Piše: Dimitrije Milić
Pobeda Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima pre oko mesec dana nije bila preveliki šok za svet. Svakako, ako je i šoka bilo, on je definitivno bio manji nego onaj nakon njegove prve pobede na izborima 2016. Ankete su najavljivale mogućnost ovog scenarija, mediji su bili manje polarizovani u finišu kampanje nego na izborima 2016. ili 2020, a u prestonicama širom sveta se već razmatrala nova strategija u odnosu na scenario republikanske pobede. Ipak, uprkos predvidivosti ovog ishoda deluje da dve važne države sveta neće tako spremne dočekati Donalda Trampa i njegovu nepredvidivu politiku.
Naravno, radi se o vladama Nemačke i Francuske koje su skoro istovremeno pale u periodu izglasavanja budžeta za 2025. Ove dve države, kao motori Evropske unije, zadesila je nestabilnost kojima dugo nisu bile sklone. U Francuskoj, gde u polupredsedničkom sistemu predsednik ima veoma široka ovlašćenja, poslednji put je vlada pala pre oko šest decenija, dok u Nemačkoj koja ceni stabilnost, vanredni izbori nisu naročita praksa. Ipak, obe pojave su se desile skoro istovremeno i to u veoma nezgodnom trenutku dolaska Donalda Trampa na vlast. On deluje da će biti u određenoj meri konfrontaciono nastrojen prema Evropskoj uniji, sa željom da se odnosi u više sfera redefinišu, uključujući i trgovinske. Postavlja se pitanja da li će Nemačka i Francuska moći da se stabilizuju na vreme i da li ekonomski izazovi u ovim državama mogu da budu produbljeni Trampovim politikama.
Za početak, obe države uprkos sličnom trenutnom političkom problemu, imaju različite ekonomske izazove, ali i različite adute. Obe se nalaze u svojevrsnom vidu ekonomske stagnacije, gde od kvartala do kvartala postoji ili blagi rast ili blagi pad privredne aktivnosti. Kao i u većini sveta trenutno, u industrijskom sektoru postoji evidentna kriza, a u Evropi je ona podstaknuta i višom cenom energenata i radne snage. To naravno negativno utiče na konkurentnost evropske privrede na svetskom tržištu, gde Kina zbog domaće deflacije izvozi industrijske proizvode u velikim količinama i po niskim cenama. Donald Tramp je najavio u svojoj kampanji da će koristiti carine kao ekonomski alat protiv uvoza, gde bi veliki gubitnik mogla da bude privreda EU koja beleži suficit u trgovini sa Amerikom.
Elis Bektaš: Federacija BiH i njena Civilna zaštita kao loš primjer
Međutim, ove dve države imaju i neke izazove koji su različiti, ali i prednosti u odnosu na ostale države sveta i jedna prema drugoj. Iako je nemačka privreda u ranjivom stanju, ona je veoma industrijizovana i diversifikovana, produktivnija od evropskog proseka za oko 15% do 20%, a sama državna kasa je likvidna sa javnim dugom od tek oko 60% BDP-a. Kod ostalih zapadnih država taj procenat duga uglavnom je preko 100% bruto domaćeg proizvoda. Nemačka trenutno manjka investicija i poboljšanja stanja infrastrukture i stepena digitalizacije, a dobrim delom na tom putu i stoje državni zakoni koji su dosta strogi kada se radi o zaduživanju. Energetska situacija se značajno poboljšala u odnosu na 2022. i 2023, iako dugoročno jeste zavisna od uvoznih fosilnih goriva.
Najveći rizik za ovu državu predstavlja scenario predugog formiranja nove vlade naredne godine, zbog rascepkane podrške između stranaka. U Nemačkoj je sve teže formirati funkcionalnu vladu zbog ove pojave, te se po prvi put javljaju scenariji gde izborna matematika u Bundestagu ne dozvoljava logičnu vladu koja ima manje od tri partije. Takođe, važno je navesti da po pravilu skoro sve matematički moguće kombinacije sa tri partije obuhvataju stranke sa različitih delova političkog spektra, te je zato teško naći zajednički program. Dobrim delom je ovaj faktor bio zaslužan za problem sa koalicijom koja podržava vladu kancelara Olafa Šolca. U slučaju da formiranje vlade bude opet komplikovan proces, to može da parališe celu Evropsku uniju i da je učini ranjivijom pod Trampovim ekonomskim pritiscima. Naravno, važno je navesti da bi u potencijalnoj fragmentaciji svetskog tržišta koje pojedini analitičari najavljuju Nemačka sa svojom diversifikovanom privredom, produktivnom radnom snagom i niskim javnim dugom prošla „najmanje loše“ od značajnog broja evropskih država.
Drugi deo evropske osovine nailazi na malo drugačiji set problema, iako je vlada Mišela Barnijea pala zbog sličnih razloga kao i nemačka vlada. Francuski premijer nije uspeo da pronađe parlamentarnu podršku za svoj budžet, gde je njegova pozicija bila teža od Olafa Šolca, pošto nikada nije imao dovoljno čvrstu podršku rascepkanog parlamenta za svoj mandat. Zadatak koji je ovaj konzervativni lider dobio od predsednika Makrona svakako je bio težak, jer je podrazumevao smanjenje deficita u iznosu od oko 60 milijardi evra. Dok je nemačka država prilično likvidna, javni dug Francuske je prešao 100% BDP-a, državni budžet se nalazi u ogromnom minusu i kreditni rejting države je od strane međunarodnih kuća (poput Moody’s) snižen pre par dana. To joj ostavlja dosta malo fiskalnog prostora ukoliko međunarodne okolnosti Trampovih politika proizvedu novu krizu u Evropi.
Emanuel Makron je kao odgovor na krizu postavio novog premijera, umerenog centristu Fransoa Bajrua, koji ima veliko političko iskustvo. Prvi potezi govore da on pokušava da pronađe dogovor sa ekstremnom desnicom Marin Le Pen oko budžetskog glasanja, iako je do skoro postojala velika mobilizacija da se spreči pobeda ove stranke na izborima. Ukoliko i ovaj budžet prođe uz podršku ekstremne desnice, to nije garancija dugoročnog trajanja vlade, čija je podrška u parlamentu tanka. Ona kao takva nije ni nužna garancija evropske stabilnosti naspram pretnji Donalda Trampa.
Veliki adut za ovu državu je svakako predsednik Emanuel Makron, jer će njegov mandat trajati do 2027. i na svojoj poziciji ima dosta široka ovlašćenja. To će dati ovoj Francuskoj veću predvidivost od Nemačke, u kojoj će kancelar morati da deli moć sa verovatno dva raznorodna koaliciona partnera. To će morati da radi i francuski premijer, ali u francuskom sistemu predsednik ima mnogo veću moć i mnogo manji stepen kontrole od strane parlamenta. Osim aduta stabilnosti koju predsednik nudi, Francuska ima moćan energetski sektor baziran na nuklearnim elektranama, koji joj daje dugoročnu energetsku stabilnost. Za razliku od Nemačke koja manjka investicija, Francuska je u vrhu među razvijenim državama kada se radi o nivou privatnih i javnih investicija, gde je ispred svih velikih razvijenih država osim Japana. Takođe, radi se i o solidno produktivnoj ekonomiji posle serija Makronovih reformi, što joj daje stepen otpornosti.
Zbog navedenih razloga, iako slika u obe države može trenutno delovati dosta negativno i ukazivati na pesimizam kada se radi o njihovoj budućnosti u mandatu Trampa, to ne mora biti slučaj. Jedan faktor je što je dosta Trampove pompezne retorike ostalo na nivou retorike, a da praktična politika to nije pratila. Često su njegove polarizujuće ili ekstremne izjave bile tek njegovo postavljanje okvira za dalje pregovore sa određenim partnerima ili agresivno ukazivanje na problem koji mora biti adresiran. Drugi faktor je što je Evropska unija drugi izvoznik na svetu (iznad SAD, a ispod Kine), najveći izvoznik poljoprivrednih proizvoda, najveće jedinstveno tržište i region visoke industrijalizovanosti, te kao takav ima određenu pregovaračku moć. To naravno ne znači da to dozvoljava da dve najjače države upadnu u političku krizu u ključnom političkom momentu za svet, ali pokazuje da neće biti lak pregovarač u odnosima sa Vašingtonom. Iako će Donald Tramp težiti da sa svojim politikama redefiniše trgovinske odnose između Amerike i Evropske unije, to ne znači da će u tome nužno biti uspešan. To će dosta zavisiti od poteza evropskog liderstva, a trenutno deluje da ono manjka u dve glavne države, što će svakako biti jedna od većih prepreka u uspešnom prevazilaženju rizika Trampovog mandata.
Izvor: NIN
