Пише: Бранко Милановић
То је фундаментално питање. Да ли смо (као свет) негде погрешно скренули и завршили овде где се данас налазимо? Младим људима ће се то питање учинити чудним, јер је свет деведесетих година прошлог века веома далеко и о њему из искуства не знају готово ништа. Али знају понешто о глобалној финансијској кризи, либералном империјализму и Вашингтонском консензусу.
Мада не мислим да је данашњи свет „бољи“, верујем да се прилично поуздано може тврдити да је свет 90-их био свет непревазиђеног лицемерја и идеја за које се готово без остатка показало да су биле погрешне. Побројаћу их у наставку. Али пре тога, сетимо се шта је Хана Арент писала о лицемерју: „Оно што тврдњу да је лицемерје порок над пороцима чини уверљивом јесте чињеница да интегритет може преживети под плаштом било ког порока осим овог. Злочинци и злодела нас збуњују радикалним злом; али само лицемер је заиста труо до сржи.“ (О револуцији)
Можда Хана Арент мало претерује, јер лицемерје је предуслов опстанка било ког друштва: ако га је недовољно, друштво ће бити насилно и грубо, ако га је превише – у том погледу је била у праву – иструнуће изнутра.
Шта су биле заблуде 90-их?
Финансијализација је добра. Веровало се да и у земљи и у међународним односима растућа финансијализација доноси бржи напредак земаља и појединаца. То је била замена за економску једнакост: свако ко жели да студира или има добру пословну идеју може да се задужи и обогати се. Појединци су то чинили у својој земљи, а сиромашне земље су се задуживале код остатка света. Као што Џон Ролс пише у Закону народа, књизи типичној за 90-е године, сиромашне земље лако могу решити своје проблеме задуживањем код „друштва народа“. Дубоки финансијски сектор лечи све. Да ли је донео излечење? Не баш. Слободно кретање капитала између држава произвело је азијску финансијску кризу и велики пад прихода у Јужној Кореји, Малезији, Филипинима и Индонезији, што се касније пренело на Русију и Јужну Америку. Затим, 2007-08, неконтролисана финансијска либерализација на западу, у комбинацији с високом неједнакошћу, довела је до глобалне финансијске кризе и рецесије. Држава је заштитила оне који су били одговорни за рецесију, а губитници су били препуштени сами себи. Показало се да је велика истина 90-их ипак неистина.
Мултиетничка друштва су добра. То је став који је јавно заступан, мада су елите и медији подржали распад бивших комунистичких мултиетничких федерација у Европи и Африци (Етиопија). Како је могуће да је мултиетничност у једном делу света добра, а у другом није? Одговор је то да теорију треба поставити у контекст огољеног политичког реализма: хајде да демонтирамо потенцијалне претње да бисмо били још јачи. Била је то зашећерена лаж. А када је запад почео да доживљава мултиетничност као проблем, одмах су постављене високе препреке слободном протоку радне снаге. Нарочито у Европи, која се окружила електричним оградама (чије је рушење 1989. слављено на граници Мађарске и Аустрије) и патролним глисерима на Медитерану, да би се заштитила од нечега што су њене елите тврдиле да подржавају: мултиетничности. Још једна Истина из 90-их показала се погрешном.
Сиромашне земље се лако могу обогатити и треба да се обогате. Говорило се да богате земље и њихове елите желе да помогну сиромашним земљама да се развију. Веровало се да су сиромашне земље сиромашне због корупције и неспособности да искористе већ постојеће технологије. Пренос технологије и примена начела компаративне предности проглашени су за пожељне; али корупција у слабије развијеним земљама је спречавала и једно и друго. Када је Кина искористила постојећа технолошка знања и престигла остатак света, прича се променила: сиромашни су проглашени за крадљивце технологија које припадају богатима. Показало се да је још једна велика истина 90-их била неисправна – или да бар нисмо заиста веровали у оно што смо говорили.
Држава је проблем. Веровало се да је приватни сектор бољи у свему. Али када су приватни сектор и држава промешали карте и донели Кини економски раст по двоцифреним стопама, мантра се променила: држава је ипак боља у спровођењу индустријских политика, подизању сигурносних баријера и одбрани.
Тако се за готово све велике истине 90-их показао да су биле заблуде или је иза њих стајао неки посебан интерес. Неупитна владавина лицемерја потиснула је свако одважно или другачије мишљење у домен менталне болести. Слободу изражавања у идеолошки доминантном делу света није контролисала никаква полиција за контролу мисли. То су чинили мандарини знања и императив успеха. Тако је угушена слободна мисао и произведен дрвени језик који искривљава стварност. Сви су знали шта треба да мисле (или бар говоре) ако желе да напредују. Био је то идеолошки јалов период, у ком су општа места и клишеи проглашени за највиша достигнућа људског ума. Данашњи свет није бољи, али јесте интелектуално слободнији.
Извор: Global inequality and more 3.0
Превод: Ђорђе Томић/Пешчаник
