Пише: Бранко Милановић
Док се скривао у Финској због потернице Привремене владе, Лењин је у априлу 1917. написао памфлет под насловом Држава и револуција. Намера му је била да текстом одбрани и образложи долазеће насилно преузимање државе од стране бољшевика, ослањајући се на Марксове и Енгелсове радове о доласку социјализма и Париској комуни. Такође је детаљно скицирао систем који ће настати после социјалистичке револуције у Русији. У економској сфери планирани су национализација средстава за производњу, укидање приватног власништва и централизовано одлучивање. У политичкој сфери, диктатура пролетаријата и власт Совјета. Диктатуру пролетаријата треба схватити у њеном друштвеном контексту, на исти начин на који капиталистичке режиме, како каже Маркс, схватамо као диктатуру капиталиста, без обзира на то да ли користе вишестраначку демократију или управу ауторитарне државе. Строго узевши, каже Лењин, диктатура пролетаријата једнако је компатибилна с вишестраначким и једностраначким системима.
У априлу 1922, тачно пет година касније, Лењин, сада на челу совјетске владе, држи свој посљедњи велики говор на 11. конгресу Руске комунистичке партије. У говору се заложио за Нову економску политику (НЕП) која је у великој мери била прокапиталистичка, па се зато нашла на мети напада неколико моћних крила бољшевичке партије (тзв. Радничке опозиције коју је водио Шљапников и присталица принудне индустријализације које је представљао Преображенски). Политика НЕП-а била је сушта супротност ономе за шта се Лењин залагао 1917.
Неколико је ствари на које треба обратити пажњу када се пореде ова два текста. Пре свега, то је еволуција Лењинове мисли у периоду од пет година, што га приказује као бриљантног политичара. Мада коначни циљ остаје исти, тактика је из основа промењена у складу с околностима. Друга занимљивост је релевантност оба текста за данашње време. Држава и револуција могу се читати као приручник за преузимање државе и промену њене унутрашње структуре. Мада трампистичка револуција у Сједињеним Државама не укључује класни аспект какав је Лењин планирао за совјетску револуцију, ДОГЕ учествује у сличном покушају промене дубинске идеологије државе да би се она ставила у службу нових господара.
Лењин објашњава да „револуцију чине… рушење ’административног апарата’ и државне машинерије и њихова замена нечим новим…“, док „укидање бирократије одједном, свуда и у целини, не долази у обзир. То је утопија. Али одмах се мора демонтирати стара бирократска структура и започети изградња нове… то није утопија.“
С друге стране, говор из 1922. може се читати као нацрт и као ex-ante похвала политици коју је кинеска држава спроводила у последњих четрдесет година: увођење капитализма да би се ојачала једностраначка владавина и да би се друштво померило у смеру социјализма. То је пут у социјализам капиталистичким средствима.
Ова два Лењинова текста упадљиво се разликују по стилу. У Држави и револуцији Лењин је врло близак Марксу и посебно Енгелсу. Користи безбројне цитате да би показао приврженост доктрини и оправдао политички удар. Текст обилује цитатима Енгелса у којима се овај приказује као отворенији или крвожеднији него Маркс у позивима на примену силе у револуцији. Мада изврсно написано, то је очигледно догматско дело. Циљ је да се вође Друге и Друге и по Интернационале увере у исправност Лењинове оцене Великог рата и позива се да се рат између капиталистичких држава искористи за отпочињање рата за социјалистичку револуцију.
Али стварност изградње социјализма није била ни из далека тако једноставна као што је Лењин замишљао у априлу 1917. Пет година касније, после грађанског рата, ратног комунизма, страних војних интервенција и побуне у Кронштату, Лењинов приступ изградњи социјализма се мења. Говор одржан на 11. конгресу изузетан је управо по елементима који га разликују од Државе и револуције. Реч је о потпуно недогматском документу, што показује не само одсуство Марксових цитата него и на неколико места отворено изношење тврдњи да Маркс није могао замислити или предвидети нови систем изграђен у совјетској Русији, па зато није могао ни оставити било какво мишљење о њему. Тако је Павле поручио Исусу да му је нешто ипак промакло.
Као што је тврдио Лењин у своје време и као што Кинеска комунистичка партија тврди данас, тај нови предложени систем ускладив је с марксистичком доктрином, јер су се социјалистичке револуције одиграле у мање развијеним земљама света и зато су им потребна средства другачија од оних која су замислили евроцентрични марксисти:
„Јесу ли друштвени и економски услови у нашој земљи [Русији] данас такви да подстичу праве пролетере да уђу у фабрике? Нису. А по Марксу би морали бити; Маркс није писао о Русији; писао је о капитализму у целини, почевши од петнаестог века. Оно што је важило за тај период од шест стотина година не важи за данашњу Русију“. Или, поново: „Све данас постојеће, мање или више разумљиве књиге о државном капитализму писане су у условима и у ситуацији у којој је државни капитализам био једини облик капитализма. Сада је све другачије; Маркс и марксисти то нису могли предвидети. Заборавите прошлост.“
Главни циљ говора из 1922. била је обрана увођења капиталистичких производних односа у совјетску Русију. Ти односи су увођени у два облика: допуштањем малих сеоских поседа и робне производње на селу уз приватну трговину с градовима; уласком страног капитала преко заједничких предузећа у власништву совјетске државе и страних капиталиста. Оба потеза очигледно одступају од идеја о подруштвљавању средстава за производњу и централизованом планирању за које се Лењин залагао пет година раније.
Државни капитализам 1922. постаје нови програм. Идеолошки tour de force говора је онај део у ком Лењин описује разлике између државног капитализма у капиталистичким условима производње и државног капитализма у социјалистичким условима производње. У првом случају, држава преузима део моћи приватног сектора да би успешније одржавала диктатуру капитала; у другом, Комунистичка партија чврсто држи власт у рукама, али се неке економске функције преносе на капиталисте да би се укупни производ повећао. Такав државни капитализам је само прелазна фаза на путу у социјализам. И то је оно што Комунистичка партија Кине понавља откако су започете реформе 1978. Чак је и структура реформи у Кини била слична ономе за шта се Лењин залагао 1922. У раној фази то је укључивало деколективизацију пољопривреде и отварање економије за приватни сектор и страни капитал.
Ипак, и поред тога што је по Лењиновом мишљењу НЕП неопходан из економских разлога, капиталистима се никако не сме препустити контрола над доношењем политичких одлука. Процес одлучивања мора остати централизован у рукама Комунистичке партије: „Државни капитализам је онај капитализам који можемо зауздати и чије недостатке можемо отклањати.“
Државни капитализам је прелазна фаза која се после ослобађања производних снага и остваривања много већих прихода може искључити, обрнути и заменити изворном социјалистичком политиком. Другим речима, државни капитализам је само још једна нужна фаза на путу развоја од капитализма до социјализма, условљена чињеницом да су се социјалистичке револуције одиграле у слабије развијеним земљама.
За државни капитализам није прецизиран рок употребе. Једино могуће временско ограничење које Лењин помиње јесте оно које проистиче из потребе да таква политика потраје све док комунистички кадрови не „науче“ како ефикасније да управљају економијом, то јест, не постану једнако ефикасни као капиталисти. Лењиново гледиште није неспојиво са стогодишњим државним капитализмом какав је предвиђао Денг Сјаопинг. Ова фаза може потрајати и дуже: ако „кадрови“ не успеју да довољно брзо савладају капиталистичке технике управљања. Што не значи да је Партија одустала од коначног циља –подруштвљавања средстава за производњу. Такав капитализам може трајати неограничено дуго, јер оперише под увек будним оком Комунистичке партије.
Извор: Пешчаник
