Пише: Вук Вуковић
У фази пуног прогреса, историја се још једино исписује ратовима и напретком у сфери технонауке, што значи да оба пројекта – од геноцида у Појасу Газе до рада корпорације Неуралинк – треба дословно разумјети као уништење људског рода
Технонаука у коју позно постмодерни капитал инвестира највећи дио новца (у то калемљење – биологија плус кибернетика), суштински показује своје фашистичко лице, радећи на експерименту брисања људске коју ће замијенити вјештачка интелигенција. Но, што више се залази у тај пројекат, што се више, напосљетку, ослањамо на инструкције ChatbotGPT-а, као да исказујемо несвјесну жељу која у револуцији капитализма остварује и препознаје довршење човјека.
Не: ово нема везе са концептом Übermensch, у којем Ниче изражава врховни циљ човјечанства, посљедњи домет воље за моћ.
Прије да је ово увод у коначни епилог ‘постфранкенштајнизма’, закључити људску врсту или је суштински преиначити, допустити да политика окончава вјечиту борбу своје стално стицајуће моћи против људског тијела.
У фази пуног прогреса, историја се још једино исписује чистим ратовима и напретком у сфери технонауке, што значи да оба пројекта – од геноцида у Појасу Газе до рада корпорације Неуралинк – збиља треба дословно разумјети као уништење људског рода.
Тако, према једном још увијек незваничном податку, вјештачка интелигенција је прогнозирала како ће у свега наредних десет година, тек сваки четврти човјек имати партнера. Иначе, строго гледано, овај савремени облик инертног хедонизма јесте друга страна нихилизма!
Што се, пак, тиче, слободне одлуке, треба рећи да нам ‘подметнути’ ChatbotGPT у потпуности разоткрива природу која би да увијек већ са половично уложеним трудом оствари максимални резултат. Друкчије речено, како капитализам захтјева максимум али тако што ће се ‘ушпарати/уштедјети’ на времену, све те артифицијелне алатке служе у сврху да обављамо посао, у општој конкуренцији, далеко боље од других.
Утолико прије, већ сада живимо реалност оних који су на врху пословне пирамиде, и остатак који је улични ‘олош’, од развозача фаст фуда до тзв. ‘радника’ за све. У том свијетлу ваља нам сагледати стварање свјетске депоније: несагледиви простор остављених у потпуном безакоњу или закону јачег и окрутнијег (изван зоне циркулисања крупног капитала, постоје картели и фавеле, црно тржиште и одметнуте државе), и измјештени, апсолутно обезбијеђени простори за прве у свему привилеговане. (Како нас учи психоанализа или детективски роман, ствари треба тражити у детаљима, тако да нам много тога говори сљедеће: Трампови голф терени у Шкотској, којим пријети раст мора, бивају заштићени тако што се свако мало подижу зидови, у чему треба препознати како је то игралиште неупоредиво сигурније мјесто од данас многих држава које су препуштене саме себи.)
Далај Лама објашњава да хаос у свијету настаје онда кад се замјене ствари, дакле: ако су људи створени да буду вољени и да воле, а предмети да се користе, обрт који је поодавно већ у тренду, довео нас је до отуђења, до неприхватљиве но тиме ништа мање необориве чињенице да су голф терени умногоме битнији од земаља Трећег Свијета.
Нељудски Други
У дебатама у којима главну ријеч води питање о напретку АИ, треба запазити да почесто научници/хуманисти или политички активисти, неопажено знају да пођу у погрешном смјеру. Наиме: АИ се, уопште, не развија као биће, утолико, према томе, неће нам од помоћи бити Хегелова Наука логике (Биће – ‘Биће као чисто биће је једнако једино самом себи, али такође није неједнако у односу на друго. Оно је чиста неодређеност и празнина. Оно је заправо ништа, ни више ни мање него ништа.’), нити Стадијум огледала од Жака Лакана. С тим у вези, то је интелигенција која функционише с ону страну људске, од машине се не може никад очекивати да каже нешто попут Ендија Ворхола: Волио бих бити машина – што се од човјека може, јер то и јесте жеља која све више постаје ‘природна.’
Надаље, лишен притиска суперега у погледу тога да ли даје тачне или погрешне одговоре на постављена му питања, ChatbotGPT већ сада може да изводи манипулацију тако што намјерно даје половично тачан одговор, због чега интеракција са алгоритмом на неки начин постаје симпатична, јер смо убијеђени да смо неупоредиво испред ње, како у логичком, тако и у креативном размишљању.
У често овдје помињаној књизи Дневник заводника (Кјеркегор), Јоханес се ‘прави’ збуњен кад год се нађе/затекне пред Корделијом, из разлога што јој на тај начин даје малу али знатну предност у еротском пољу, гдје све увијек већ врви од знакова који су мајсторски двосмислено изрежирани. Није искључено да нешто слично изводи алгоритам, будући да кад даје одговоре на нашу умјетност или научна достигнућа итд, ми бивамо преплављени и освојени осјећањем како смо – уписани негдје другдје, у неку нам непознату сферу о којој ништа не знамо, осим да се она занима за нас и наш рад.
Пошто ChatbotGPT на задата питања из, нпр, физике, архитектуре или историје умјетности, свакако може дати/понудити одговоре на, чак, академском нивоу, за то вријеме ми можемо обавити јутарње џогирање, пословни разговор или се посветити породици обилазећи зоолошки врт. Исто тако: док робот изводи најзахтјевнију операцију на мозгу, дотад, у ходнику, доктор може флертовати са медицинском сестром!
Није непознато како је Дерида сањао једном написати текст без тона (трага), међутим, у томе би могао да успије алгоритам, исписујући студији о историји идеја, у којој, ипак, не би искључивао, развијајући ствар са дистанце, како је позни постмодернизам, као пар екселанс амерички производ, уназад подужи период мјешавина од – електронске музике до холивудске научне фантастике, од поп-арта до сајберпанк романа (Франсоа Кисе).
Једно актуелно питање које не без разлога улива параноју, бави се тиме докле се, заправо, доспјело са аутономним ботовима, или, програмима који, пошто су ишчитали наш профил на друштвеној мрежи, умјесто нас воде конверзацију тако што на разне теме дају коментаре. Јер, Мрежа нам непрестано излази у сусрет тако што нас засипа понудама које се тичу наших жеља или потреба.
Гледише према којем ће роботизација рада оставити нам сво вријеме неопходно за рад на слободном усавршавању себе, глупава је из најмање, дакле, два разлога, 1) уколико, ипак, до таквог сценарија дође, постаћемо потпуни и у сваком смислу неупотребљиви, те за живот неспособни паразити, 2) шта ће се догодити са креативним пословима, са интелектуалним радом, каква ће бити – судбина текста – будући да са новим читањем Божанствене комедије може се извести (и) интерпретација (у овом случају Борхесова), како је то књига о пријатељству између Вергилија и Дантеа, као што је Шерлок Холмс незамислив без Др. Вотсона, или, ништа мање, Платон без Сократа.
Генерације које долазе биће ускраћене овако шармантних увида, између осталог да је свако – отварање књиге естетски чин, но, како се без остатка у први план фаворизује економија И ИТ занимање, како се, на примјер, религија исмијава као мит изникао из прадавне ноћи, а умјетност представља као привилеговано занимање које ничем не служи (доиста: чему пјесници у технонаучним временима?), приближавамо се тренутку крајње реализације, можда бесмртности о којој су у Пекингу ћаскали лидери Русије и Кине.
Извор: Вијести
