Piše: Branko Milanović
Dok se skrivao u Finskoj zbog poternice Privremene vlade, Lenjin je u aprilu 1917. napisao pamflet pod naslovom Država i revolucija. Namera mu je bila da tekstom odbrani i obrazloži dolazeće nasilno preuzimanje države od strane boljševika, oslanjajući se na Marksove i Engelsove radove o dolasku socijalizma i Pariskoj komuni. Takođe je detaljno skicirao sistem koji će nastati posle socijalističke revolucije u Rusiji. U ekonomskoj sferi planirani su nacionalizacija sredstava za proizvodnju, ukidanje privatnog vlasništva i centralizovano odlučivanje. U političkoj sferi, diktatura proletarijata i vlast Sovjeta. Diktaturu proletarijata treba shvatiti u njenom društvenom kontekstu, na isti način na koji kapitalističke režime, kako kaže Marks, shvatamo kao diktaturu kapitalista, bez obzira na to da li koriste višestranačku demokratiju ili upravu autoritarne države. Strogo uzevši, kaže Lenjin, diktatura proletarijata jednako je kompatibilna s višestranačkim i jednostranačkim sistemima.
U aprilu 1922, tačno pet godina kasnije, Lenjin, sada na čelu sovjetske vlade, drži svoj posljednji veliki govor na 11. kongresu Ruske komunističke partije. U govoru se založio za Novu ekonomsku politiku (NEP) koja je u velikoj meri bila prokapitalistička, pa se zato našla na meti napada nekoliko moćnih krila boljševičke partije (tzv. Radničke opozicije koju je vodio Šljapnikov i pristalica prinudne industrijalizacije koje je predstavljao Preobraženski). Politika NEP-a bila je sušta suprotnost onome za šta se Lenjin zalagao 1917.
Nekoliko je stvari na koje treba obratiti pažnju kada se porede ova dva teksta. Pre svega, to je evolucija Lenjinove misli u periodu od pet godina, što ga prikazuje kao briljantnog političara. Mada konačni cilj ostaje isti, taktika je iz osnova promenjena u skladu s okolnostima. Druga zanimljivost je relevantnost oba teksta za današnje vreme. Država i revolucija mogu se čitati kao priručnik za preuzimanje države i promenu njene unutrašnje strukture. Mada trampistička revolucija u Sjedinjenim Državama ne uključuje klasni aspekt kakav je Lenjin planirao za sovjetsku revoluciju, DOGE učestvuje u sličnom pokušaju promene dubinske ideologije države da bi se ona stavila u službu novih gospodara.
Lenjin objašnjava da „revoluciju čine… rušenje ’administrativnog aparata’ i državne mašinerije i njihova zamena nečim novim…“, dok „ukidanje birokratije odjednom, svuda i u celini, ne dolazi u obzir. To je utopija. Ali odmah se mora demontirati stara birokratska struktura i započeti izgradnja nove… to nije utopija.“
S druge strane, govor iz 1922. može se čitati kao nacrt i kao ex-ante pohvala politici koju je kineska država sprovodila u poslednjih četrdeset godina: uvođenje kapitalizma da bi se ojačala jednostranačka vladavina i da bi se društvo pomerilo u smeru socijalizma. To je put u socijalizam kapitalističkim sredstvima.
Ova dva Lenjinova teksta upadljivo se razlikuju po stilu. U Državi i revoluciji Lenjin je vrlo blizak Marksu i posebno Engelsu. Koristi bezbrojne citate da bi pokazao privrženost doktrini i opravdao politički udar. Tekst obiluje citatima Engelsa u kojima se ovaj prikazuje kao otvoreniji ili krvožedniji nego Marks u pozivima na primenu sile u revoluciji. Mada izvrsno napisano, to je očigledno dogmatsko delo. Cilj je da se vođe Druge i Druge i po Internacionale uvere u ispravnost Lenjinove ocene Velikog rata i poziva se da se rat između kapitalističkih država iskoristi za otpočinjanje rata za socijalističku revoluciju.
Ali stvarnost izgradnje socijalizma nije bila ni iz daleka tako jednostavna kao što je Lenjin zamišljao u aprilu 1917. Pet godina kasnije, posle građanskog rata, ratnog komunizma, stranih vojnih intervencija i pobune u Kronštatu, Lenjinov pristup izgradnji socijalizma se menja. Govor održan na 11. kongresu izuzetan je upravo po elementima koji ga razlikuju od Države i revolucije. Reč je o potpuno nedogmatskom dokumentu, što pokazuje ne samo odsustvo Marksovih citata nego i na nekoliko mesta otvoreno iznošenje tvrdnji da Marks nije mogao zamisliti ili predvideti novi sistem izgrađen u sovjetskoj Rusiji, pa zato nije mogao ni ostaviti bilo kakvo mišljenje o njemu. Tako je Pavle poručio Isusu da mu je nešto ipak promaklo.
Kao što je tvrdio Lenjin u svoje vreme i kao što Kineska komunistička partija tvrdi danas, taj novi predloženi sistem uskladiv je s marksističkom doktrinom, jer su se socijalističke revolucije odigrale u manje razvijenim zemljama sveta i zato su im potrebna sredstva drugačija od onih koja su zamislili evrocentrični marksisti:
„Jesu li društveni i ekonomski uslovi u našoj zemlji [Rusiji] danas takvi da podstiču prave proletere da uđu u fabrike? Nisu. A po Marksu bi morali biti; Marks nije pisao o Rusiji; pisao je o kapitalizmu u celini, počevši od petnaestog veka. Ono što je važilo za taj period od šest stotina godina ne važi za današnju Rusiju“. Ili, ponovo: „Sve danas postojeće, manje ili više razumljive knjige o državnom kapitalizmu pisane su u uslovima i u situaciji u kojoj je državni kapitalizam bio jedini oblik kapitalizma. Sada je sve drugačije; Marks i marksisti to nisu mogli predvideti. Zaboravite prošlost.“
Glavni cilj govora iz 1922. bila je obrana uvođenja kapitalističkih proizvodnih odnosa u sovjetsku Rusiju. Ti odnosi su uvođeni u dva oblika: dopuštanjem malih seoskih poseda i robne proizvodnje na selu uz privatnu trgovinu s gradovima; ulaskom stranog kapitala preko zajedničkih preduzeća u vlasništvu sovjetske države i stranih kapitalista. Oba poteza očigledno odstupaju od ideja o podruštvljavanju sredstava za proizvodnju i centralizovanom planiranju za koje se Lenjin zalagao pet godina ranije.
Državni kapitalizam 1922. postaje novi program. Ideološki tour de force govora je onaj deo u kom Lenjin opisuje razlike između državnog kapitalizma u kapitalističkim uslovima proizvodnje i državnog kapitalizma u socijalističkim uslovima proizvodnje. U prvom slučaju, država preuzima deo moći privatnog sektora da bi uspešnije održavala diktaturu kapitala; u drugom, Komunistička partija čvrsto drži vlast u rukama, ali se neke ekonomske funkcije prenose na kapitaliste da bi se ukupni proizvod povećao. Takav državni kapitalizam je samo prelazna faza na putu u socijalizam. I to je ono što Komunistička partija Kine ponavlja otkako su započete reforme 1978. Čak je i struktura reformi u Kini bila slična onome za šta se Lenjin zalagao 1922. U ranoj fazi to je uključivalo dekolektivizaciju poljoprivrede i otvaranje ekonomije za privatni sektor i strani kapital.
Ipak, i pored toga što je po Lenjinovom mišljenju NEP neophodan iz ekonomskih razloga, kapitalistima se nikako ne sme prepustiti kontrola nad donošenjem političkih odluka. Proces odlučivanja mora ostati centralizovan u rukama Komunističke partije: „Državni kapitalizam je onaj kapitalizam koji možemo zauzdati i čije nedostatke možemo otklanjati.“
Državni kapitalizam je prelazna faza koja se posle oslobađanja proizvodnih snaga i ostvarivanja mnogo većih prihoda može isključiti, obrnuti i zameniti izvornom socijalističkom politikom. Drugim rečima, državni kapitalizam je samo još jedna nužna faza na putu razvoja od kapitalizma do socijalizma, uslovljena činjenicom da su se socijalističke revolucije odigrale u slabije razvijenim zemljama.
Za državni kapitalizam nije preciziran rok upotrebe. Jedino moguće vremensko ograničenje koje Lenjin pominje jeste ono koje proističe iz potrebe da takva politika potraje sve dok komunistički kadrovi ne „nauče“ kako efikasnije da upravljaju ekonomijom, to jest, ne postanu jednako efikasni kao kapitalisti. Lenjinovo gledište nije nespojivo sa stogodišnjim državnim kapitalizmom kakav je predviđao Deng Sjaoping. Ova faza može potrajati i duže: ako „kadrovi“ ne uspeju da dovoljno brzo savladaju kapitalističke tehnike upravljanja. Što ne znači da je Partija odustala od konačnog cilja –podruštvljavanja sredstava za proizvodnju. Takav kapitalizam može trajati neograničeno dugo, jer operiše pod uvek budnim okom Komunističke partije.
Izvor: Peščanik
