Пише: Бурхан Сонмез
Елиф је слушала гласове у глави.
Плашили су је и збуњивали гласови који су одјекивали од једног увета до другог.
Зашто си ушла у поток и трчиш ка кући, питали су гласови, врати се, трчи у поља и јаруге, у долине где те нико не може наћи, говорили су.
Чему враћање кући после ове проклете ноћи и толико смрти?
Било је боље да побегнеш одавде него да полудиш, вриштиш и чупаш косу.
Једи корен чичка, сакриј се у трсци код реке, уз помоћ гласова у глави би успела да завараш траг.
Лавеж паса изнад потока и познати повици сељака били су прилично далеко.
Сељаци и пси су вероватно већ стигли до дрвећа бадема.
Сељаци су сигурно били запањени када су видели лешеве између дрвећа.
Мајстор Авдо је данас отишао одавде, па зашто се вратио овамо сада?
Шта су синови Кара Аге имали с њим?
А мало дете?
Сељаци су неодређено зурили једни у друге.
Елиф је трчала и мислила на ова питања.
Ни на једно од тих питања нису одговорили застрашујући гласови у њеној глави.
Због чега су Кара Агини синови пратили Елиф, како су схватили да ће побећи са Авдом?
Ако то нико није знао, како су они то могли да сазнају?
А Авдо?
Да ли је заиста умро или се само онесвестио након што је рекао последњу реч а глава му пала на земљу?
Елиф је ставила главу на његове груди и чекала да чује откуцаје његовог срца, али није ништа чула осим свог срца и гласова сељака који су се приближавали.
Тада су почели да говоре и гласови у њеној глави, рекли су јој да побегне, да оде одатле.
Када је стигла до потока, Елиф је ставила уморне ноге на камен.
Пала је ничице на земљу.
Потом је скочила на ноге, јер могу да је ухвате сваког часа, и опет је почела да трчи.
Иако су јој гласови у глави говорили да трчи на погрешну страну, Елиф је ишла ка кући пратећи осећај као што су то сваки дан радиле и њене две беле краве када су се враћале са испаше.
Ишла је кроз мрак држећи се подаље од гласова жена које су изашле на прозоре и причале о томе што се дешава.
Затегла је мараму на глави.
Стигла је неприметно у своје двориште, ушла у башту и стала између дрвећа.
Упутила се полако ка вратима како би видела има ли неког код куће.
Пред вратима су стајале њена мајка Рејхан и сестра Ипек и у страху гледале у даљину.
Њен отац није био ту и то је била једина ствар која ју је обрадовала у овој проклетој ноћи.
Елиф је изашла из мрака и упутила се тихо према мајци и сестри.
Једва стојећи на ногама, бацила им се у загрљај.
Увеле су је у кућу да је не виде комшије.
Опрале су јој лице и трљале руке.
Рекле су јој да се смири и да њен отац не зна ништа, да није знао ни да она није ту.
Када се чула пуцњава, и њен отац је, као и сви, појурио напоље с пушком у руци и упутио се с комшијама у воћњак.
Елиф је попила чашу воде и унезвереног погледа испричала своју тајну.
Причала је о стрини која је за време њеног детињства умрла код тандира, да сада њу прогањају демони који су њену стрину излудели и одвели у смрт, да је изгубила памет и да јој је у срце ушао страх.
Разговори о књижевности, Мангел и Борхес: Mythos, Hronos, Topos.
Већ данима није била при себи, није знала шта ради, ноћу, док сви спавају, она је седела у кревету и чекала до јутра.
У мраку је причала сама са собом.
У срцу је осећала оно што никада раније није, а на ум су јој падале мисли које није знала од раније.
Тада би мислила да се и налази у сну.
Није знала како да се носи с демонима.
Била је много уморна, само је желела да спава.
Мајка је ударила снажан шамар Елиф, а затим јој је дала још једну чашу воде.
Обема ћеркама је рекла да је добро слушају.
Ова ће тајна остати између мајке и њених ћерки.
Нико не зна за Елифине везе с ноћашњим смртима.
Ни њихов отац ни комшије неће ништа сазнати.
Да би Елиф спасили демона, одвешће је у три различита села да се моли и да јој израде муску.
Превод: Ида Јовић/Данас
