Пише: Бранко Милановић
Зашто неолиберализам није остао доминантна идеологија и зашто је пропао? Мислим да постоје три разлога за то: његов универзализам, охолост његових присталица (што увек долази са универзализом) и неискреност његових влада.
Зашто је неолиберализам и на унутрашњем и на међународном плану пропао? На то питање одговарам – много детаљније него што ро могу у овом кратком чланку – у својој предстојећој књизи „Велика глобална трансформација: Национални тржишни либерализам у мултиполарном свету“. Ово питање постављам и из личних разлога: неки од мојих најбољих пријатеља су неолиберали. Био је то генерацијски пројекат западне „baby-boom“ генерације, који су касније усвојили и други – попут нас из источне Европе или елита у Латинској Америци и Африци. Када данас сретнем своје остареле бејби бумере, који и даље показују готово несмањени жар за неолиберализам, делују ми као идеолошке избеглице из света који је одавно нестао. Они нису с Венере или с Марса; они су са Титаника.
Када кажем да је неолиберализам поражен, не мислим да је поражен интелектуално, у смислу да постоји спреман неки алтернативни пројекат који само чека своју прилику да га замени. Не: као и комунизам, неолиберализам је поражен стварношћу. Реални свет је једноставно одбио да се понаша онако како су либерали мислили да треба.
Најпре морамо признати да је тај пројекат имао многе привлачне стране. Идеолошки и генерацијски био је повезан с бунтовном генерацијом шездесетих, па му је порекло било неконформистичко. Промовисао је расну, родну и сексуалну равноправност. Својим нагласком на глобализацији заслужан је за највеће смањење глобалног сиромаштва у историји и за помоћ бројним земљама да пронађу пут ка просперитету. Чак и његов често оспоравани Вашингтонски консензус – иако су неке његове заповести спровођене до крајности, а друге игнорисане – у основи је исправан и има много тога што говори у његову корист. Није најмање важно то што нуди једноставан и лако разумљив приступ економској политици: не треба више од једног сата да се објасни и економски најнеупућенијој особи.
Дакле, да се вратимо на првобитно питање – зашто неолиберализам није остао доминантна идеологија? Мислим да постоје три разлога за то: његов универзализам, охолост његових присталица (што увек долази са универзализмом) и неискреност његових влада.
Да је неолиберализам универзалан или космополитски, није тешко приметити. Либерална идеологија сваког појединца и сваку нацију у принципу третира на исти начин. То је предност: либерализам и неолиберализам могу, бар у теорији, да привуку најразличитије групе, без обзира на њихову историју, језик или религију. Али управо је универзализам његова Ахилова пета. Претварање да важи за све убрзо долази у сукоб с чињеницом да су локални услови често различити, а покушаји да се они прилагоде постулатима неолиберализма пропадају. Локални услови (посебно у друштвеним питањима, која су производ локалне историје и религије) одупиру се уверењима насталим у потпуно другачијим географским и историјским околностима. Тако се, у сусрету са реалношћу, неолиберализам повлачи. Стварни свет преузима реч.
Димитрије Милић: Како ће Француска и Немачка дочекати мандат Трампа
Али сви универзалисти (укључујући и комунисте) одбијају да прихвате тај пораз. И морају тако, јер је сваки пораз знак неуниверзалности. Ту наступа интелектуална охолост. Пораз се тумачи као последица моралних мана оних који нису успели да усвоје неолибералне вредности. За његове присталице, само потпуно прихватање неолиберализма чини човека разумним и морално исправним. Какав год нови друштвени уговор његови поборници прогласили важећим – па макар био формулисан пре само недељу дана – он се мора безусловно примењивати убудуће.
Комбинација моралне проповеди и економског успеха, коју су многи неолиберали уживали због својих година, месту рођења и образовању, дала је целом покрету викторијанске, па чак и калвинистичке црте: богаћење се није посматрало само као знак овоземаљске успешности, већ и као доказ моралне супериорности. Као што је Денг Сјаопинг рекао: „Обогатити се је славно.“ Овај морални елемент подразумевао је недостатак емпатије према онима који нису успели да пронађу своје место у новом поретку. Ако је неко пропао, то је било зато што је заслужио да пропадне.
Верни свом универзализму, неолиберали из више средње класе на Западу нису своје суграђане третирали другачије од странаца. Локални неуспех био је ништа мање заслужен од оног у некој далекој земљи. Управо је то, више него ишта друго, допринело политичком поразу неолиберала: они су једноставно игнорисали чињеницу да је већи део политике – унутрашња политика.
Охолост која проистиче из успеха (и која је достигла невиђене размере након пораза комунизма) била је додатно оснажена универзализмом – карактеристиком заједничком свим идеологијама и религијама које, по својој природи, одбијају да прихвате да су локални услови и праксе важни. Синкретизам није био део неолибералног речника.
И на крају, неискреност. Непоштовање чак и самопроглашеног и самонаметнутог „глобалног поретка заснованог на правилима“, нарочито у међународним односима, и тенденција да се та правила примењују селективно – то јест да се, у суштини, следе традиционалне политике националног интереса без спремности да се то призна – створили су код многих утисак двоструких стандарда. Западне неолибералне владе одбијале су да то признају, већ су настављале да понављају своје мантре чак и када су њихове изјаве биле у очигледној супротности са оним што су радиле. На међународној сцени завршиле су у ћорсокаку, манипулишући речима, преобликујући појмове, фабрикујући стварност – све у покушају да прикрију истину.
Део те неискрености био је присутан и на унутрашњем плану, када се људима говорило да ћуте и да се не жале јер статистички подаци не потврђују њихово незадовољство, па су њихови субјективни утисци проглашавани погрешним и игнорисани.
Интервју, Џорџ Монбио: Неолиберализам нема никакве везе са демократијом и слободним тржиштем
Шта следи? О томе говорим у књизи Велика глобална трансформација. Мислим да постоји једна ствар око које се већина људи може сложити: последњих педесет година видели смо крах две универзалистичке идеологије – комунизма и неолиберализма. Обе су поражене стварношћу.
Нове идеологије неће бити универзалне: неће тврдити да су примењиве на цео свет. Оне ће бити партикуларистичке, ограничене по обиму – и географски и политички – и усмерене на одржање хегемоније тамо где владају, без претензија да своја начела учине универзалним.
Зато су разговори о глобалним идеологијама ауторитаризма бесмислени. Те идеологије су локалне, усмерене на очување власти и статуса кво. То не значи да су имуне на старо искушење империјализма – али тај нагон не може се проширити на цео свет, нити различити ауторитаризми могу заједнички деловати да би то постигли.
Штавише, пошто им недостају универзални принципи, вероватно ће улазити у сукобе. Једини начин да ауторитарни режими избегну међусобне сукобе јесте прихватање веома ограниченог скупа принципа – у суштини оних који подразумевају немешање у унутрашње послове и одсуство агресије – и да се на томе стане. Изгледа да је Си Ђинпингова недавно проглашење пет таквих ограничених правила, на недавном састанку Шангајске организације за сарадњу, засновано управо на таквој рачуници.
Извор: РТС ОКО
