Ерго, Зоран Радмиловић није био од оних глумаца који су у каријери изградили композицију влака од више десетака вагона. Ма, неколицина од њих остала је трајно заглављена у радо и памтећој и пламтећој колективној меморији не само српског, него и комплетног југославенског сценског простора
Чудан су сват работници. Чудан свијет. Радохоличарство је толико презрено данас у нас, да је оно, божемиопрости, једнако алкохоличарству. Између радохоличара и алкохоличара као да нема разлике. Јасно, ако је овисност заједнички називник, а не знак једнакости… Није о томе ономад размишљао ни јамачно најпознатији работник у бившој Југославији, истински прегалац пролетерске овисности – рудар Алија Сиротановић. Иако је испрва био перципиран не као лице с насловнице, већ као фаца с насловнице, то му је успјело тек из другог покушаја. Он, наравно, није за тим стремио. Вијест да ће му фотка с личне карте доспјети на поштанску марку или на домаћу валутну новчарку, била му је важна баш као и садржај угљена на властитој му лопати прекјучер ујутро, заграбљен у јами дубокој за неколико висинâ минарета из његове родне махале.
Истински работник на умјетничком плану, оном репродуктивном, био је и глумац Зоран Радмиловић. Он је могао сваку вечер играти, и увијек бити нов и свјеж, другачији и преобликованији: као да му је пред очима био стих из пјесме Данијела Драгојевића: „Стојим пред једном од мене различитом моћи“… Па је, онда, и сваки његов излазак на бину – као што је и датум у календару увијек другачији, нешто варирано, невиђено, неочекивано – бивао оригиналним истумачењем усупротњеним од свега онога што је артист дотад био извео, односно што је публика од њега конкретно била виђела или што је од њега из искуства била очекивала.
Јест, Зоран Радмиловић био је радохоличар и работник… Баш попут Алије Сиротановића: често подаље од филмских камера и окулара шире јавности, као да је у рударском окну, али зато је био трајно презентан међу казалишном публиком, баш попут Алије са својим друговима и супатницима рударима доље дубоко у јами под земљом. Уосталом, с Алијом Зорана повезује и култна представа „Радован III.“ из београдског позоришта Атеље 212, кад у једној сцени говори како би руднике требало копати водоравно, а не окомито, тако да ако се ништа не нађе – а неће! – да остане цијев за метро; док, у супротном правцу може тећи – канализација…
Рођен је Зоран Радмиловић у Зајечару, 11. свибња 1933., што има рећи да ово слово пишем баш „у фавур“ његовој 90. обљетници рођења. У својој нажалост краткој и прекраткој глумачкој каријери није имао прилику сазидати дужи, шири и виши зид својега умјетничког пута; ма, у оном ђелатном времену што му је било подано за рад, исклесао је неколико незаборавних акторских скулптура што јамачно неће свехнути у крилу заборава.
Иако је глумио и раније (најпознатији је његов улет у представу „Краљ Ибу“ 1964. године у Атељеу 212, гдје је ускочио умјесто Љубе Тадића!), његов мит почео је 30. просинца 1973., кад је ођенуо костим Радована III. и изашао пред казалишну публику. Комедиограф Душан Ковачевић задао му је тим комадом курс, с којега Радмиловић никада скренути неће. Ево, пола стољећа је и од те легендарне представе, коју је глумац одиграо 299 пута: задњи пут мјесец дана прије смрти која га је покосила 21. српња 1985.
Бриљирао је и као аутомеханичар Живота у шестодијелној серији „Приче из радионице“ (1982.), гдје је у једној радњи био ос око које се на врло луцидан начин исцртавао портрет и цијелог друштва и појединца у њему. Паралелно је снимљен и филм „Шеста брзина“.
Ма, ни филм „Маратонци трче почасни круг“ (1982.) такођер не би био исти да улогу Билог Питона није одиграо Зоран Радмиловић. У том филму, једном од најингениознијих у цјелокупној југославенској кинематографији, опет под командом Душана Ковачевића и редатеља Слободана Шијана, Радмиловић је креирао памтљив и оригиналан лик: тим више што је радња компонирана у специфично пореданим глумачким фигурама, гђе драматургија не нуди главног и спореднога глумца, већ је отајство глумства расподијељено на више протагониста. Сви заједно играју главну улогу… У низу реплика које сви знамо напамет, ипак, као важан траде марк инкорпориран у наше животе, остат ће оно легендарно: „Ајде?“
А и онај Радмиловићев савршен пад при крају филма, кад га најмлађи Топаловић упуца с неколико куршума из пиштоља… Увјерљивост глумачке врсноће ове врсте присподобива је још само сцени погибије Раде Марковића у каполавору „Валтер брани Сарајево“, кад га жбир мецима из самокреса изрешета у предворју Бегове џамије, односно оном смртном паду Раде Шербеџије, кад га се као домобрана стријеља у филму „У гори рате зелен бор“ Антуна Врдољака…
Ерго, Зоран Радмиловић није био од оних глумаца који су у каријери изградили композицију влака од више десетака вагона. Ма, неколицина од њих остала је трајно заглављена у радо и памтећој и пламтећој колективној меморији не само српског, него и комплетног југославенског сценског простора.
У Београду представе трају по принципу – докле има публике. А неке представе вазда имају публике. Да је Зоран Радмиловић жив и здрав, сигурно би активно прославио свој 90. рођендан спектакуларном изведбом тко зна којег по реду својега „Радована III“. И, био би то необорив казалишни пројект достојан Гинисове књиге рекордâ, коју су остварили његови загребачки колеге Перо Квргић и Лела Маргитић, више од пола стољећа тумачећи представу „Стилске вјежбе“, што ју је до у овђе разумљив језик био транспонирао велики Тонко Мароевић.
Ону улогу што је у свим нашим сјећањима „у региону“ имају телевизијске чакавске серије „Наше мало мисто“ и „Вело мисто“ или кајкавски „Грунтовчани“ и „Мејаши“, односно штокавски „Врућ ветар“ или „Бољи живот“, тај њихов колективни дух сведен је на индивидуалитет јединцатог протагониста, на – сад већ можемо говорити и о сценском институту – глумачку особу Зорана Радмиловића и његов лик Радована III., којему се увијек изнова морамо враћати. Није забиљежено у нашим културама да је једна особа толико у казалишту срасла са својом улогом, те да ју је најшира публика дубоко интимно прихватила као своју. Зато и нису успјешно прошли покушаји да култ ове представе заживи уживо и након његове смрти…
Зоран Радмиловић, ама да би 90. рођендан, ево, имао дочекати непокретан, али чио, и у колицима, немамо што сумњати да би и та интерпретација имала у себи наднаравни набој и ненађебиве зафрканције и ингениозне опаске, а све излучене тога дана и ињектиране његовим стреловитим рефлексом импровизације на право мјесто у изведбу. Овако, Радмиловић се већ 38 година на путу вјечног покоја трајно одмара у својој урни у колумбарију на београдском Новом гробљу у Алеји великана – готово пуни радни стаж! – што ће рећи, мимо оних дјетињих формативних годинâ из обданишта: мртав је већ онолико колико је својега живота овђе на Земљи био свјестан… Не би човјек то помислио, али: неумрли лик Радован III. илитига Били Питон, у нарави својега људског бића преминуо је мало више од два мјесеца пошто је био навршио тек свој 52. рођендан.
У родном му Зајечару покренута је манифестација „Дани Зорана Радмиловића“, гдје се додјељује и награда „Зоранов брк“. Родни Зајечар, како се пристоји и културном граду и његовом културњаку, одлио му је споменик у бронци: у трајном материјалу и у природној величини.
Синиша Вуковић
Извор: Портал Новости
