по његовој одлуци – једна од ријетких земаља на свијету (укључујући и субсахарску Африку) у којој нешто такво више не постоји. Истина, „ТВ Танјуг“ – дакако у његовој служби – постоји, али Танјуга, чија је претеча основана још прије Другог свјетског рата – нема, нити је било шта дошло на његово мјесто. Некада је постојао и међународни Радио-Србија, који је настављао вишедеценијску традицију Радио-Југославије, што је такође био један од симбола суверености, али и одређеног културног нивоа у држави. И то је његовом вољом укинуто, при чему се хиперконтролисана јавност на то, – као ни на случај Танјуга – уопште није осврнула. Дакле, оно што би – ако све буде протицало сходно његовим намјерама – требало доћи на мјесто (уништаваног) Универзитета, то би, у најбољем случају, било универзитет само по називу, као, рецимо, „Факултет српских студија“. У том смислу, већ споразумно овјерена најава „помоћи“ државе СПЦ у оснивању Црвеног универзитета „Свети Сава“ – макар из АВ-овог угла – саставни је дио његове Антиуниверзитетске завјере.
Поништавање државног високог образовања, односно потенцијално брисање „сталежа“ самостално мислећих – у складу с антисуверенистичким агендама из Давоса, омиљеног одредишта АВ-овог обитавња – водило би петрификивању објективног колонијалног статуса Србије, и то не више европског, већ трећесвјетског, афричког типа. Од стране њега лично покренуте „реформе“, спроведене у сфери средњег образовања – које би било примјереније звати деформама – такође су још један озбиљан корак у том смјеру. А српска јавност је и на то ћутала…
Када се говори о АВовској окупацији кључних српских установа, није ријеч само о томе да су у сврхе његовог антинационалног дјеловања инструментализоване Академија, Матица, Црква, Војска, полиција, безбједносне службе… – већ је путем тога унеколико, макар једним дијелом, доведена у питање сама суштина свих тих установа – независно од ширег, с правом саподразумијеваног оквира, природне и давнашње усмјерености њиховог постојања и дјеловања на националну добробит. У вези с тиме, понекад се, из његових изјава, па и пратеће гестикулације, стиче утисак да АВ не може сакрити уживање у изругивање свему што је успио да укључи у свој апокалитични вишепрег дезинституцинализовања Србије, којим нас, као народ, свакодневно исписује из историје. Као да се, мимо непосредних циљева прагматике личног властодржаштва, води и додатним регулативним начелом: Послије мене – само пуста земља!
Војин Грубач: Вучићево „историјско обраћање“ као параван за аферу у Београду
Ситуација у нашој земљи је таква да је једна особа лишена било каквих моралних ограничења – дакле, активно практикујући морални нихилиста – уклањањем било каквих институционалних ограничења својој самовољи, од система српских, животно важних установа начинила сопствени нихилистички погон, којим се не само ова земља и овај народ остављају без било какве будућности већ се и ретроактивно поништавају њихови духовни учинци у прошлим деценијама и стољећима. На тај начин, оно што је некада служило добробити и напретку – а то је објективнодуховни апарат – сада, а тако ће бити све док се не демонтира АВовски антисистем – служи пропадању Србије и Срба.
Србију до крајности „подсувереном“ не чини само његово, АВ-а, „краљ“ антисуверености, беспоговорно слушање готово увијек, готово свих наших највећих, већих/средњих, па и најмањих непријатеља (узгред, Србија је увела визе грађанима Арменије – на захтјев „традиционално пријатељског“, туркофоног Азербејџана). Србија се обрела у стању крајње раздржављености, нечега што политичка теорија једва да може разумјети, јер историјских пандана и преседана, макар на тлу Европе, за то напросто нема – превасходно због АВ-ове апсолутизоване самовоље, која у овој земљи важи као безусловни императив било каквог антидржавног, антинационалног, антицивилизацијског прохтјева, који њему, у његовој бескрајној, штеточинској инвентивности, дође на „ум“. Тако је наша земља претворена у лично „иживљавалиште“ једне разарањем опијене, а по свој прилици и одемоњене особе, која се у себи можда понекад пита, с радошћу уживаоца у сверазградњи, пита шта још може да смисли и да спроведе, а да му то, супротно било каквом здравом разуму – ипак „пролази“.
Raison d’être АВлашћа није само имунитет за већ почињена злодјела – што, наравно, није неважно. Али АВ-а, као „креативца“ нихилизма, ни то сигурно не задовољава. Кључна је неспутана могућност да увијек изнова помиче границе даљег спровођења у (не)дјело нових и нових случајева и типова разарања, тако да његове, већ одавно „прегомилане“ тековине ништетворства не буду доведене у питање. Ако је суштина и врхунац волунтаризма пука „воља за вољом“, тада је у његовом случају томе страсно придодан супранихилистички предзнак: воља за умножавање, продубљивање, петрификовање и увезивање свих момената и типова ништавности у цјеловити Антисистем зла.
Досад је више пута помињан нихилизам, не само као пригодна ријеч за стилску емфазу уведених дескрипција и спроведених анализа, нити само као помоћна ријеч провизиорног категоризиовања – већ као кључни појам за разумијевање нечега што увелико надилази иманентну рационалност квислиншког режима конформности унутрашње и спољашње окупације, а пројављује се као сладострасно, уживање у антиметафизици ништавности. Утолико се „Случај АВ“ не може примјерено разумјети без освјетљавања овог мрачног духовног феномена.
„Вјеродостојном нихилисти“ (готово) ништа није свето, тако да он од порицања појединачних светости, па и светости као такве, чини своју свјетоназорну, идеолошку, чак и „животностилску“ препознатљивост, коју каткад – ако је егзибицонистички екстраверт – радо показује другима. Но чак и таквима обично треба неко прибјежиште, каквог-таквог, резидуалног „смисла“, нешто у шта ће – уз сва своја вехементна невјеровања – жељети да вјерују, најпослије да би се заштитили од пријетеће, а неподношљиве „генерализованости“ ништевјерја, који иначе сами, на одређеним примјерима (љубав, отаџбина, култура, пријатељство, врлина…) практично исповиједају. Утолико, стварни нихилисти обично су унеколико „недосљедни“ – јер негдје морају поставити ограду својим увјерењима, да би им живот-у-ништавилу ипак био некако могућ.
Истински, досљедни нихилиста био би онај ко би поништио све, који би од поништавалаштва начинио својеврсну надвјеру својег противјерја. Њега би испуњавало то што би практично – себи и другима – показивао како није могуће задржати ниједну појединачну оазу „нештовјерја“. Он се не задовољава поништавањем ових или оних вриједности, онога што је подлога људскости и (цивилизованог) саљуђа, већ би поништавалачки „одстрељивао“ било какав варијетет вјеровања у било шта, неповратно бришући и саму наду прављења било каквог острва-изузетка унутар Система свеневјерја. Њему није довољно да нормативним ставом – а ако је могуће и реално – потре тек нешто од вриједнога, достојнога, већ он жели да поништи баш све такво. Само досљедни ништољуб успијева да се душевно „храни“, и утолико (антисупстанцијално) одржава у животу – грчевитим држањем за чисто ништавило. Такви, досљедни нихилисти доста ријетки, али, по свој прилици један такав је већ готово деценију и по „гаулајтерује“ Србијом – не само у рачун НАТО већ и „више (космополитичке) инстанције“, Ништавила и Зла. У ту сврху, развио је за многе убједљив систем представља затирања успјесима. Обмана и лаж суштинска је, оперативна полуга сваког сатаоноидног пројекта.
Ако је критиком модерне субјективности установљено да за човјека – самопроглашену мјеру свих ствари и утолико тобоже јединог космичког субјекта – важи само оно што јесте за њега, као опосредовано, прилагођено и свјетски укључено ланцем и поретком искључиво његових сврха и интереса, тада, у практичној, супранихилистичкој изведби овог свјетоназора – може бити признато као оно што „јесте“ само оно што је нихилистички космички субјект за себе, лично поништио. Након тога, оно може фигурисати само у својој поништености, унутар укупног Поретка ништавности. Србија и српски народ објект су таквог експеримента, који спроводи „Велики мајстор“ АВ.
Ако се случајно помисли да је ово позивање на концепт Зла сувишно, будући да је АВ – хипотетички – „само“ страни агент, дакле непријатељ, који „само“ врло успјешно игра улогу „предсједника-патриоте“, превасходно захваљујући томе што тако убједљиво користи родољубиву реторику за досљедно спровођење антипатриотских циљева, на то би се могло узвратити да овдје та разлика у егзегетској перспективи не мора бити одлучујућа. Независно од тога да ли је „убачени агент“, или пак током своје владавине морално-идентитетски, те национално посрнула („уцијењена“) особа, или већ нешто треће – упорност и демонска ингениозност у спровођењу зла, то је оно што имамо као крајњи исход тога да, хипериронично, „Србија (под њим) побеђује“.
