Пише: Елис Бекташ
пењући се ка басилијама трудио сам се оставити утисак зрелијег но што сам одиста био
том се настојању не треба баш силовито подсмјехивати барем стога што сам био сам и што изузев мог признања не постоје други докази о њему
негдје на половини успона зауставио сам још увијек жустар корак и стао зурити у кривудаву линију која је измилила на камениту стазу па се на њој придигла гледајући ме право у очи
ријеч змија сувише је свачија да би се њоме могло описати то чудно и дугуљасто биће тамносвјетлуцаве коже
био је то поскок и то не обичан већ ћералица која не одустаје од гоњења плијена као њени сродници
али зауставиће је сунчев бљесак који јој на очи положи бјеличасту маглу од које ћералица обневиди
чисто хумско небо допуштало је такав узмак који не би био нечастан чак ни за младића препуног жеље да свијету покаже властиту дрчност
но подне је већ увелико било прошло па би помоћ сунца подразумијевала одустајање од циља
да не уљепшавам био би то бијег натраг ка стоцу
зато сам иза појаса извадио пиштољ што сам га кришом узео из рођакове собе и смирено обавио низ простих радњи од убацивања метка у лежиште па до нишањења
ћералица ме је и даље гледала право у очи
повукао сам окидач и погодио је у врат мада је лаику тешко одредити шта је на змијском тијелу врат
ћералици се тијело згрчи од ударца куршума а кожа јој у трену постаде загасита
нестао је и поглед
пришао сам свом првом трофеју али на каменитој стази био је само простријељен свлак
прије свега нисам био опијен нити је сунце било толико снажно да бих добио сунчаницу од које ме је још тада чувао качкет сличан овоме што га и данас носим
ниједна змија не може тако хитро одбацити кошуљицу и шмугнути поготово ако је примила прецизан погодак деветмилиметарског зрна
а сам свлак не може испузати из гуштара на стазу и зурити некоме у очи
да нисам одгајан у најбољој традицији рационализма и материјализма вјероватно не бих само продужио успон ка басилијама
дошао сам до његове куће стопљене са големом стијеном и срдачно назвао добар дан
то добар дан звучало је смијешно док је нестајало у одрини
тек што сам се окријепио половином сочног љутунца стигла је и џезва
прва у низу оних које ће бити попијене до наредног јутра
разговарали смо о много чему
он већ вичан начину на који ваља избјећи сувишне ријечи и мисли
ја онако како разговара младић којем самоувјереност пријечи да иједну своју ријеч сматра сувишном
те ноћи сам почео учити о сувишним мислима и ријечима
на крају сам још само питања постављао
на невеликом прозору усјеченом у дебели зид праскозорје је осликало неколко плавичастих и једно зеленкасто брдо те прецизно и двапут измјерено и једном одсјечено небо те цесту која је начас наликовала на мој први трофеј
цеста ми ипак није зурила у очи па се пиштоља за појасом нисам ни сјетио
тада сам рекао
па овај је прозор већи од читавог свијета
он на моје ријечи скоро поскочи од радости па ми рече кроз осмијех
ти знаш да се у мојој кући не пије али припремио сам изврсну лозовачу за тебе
ипак мораш знати да си се могао вратити доље не пробавши је
да ниси одбацио сувишност тада не би могао изговорити ништа смислено и истинито и ја бих сада правио нову кафу да је испијемо прије твог одласка
од тада је прошло скоро четрдесет година и ја још се још увијек трудим оставити утисак зрелијег но што одиста јесам
видио сам још неколико прозора већих од свијета и научио зурити другоме у очи
али никада нисам сазнао ко се разголитио преда мном на каменитој стази која води у басилије
и никада више нисам пуцао у неку животињу
