Piše: Branko Milanović
Kakvi bi bili efekti masovnog uvođenja veštačke inteligencije u privredu, s marksističke tačke gledišta? Zanimljivo je da ovo pitanje, koliko mi je poznato, niko još nije postavio.
Na prvi pogled, reklo bi se da su implikacije za Marksovu radnu teoriju vrednosti loše ili u suprotnosti s činjenicama i očekivanjima. Veštačka inteligencija podrazumeva uvođenje proizvodnih tehnika visokog kapitalnog intenziteta ili, da se poslužimo marksističkom terminologijom, procesa s veoma visokim organskim sastavom kapitala. Drugim rečima, uvođenje veštačke inteligencije implicira veoma visok c/v.
To je odnos konstantnog kapitala (c) prema varijabilnom kapitalu potrebnom za angažovanje radne snage (v). U slučaju potpuno automatizovane proizvodnje, ako je angažman radne snage mali ili teži nuli, višak vrednosti proizveden radom takođe mora biti mali ili težiti nuli. Bez obzira na to koliko je stopa eksploatacije visoka, niska vrednost v daje nisku vrednost s (višak vrednosti). Tako dolazimo do zaključka da profitna stopa (s/(c+v)) takođe mora biti veoma mala, u skladu s jednim od najpoznatijih Marksovih „zakona kapitalističkog razvoja“, a to je tendencija opadanja profitne stope usled uvođenja kapitalno intenzivnih proizvodnih procesa. Ako je proizvodnja gotovo sasvim automatizovana, profita stopa će biti ravna nuli ili blizu nule. A kao što nam govore Marks, Šumpeter i zdrav razum, kapitalizam s nultom profitnom stopom je apsurd. Kapitalisti neće ulagati ako je očekivani prinos ravan nuli. Tako tendencija pada profitne stope najavljuje propast kapitalizma.
Mnogo pre nego što se veštačka inteligencija pojavila na sceni, o tome su raspravljali marksistički ekonomisti s početka 20. veka – Rosa Luksemburg i Henrik Grosman. Očekivali su upravo ono što danas vidimo: da će uvođenjem kapitalno intenzivnijih proizvodnih procesa, koji su za svakog kapitalistu ponaosob profitabilniji, kapitalisti kao klasa, kada jednom svi to učine, potpuno istisnuti živu radnu snagu i tako smanjiti ukupan višak vrednosti i svesti sopstvenu profitnu stopu (za kapitaliste kao klasu) na nulu.
Da li će veštačka inteligencija doneti kraj kapitalizma? To se naizgled ne slaže s činjenicama i očekivanjima da posle uvođenja veštačke inteligencije profitne stope budu veće, a ne manje. Da li je Marks potpuno promašio? Možda i nije.
Da bismo to ispitali, zamislićemo ekonomiju koju čine dva sektora. Prvi je sektor s veoma visokim organskim sastavom kapitala, upravo onakav kakav smo opisali. Potpuna automatizacija u tom sektoru stvorila bi tražnju za proizvodnjom roba i usluga koje može obezbediti samo živa radna snaga ili je njen rad u tom domenu superiorniji od rada veštačke inteligencije: mislim na negu, sport, medicinske usluge, vrhunsku gastronomiju, obuku, trenere, barmene, kreativno pisanje i mnoštvo drugih zadataka koji, baš zato što neke od njih manje kvalitetno može obaviti i veštačka inteligencija, postaju sve vredniji ako iza njih stoji kvalifikovani rad žive, ljudske radne snage. Hiljade nastavnika će biti zamenjeni veštačko inteligencijom, ali će istovremeno porasti tražnja za zaista dobrim nastavnicima, onima koji su bolji od veštačke inteligencije.
To znači da će se vremenom razviti novi sektor, u suprotnosti sa trendom potpune automatizacije. Karakterisaće ga nizak organski sastav kapitala: mali konstantni kapital (c) u odnosu na varijabilni kapital (to jest, količinu kapitala koja ide na plate). Za razliku od potpuno automatizovanog sektora, taj sektor bi generisao velike viškove vrednosti.
Ali, kao što znamo, u kapitalizmu se robe i usluge ne prodaju po radnoj vrednosti, već po proizvodnoj ceni koja izjednačava profitne stope u kapitalno i radno intenzivnim sektorima (to jest, sektorima s različitim organskim sastavima kapitala). To znači da bi u stanju ravnoteže profit u automatizovanom sektoru bio proporcionalan (velikoj) količini kapitala angažovanog u automatizovanom sektoru. Otuda profit automatizovanog sektora ne bi bio zanemarljiv, kao što nam se činilo u početku, kada smo ga posmatrali u izolaciji, pretpostavljajući da mu pripada čitava ekonomija. Naprotiv, profitna stopa može porasti zato što je zamena žive radne snage u prvom sektoru praćena uvođenjem novih, radno intenzivnih proizvodnih procesa u drugom.
Ukratko: dok će jedan deo ekonomije koristiti samo mašine (što obuhvata i veštačku inteligenciju), drugi će biti neuporedivo radno intenzivniji, možda i više nego danas. To znači da profit u sektoru veštačke inteligencije ipak može biti znatan – ali samo ako je njegov rast praćen rastom tražnje za robama i uslugama koje proizvodi živa radna snaga drugog sektora. Ako veštačka inteligencija preuzme kompletnu ekonomiju, onda, prema marksističkim analizama, profitna stopa mora težiti nuli. Na isti zaključak upućuje i neoklasična analiza, jer potpuno automatizovana proizvodnja koja ne koristi radnu snagu podrazumeva da će ukupan iznos plata biti ravan nuli ili blizu nule, pa se postavlja pitanje kome će se onda prodavati to obilje novih proizvoda. Dakle, i u neoklasičnom svetu, izobilje koje stvara veštačka inteligencija (ako se ne izvrši velika preraspodela u korist ljudi koji ne rade) ima za posledicu nedovoljnu agregatnu tražnju, zbog čega profitne stope teže nuli. U obe interpretacije uspon veštačke inteligencije mora biti praćen ekvivalentnim rastom radno intenzivnih aktivnosti da bi se ekonomija održala u ravnoteži i da agregatna tražnja i profitna stopa ne bi pale na nulu.
Da rezimiramo: i u marksističkom i u neoklasičnom svetu, ekonomija koju čini samo visoko automatizovani sektor nije spojiva s opstankom kapitalizma. U prvom slučaju, zato što je proizvedeni višak vrednosti, pa otuda i profit, ravan nuli; u drugom, zato što nedovoljna agregatna tražnja obara profit na nulu. Problem se može „rešiti“ jedino ekvivalentnim rastom radno intenzivnog sektora, ili masovnom preraspodelom u korist ljudi koji ne rade.
Dakle, budućnost je manje sumorna nego što neki tvrde. Aktivnosti u kojima veštačka inteligencija ne može zameniti radnu snagu doživeće procvat. Da li će veštačka inteligencija dovesti do gubljenja radnih veština? Na prvi pogled se čini da hoće, jednostavno zato što mnoge veštine (kao što su računarstvo, razvoj softvera, pisanje, čak i matematika) postaju suvišne jer ih mogu preuzeti mašine. Ali moguća i verovatna protivteža tom procesu biće nastajanje zanimanja u kojima će radne veštine premašivati današnji nivo, jednostavno zato što moraju biti superiornije od onoga što nudi veštačka inteligencija da bi ljudi poželeli da za takve proizvode i usluge daju novac. Otuda, dok jedan deo radne snage može biti pogođen gubitkom radnih veština ili, nazovimo to pravim imenom, zaglupljivanjem, drugi deo će postati sofisticiraniji i mnogo kvalifikovaniji. Da bi sačuvali prednost, takvi radnici će se takmičiti s mašinama više nego s drugim ljudima. Ali dokle god verujemo u ljudsku sposobnost adaptacije, možemo računati da će uvek biti segmenata radne snage koji će raditi stvari koje mašine ne mogu da urade, a čak i ako mogu, više će se ceniti (i vrednovati) rezultati rada žive radne snage. Malo je verovatno da će vešta klizačica na ledu generisana uz pomoć veštačke inteligencije biti jednako vrednovana kao ljudsko biće u istoj ulozi. Bar ne od strane ljudskih bića.
PS. U tekstu sam izraze „povećani kapitalni intenzitet proizvodnje“ i „viši organski sastav kapitala“ koristio kao zamenljive. Prvi je, naravno, neoklasični, a drugi marksistički, ali u ovom kontekstu oba upućuju na istu stvar: zamenu ljudi mašinama (uključujući AI).
Izvor: Peščanik
